El Klasiko Paisa: Klub narko kartela Medeljina protiv kluba naroda
Vreme čitanja: 8min | ned. 25.10.26. | 22:01
Atletiko Nasional i Independijente u gradskom derbiju u kolumbijskoj Klausuri (00.10)
Žestoko i veliko rivalstvo, za navijače Independijentea ne postoji veće. Ipak, godinama je bilo gotovo zaboravljeno, potisnuto slabim rezultatima Independijentea i dominacijom gradskog rivala Atletika, koji je, uz podršku Pabla Eskobara i njegovog narko-kartela, uspostavio prevlast čak i na ulicama Medeljina.
Ali, u prvim danima ovog rivalstva, fudbalska istorija grada pisala se sasvim drugačijim perom. Medeljin, živahna metropola sa više od tri miliona stanovnika, smeštena u dolini Abure, podno svetlucavih vrhova Kordiljera i uz obale istoimene reke, nosi popularni nadimak Grad večnog proleća. Stanovnici Medeljina i šireg regiona Antiohija poznati su kao Paisas.
Izabrane vesti
Naziv potiče od španske reči paisano, kojom se označava zemljak, čovek iz istog kraja. Ovaj identitet prepoznatljiv je širom kontinenta, a njegovi koreni sežu u istoriju ljudi koji su rođeni i odrasli u ovom planinskom predelu. Za razliku od Kostenjosa, kako se nazivaju stanovnici obalnih područja Južne Amerike, Paisasi su svoj karakter i tradiciju gradili u zagrljaju planina, u okruženju velelepnog grada koji se uzdiže iznad doline.
00.10: (1,78) Atletiko Nasional (3,50) Independijente (4,30)
Medeljin je, međutim, mnogo više od grada večitog proleća. On je dom dva velika fudbalska kluba, dva ponosna imena koja su odavno prerasla granice sporta: Atletiko Nasional i Independijente Medeljin. Dva kluba koja kao da nikada nisu mogla zajedno, a opet nijedan ne može bez drugog. Dva različita lica istog grada, dva navijačka sveta razdvojena bojama, tradicijom i ponosom, a zauvek povezana jednim od najvatrenijih fudbalskih rivalstava u Kolumbiji – El Klasiko Paisa.
Atletiko Nasional je najtrofejniji klub u istoriji kolumbijskog fudbala. Njegova riznica obuhvata brojne domaće trofeje, među kojima se izdvajaju titule prvaka Kolumbije, pehari Kupa i Superkupa. Ujedno, bio je prvi kolumbijski klub koji je 1989. godine osvojio Kopa Libertadores. Kada je 2016. ponovo pokorio Južnu Ameriku, dodatno je učvrstio svoj status jednog od velikana kontinentalnog fudbala. Zeleni tim svoje boje duguje zastavi departmana Antiohija, a zelena i bela postale su simbol pripadnosti i ponosa. Klub je poznat i pod nadimkom Los Verdolagas, koji se povezuje sa biljkom tušt, odnosno Portulaca oleracea, i zelenilom koje je obeležje njegovog identiteta. Na drugoj strani gradskog fudbalskog bojišta stoji Independijente Medeljin, klub čija je istorija počela 1913. godine. Osnovali su ga članovi porodice Uribe Piedrahita, uz podršku uglednih porodica iz regiona, među kojima su bile i porodice Grifenštajn i Haramiljo. U početku je nosio ime Medeljinski fudbalski klub, a današnji naziv usvojio je krajem 1933. godine. Njegovo osnivanje svrstava ga među najstarije aktivne klubove u Kolumbiji.
U ranim godinama za ekipu su, pored igrača iz viših društvenih slojeva, nastupali i pripadnici evropskih trgovačkih porodica, uglavnom belgijskog i švajcarskog porekla. Profesionalna era, započeta 1948. godine, donela je nove izazove i prilike, a Independijente je vremenom izrastao u jednog od značajnih predstavnika kolumbijskog fudbala. Osvojio je više titula prvaka države i trofeja Kupa Kolumbije, čime je stekao mesto među klubovima koji čine istorijsku elitu nacionalnog prvenstva.
Prema jednoj verziji priče o klupskom identitetu, crvena i plava boja izabrane su po uzoru na argentinski San Lorenco, dok je bela upotpunila grb, na kojem se pojavljuje kao oštra linija koja simbolizuje snežne vrhove Anda. Jedan od njegovih najpoznatijih nadimaka glasi El Poderoso de la Montanja – Moćni sa planine. Ipak, među navijačima i ljubiteljima fudbala klub je možda najprepoznatljiviji po inicijalima DIM, skraćenici od punog imena Deportivo Independijente Medeljin.
Dva kluba, dva grba, dve boje i jedan grad. Atletiko Nasional i Independijente Medeljin svoje domaće utakmice igraju na stadionu Atanasio Žirardot, najvećem sportskom kompleksu u gradu i jednom od najvažnijih fudbalskih poprišta u zemlji. Zajednički stadion dodatno pojačava intenzitet rivalstva: tribine koje jedne nedelje pripadaju zelenoj strani grada, druge postaju pozornica crveno-plavog ponosa. Kada se sastanu ova dva tima, Medeljin se deli na dva tabora, a fudbal postaje pitanje identiteta, pripadnosti i časti.
Rivalstvo je naročito obeleženo snažnim navijačkim grupama. Na strani Independijentea stoji Rexixtenxia Norte, dok zelene boje Atletika zastupa Los del Sur. Njihova imena simbolično prate geografsku podelu na sever i jug, ali granice ovog sukoba daleko su više od obične podele grada. Godinama su se među pripadnicima ovih grupa događali nasilni obračuni, ponekad sa smrtnim posledicama. Zbog bezbednosnih rizika, pojedini derbiji igrani su uz posebne mere, uključujući ograničavanje ulaska na stadion na navijače jednog kluba, najčešće formalnog domaćina. Tako je fudbalski praznik povremeno poprimao i mračniju stranu, podsećajući da strast, kada izmakne kontroli, može da postane opasnija od svakog poraza. Jedan od ključnih trenutaka u istoriji ovog rivalstva dogodio se u junu 2004. godine, kada su se Atletiko Nasional i Independijente Medeljin prvi put sastali u finalu prvenstvenog turnira. Za grad i čitav departman Antiohiju to je bio istorijski događaj: prvi put su se dva najveća gradska rivala našla na suprotnim stranama borbe za titulu. Uzbuđenje je raslo iz dana u dan, a napetost je zahvatila ulice, kafane i tribine. Ovoga puta nije bilo dovoljno pobediti komšiju u običnom ligaškom okršaju. Ulog je bio mnogo veći – prvenstveni tron i pravo na gradsku slavu. Prvi meč odigran je 24. juna 2004. godine, a Independijente je slavio sa 2:1, golovima Rafaela Kastilja i Horasija Serne. Crveno-plavi su tako stekli prednost pred revanš, ali je posao tek trebalo završiti.
Tri dana kasnije, pred očima čitavog Medeljina, odigran je drugi čin istorijskog dvomeča. Revanš je završen bez golova, što je bilo dovoljno da Independijente sačuva prednost iz prve utakmice i osvoji svoju četvrtu titulu prvaka Kolumbije. Tog juna 2004. godine, crveno-plava strana Medeljina dobila je razlog za slavlje koji se prepričavao godinama.
Independijente je podigao trofej, a gradski rival ostao bez krune. Ipak, derbi nije izgubio na značaju posle tog finala – naprotiv, postao je još veći. Jer u Medeljinu pobeda nad najvećim rivalom vredi više od tri boda, a poraz boli duže od jedne nedelje. U gradu večnog proleća fudbalska godišnja doba određuju se prema bojama koje tog dana vladaju tribinama. I dok se zeleno i crveno-plavo smenjuju na ulicama, El Klasiko Paisa nastavlja da piše svoju priču – priču o ponosu, istoriji i rivalstvu koje nijedna generacija ne želi da prepusti zaboravu.
U jednom od najmračnijih poglavlja kolumbijskog fudbala, poznatom kao narco-fútbol, narko-karteli su se uvukli u same temelje igre, preuzimajući kontrolu nad najvažnijim klubovima u zemlji. Među njima su se našla i dva velika rivala iz Medeljina, Atletiko Nasional i Independijente Medeljin, nad kojima je uticaj ostvarivao možda i najmoćniji čovek Kolumbije tog vremena – Pablo Eskobar.
Osnivač Medeljinskog kartela i jedan od najpoznatijih trgovaca kokainom u istoriji, Eskobar je, nakon neuspešnog političkog angažmana, svoju moć i bogatstvo usmerio i ka fudbalu, igri koju je iskreno voleo, ali i pogodnom sredstvu za širenje uticaja, pranje novca i učvršćivanje položaja u društvu. Manje je poznato da je u početku navijao za Independijente Medeljin, klub skromnijih mogućnosti, iako je u javnosti ostao najviše povezan sa Atletiko Nasionalom.
Eskobarov uticaj dosezao je do oba gradska kluba, ali je najveći deo finansijskih sredstava usmerio ka zeleno-belima, koji su ubrzo izrasli u jednu od najmoćnijih ekipa na kontinentu. Uz novac koji je pristizao iz kriminalnih izvora, Nasional je okupio generaciju izuzetnih kolumbijskih fudbalera. U timu su se isticali Rene Igita, Andres Eskobar, Leonel Alvarez i brojni drugi igrači koji će obeležiti jednu epohu. Godine 1989. ispisali su istoriju, postavši prvi kolumbijski klub koji je osvojio Kopa Libertadores. Ipak, iza blistavog uspeha ostala je senka koja ni decenijama kasnije nije sasvim nestala. Pitanja o uticaju narko-kartela na klubove, sudije i fudbalske strukture nastavila su da prate sećanje na taj period.
I Independijente Medeljin našao se u svetu u kojem su ambicije kriminalnih moćnika prevazilazile granice sporta, dok su međusobni sukobi kartela dodatno komplikovali odnose unutar kolumbijskog fudbala. Klađenje je postalo jedno od sredstava preko kojih su kriminalne grupe pokušavale da kontrolišu rezultate, a korupcija je poprimila razmere koje su ugrožavale samu igru. U takvom ambijentu dogodio se i zločin koji je potresao čitavu zemlju.
Sudija Alvaro Ortega ubijen je 15. novembra 1989. godine, izrešetan sa deset metaka dok je sedeo u jednom restoranu u centru Medeljina. Ubistvu je prethodila utakmica između Amerike iz Kalija, kluba koji se povezivao sa uticajnim kartelom braće Rodrigez Orehuela, i Independijentea Medeljin. U susretu koji je završen pobedom domaćina rezultatom 3:2, Ortega je dva minuta pre kraja poništio pogodak gostiju koji bi im doneo izjednačenje. Odluka je izazvala ogorčenje i sumnje, a sudija se našao u opasnom prostoru između interesa suprotstavljenih kriminalnih struktura. Njegovo ubistvo nekoliko dana kasnije potreslo je kolumbijski fudbal do temelja.
Prema tadašnjim navodima, zločin je bio povezan sa Eskobarovim krugom, a tragedija je dodatno pojačala strah od toga da kriminalni moćnici mogu da odlučuju ne samo o sudbini utakmica već i o životima ljudi. Kolumbijska fudbalska federacija donela je odluku da otkaže ostatak prvenstva 1989. godine, pa je sezona ostala upamćena kao jedina u istoriji kolumbijskog profesionalnog fudbala koja nije dobila šampiona. Vreme je prolazilo, ali se senka tog doba dugo zadržala nad rivalstvom dva medeljinska kluba. Prvi značajniji sportski obračun posle turbulentnih godina dogodio se 1994. godine, kada je Atletiko Nasional u pretposlednjem kolu minimalnom pobedom nad gradskim rivalom obezbedio plasman u finale protiv Miljonariosa. Zeleni su potom osvojili titulu i upisali svoje trinaesto prvenstvo Kolumbije.
Independijente je krajem devedesetih doživeo težak udarac i ispao u niži rang, ali se veliki gradski derbi već početkom novog milenijuma vratio na glavnu pozornicu. Pored istorijskog finala iz 2004. godine, rivali su se sastali i u polufinalnim okršajima 2008. i 2015. godine. Taj poslednji dvomeč bio je još jedno poglavlje u njihovoj borbi za trofej. U prvom susretu Independijente je slavio minimalnim rezultatom, golom Huana Fernanda Saseda, ali je Atletiko Nasional u revanšu pokazao snagu i preokrenuo ukupni rezultat pobedom od 2:0. Zeleni tim, koji je predvodio stručnjak Reinaldo Rueda, nastavio je put ka novom velikom uspehu, a naredne godine ponovo je osvojio Kopa Libertadores.
Taj trijumf dodatno je podstakao rasprave o nasleđu generacije iz 1989. i tvrdnje da je prvi kontinentalni naslov bio neodvojiv od Eskobarovog uticaja. Prema podacima iz jednog istorijskog preseka, El Klasiko Paisa odigran je 347 puta u svim takmičenjima. Atletiko Nasional imao je 140 pobeda, Independijente Medeljin 97, dok je 110 susreta završeno bez pobednika.
Brojevi oslikavaju prednost zeleno-belih, ali ne mogu da izmere težinu ovog rivalstva u životu grada. Jer El Klasiko Paisa nikada nije bio samo borba za tri boda. To je priča o dva kluba, dva navijačka sveta i jednom gradu čiju je fudbalsku istoriju oblikovala i slava i tragedija. Od snova na terenu do mračnih godina narko-kartela, od istorijskih titula do krvavih obračuna, Medeljin je naučio da fudbal može biti i ogledalo društva. A kada se Atletiko Nasional i Independijente ponovo nađu oči u oči, prošlost se vraća na tribine, dok nova generacija navijača čeka svoj trenutak za slavlje.
PIŠE: Đorđe RADONJIĆ