Enigma koju Piksi još nije rešio: Kako pobediti bez primljenog gola

Mnogo toga je Dragan Stojković učinio otkako je postao selektor reprezentacije Srbije. Orlovi odavno nisu igrali toliko atraktivno, ofanzivno od prvog do poslednjeg trenutka, ne obraćajući pažnju ko je s druge strane terena.

Tri kola pre kraja kvalifikacija naš državni tim je nadomak obezbeđivanja baraža, a i dalje je u igri da se direktno plasira na Mundijal. Ako Stojković kaže da će, kakva god da bude kalkulacija na papiru uoči poslednje runde, ići da napadne Portugaliju u gostima, onda mu treba verovati, jer do sada šta god je obećao i najavio – nije prevario.

Čak su i javnosti obnovilo interesovanje za reprezentaciju i to ne na nivou platonske ljubavi, da se samo pogleda rezultat i prokomentariše jednom rečenicom, već je tuga posle nesrećnog remija u Dablinu (1:1) mogla rukom da se opipa u srpskoj javnosti.

Ipak, postoji još jedna enigma koju Piksi Stojković za sada nije uspeo da reši. I zbog koje je Srbija posle Irske skliznula sa prvog na drugu poziciju kvalifikacione grupe: kako dobiti meč bez primljenog gola?

Igra Srbija na gol više, kao što je selektor najavio kada je došao na tu funkciju. Uvek napada, uvek ide po još jedan pogodak, pa i kada vodi dva-tri razlike. I to je za poštovanje, za aplauze, to je fudbal koji navijače poziva da gledaju utakmice, da sutra dođu na stadion. I taj pristup ne treba menjati.

Ono što je problematično u srpskom timu, za šta mora da se nađe rešenje je kako osigurati svoj gol. Nestvarno, ali tačno, zvuči podatak da su u poslednje tri godine Orlovi dobili tek jednu utakmicu bez primljenog gola: protiv Rusije u Ligi nacija (5:0). A, od oktobra 2018. do danas odigrali su 24 takmičarska meča.

Od ta 24 meča naš tim dobio je 11, ali na svakom, sem jednom, mu se mreža zatresla. Među njima i četiri puta u tri prethodne utakmice (tri pobede) sa Luksemburgom, sa kojim će Srbija igrati u subotu uveče na novom “Luksemburg” stadionu. Biće to meč u kojem su tri boda imperativ, jer će se njima osigurati mesto u baražu, a i ostaće se tik iza leđa Portugaliji, do finalnog obračuna za poziciju broj i mundijalsku vizu u poslednjoj rundi.

Utakmica sa Irskom u Dablinu je pokazatelj zašto Srbija mora da ima čvršći bedem ispred svog gola: super je što se igra na gol više, ali naiđu utakmice svuda i svima kada napadačima ne ide, kada se lopti ne ide u gol, koliko god igrača da je šutne. Imao je Piksijev tim “milion” šansi protiv Kelta na 1:0 da stavi tačku na utakmicu, ali nije vredelo. I onda ono što nisu uspeli Irci, uspeli su Srbi sami – da zatresu svoju mrežu. I da izbiju sami sebi dva boda iz džepa.

Uvek reprezentacija Srbije ima pad u igri, na svakoj utakmici. Imaju i bolji timovi od nje, to nije ništa sporno. Ali, problem je što naša selekcija kad god ima pad – primi gol. Tako je bilo u Dablinu, tako je bilo u Oslu protiv Norveške, kojoj je isto moglo pet-šest lopti da završi u golu, a onda je usledilo “pomračenje”, a desilo se i nedavno protiv Luksemburga u Beogradu, sutrašnjeg rivala naše selekcije. Desetak minuta malog nereda na terenu i – gol. Srećom, bio je bezbolan, ofanzivna linija se potrudila da sa još dva pogotka udari pečat na pobedu.

Luksemburg i Azerbejdžan, dva naredna rivala u sledećih pet dana i dve šanse da Srbija pobedi “sa nulom”, da rastegne to kratko ćebe i pokrije obe strane terena. Mnogo toga je Piksi uspeo da uradi, popravi, napravi, sad je red da “utegne” malo i defanzivu da ne curi...