E, moj Čile…

Razočaranje je blaga reč za ono što je svojim navijačima u ovim mundijalskim kvalifikacijama priredio Čile. Ovo je više bruka i sramota.

Dva kola pre kraja kvalifikacija, Čile je postao prva reprezentacija koja je i definitivno ispala iz svih mundijalskih kalkulacija. Novim porazom, ovoga puta u Boliviji (0:2), Čile je izgubio i teoretsku šansu da se nekako provuče do Svetskog prvenstva. Biće mu to treći Mundijal zaredom koji propušta.

A pre samo desetak godina je Čile bio hit južnoameričkog, pa i svetskog fudbala. Nakon rezultatske krize početkom veka, stigao je Marselo Bijelsa i postavio temelje za najuspešniju generaciju u istoriji čileanskog fudbala. Vratio je Čile na Mundijal (2010) i lansirao generaciju Artura Vidala, Aleksisa Sančeza, Maurisija Isle, Horhea Valdivije, Matijasa Fernandeza, Garija Medela…

Nasledio ga je Horhe Sampaoli koji je po sopstvenom priznanju sledbenik Bijelsine filozofije i nadogradio je sistem koji je dao sjajne rezultate. Čile je dva puta zaredom osvojio Kopa Amerika, umalo oterao Lea Mesija u reprezentativnu penziju, a na Mundijalu u Brazilu je nesrećno ispao od domaćina u osmini finala… Čile je tih godina bio treća reprezentacija Južne Amerike. Ali, je zaboravio da se nadograđuje, napreduje i ulaže u budućnost. Pomenuta generacija je prošla zenit, a naslednika nije bilo ni na vidiku. Vidal, Medel, Bravo i kompanija su igrali kao zaslužni građani, a rezultati su bili sve gori.

U kvalifikacijama za Rusiju 2018. je Čile izvisio za dlaku, za Katar 2022. je već debelo kasnio jer nije uradio smenu generaciju, da bi u aktuelnim kvalifikacijama dotakao dno. Promenila su se trojica selektora, ali nije vredelo. Jednostavno, Čile više nema igrače kao nekad. Tek kada je postalo jasno da su kvalifikacije otišle dođavola, od reprezentacije su se oprostili ili im više nisu slati pozivi: Klaudio Bravo, Maurisio Isla, Arturo Vidal, Gari Medel, Eduardo Vargas, Čarls Arangiz…  Ali, bilo je kasno. Naslednici su bili nezadovoljavujućeg kvaliteta. Danas su prve zvezde Čilea: Felipe Lojola, Dario Osorio, Gabrijel Suazo…

Nije ni čudo što Čile posle 16 kvalifikacionih utakmica ima bednih 10 bodova. Samo dve pobede protiv Venecuele i Perua. Zato nije ni čudo što je večeras poražen u Boliviji. Sve sa zaboravljenim Aleksisom Sančezom kao kapitenom. Valjda je i on shvatio da je dosta… Odavno više ne liči na igrača.

Boliviji je večerašnja pobeda produžila život. I dalje sanjaju da će se naći na Mundijalu prvi put posle 32 godine. Poslednji put su na najvećoj smotri svetskog fudbala igrali 1994. baš u Americi. I baš su protiv omraženog Čilea - kojeg krive jer nemaju izlaz na more - zadržali tu nadu. Već u petom minutu su poveli preko Migela Terserosa, potom je Medina u 12. minutu pogodio prečku, ali su 19. minutu ostali sa igračem manje zbog krvničkog starta Čavez Kruza.

Čile je počeo da napada sa igračem više i da stiska. Taman kada je napravio ofanzivne izmene na početku drugog poluvremena, jedan od rezervista Fransisko Sieralta je isključen i brojčana prednost je nestala. Čile je opet postao bezidejan i nemoćan, da bi u 89. minutu sve dileme rešio Enco Monteiro golom za 2:0.

Boliviji ostaje teoretska nada za direktan plasman, ali neka realnija za baraž. Problem je što u poslednja dva kola gostuje Kolumbiji i Brazilu. Biće im potrebno čudo i da nekoga pobede uz uslov da Venecuela zabeleži loše rezultate protiv Urugvaja, Argentine i Kolumbije. Tanka nada, ali postoji. Za razliku od najgoreg Čilea u poslednjih tridesetak godina koji više nema ni nadu. E, moj Čile…

KVALIFIKACIJE ZA MUNDIJAL (JUŽNA AMERIKA) – 16. KOLO

Utorak

Bolivija – Čile 2:0 (1:0)
/Migelito 5, Monteiro 90/

Sreda

Urugvaj - Venecuela 2:0 (1:0)
/Agire 43, De Araskaeta 47/

Argentina - Kolumbija 1:1 (0:1)
/Almada 81 - Dijaz 24/

Brazil - Paragvaj 1:0 (1:0)
/Vinisijus Žunior 42/

Peru - Ekvador 0:0