Džekove epizode iz života: Rat, Ševčenko, Aguerov gol, ženino pitanje i dvostruki povratak iz mrtvih

Do sada smo naučili da možemo da naučimo mnogo stvari iz blogova koji se pojave na sajtu za “Theplayerstribune”, a slična je situacija i sa poslednjim koji dolazi iz pera fudbalera Rome i reprezentacije Bosne i Hercegovine - Edina Džeka.

Pisao je na različite teme, pa zato nećemo da dužimo.

Pre svega, prisetio se čuvenog meča i pobede Mančester Sitija nad KPR-om i onog gola Serhija Aguera za titulu u Premijer ligi.

"Bili smo mrtvi.

To je sve što mi je prolazilo kroz glavu dok sam gledao utakmicu sa klupe.

Pre meča smo svi mislili da je Mančester Siti šampion. Znali smo da se KPR bori za opstanak, a mi smo se osećali odlično. Sve što je trebalo je da ih dobijemo i da osvojimo Premijer ligu. Niko nije ni pomišljao da bismo mogli da izgubimo titulu. Imali smo sve u svojim rukama. Počelo je mirno, a Zabaleta je postigao gol u 39. minutu. Vodili smo na poluvremenu. Počeo sam da se opuštam. Na dobrom smo putu, to je to.

A onda je KPR izjednačio posle tri minuta igre u drugom poluvremenu. Ni iz čega.

Onda su dali drugi gol posle isključenja igrača. Sve se dogodilo za 18 minuta. Beng, beng, beng. Bilo je ludo. Sećam se da je Roberto Manćini u tom momentu psovao kraj aut-linije. Ne znam ni koga je psovao.

Pomislili smo da ćemo sve izgubiti u poslednjoj utakmici. Fudbal je nekada takav - 89. minut, 90. minut... gotovi smo.

Počela je nadoknada. Kada igraš fudbal na igricama i gubiš u nadoknadi - izgubićeš. Potom je usledio korner. David Silva ga je izveo. Dao sam ga u 91.20 sekundi. Galamio sam "Hajde, hajde". Možda i nismo gotovi... Ostatak znate.

Ljudi me često pitaju šta sam osetio kod gola Aguera. Da budem iskren - samo sam odahnuo. Ne možete da verujete koliko mi je bilo lakše kada je ušla.

Nikada ne smeš odustati. Ako odustaneš - mrtav si. Bili smo mrtvi - ali smo se vratili ni iz čega", prepričao je Džeko.

Potom je počeo da objašnjava kakav je tim bio u Sitiju, pa je stigao do dva Balkanca - Aleksandra Kolarova i Stefana Savića.
"Imao sam sreću što sam imao dvojicu igrača pored sebe koji su odrasli na Balkanu kao i ja. Postoji poseban ponos kada osvojite Premijer ligu a dolazite odakle smo mi došli. Morate da imate na umu da sam rođen u Sarajevu. Tokom rata, bilo je vremena kada sam morao da prestanem da igram fudbal zbog sirena. Da se sakrijem. Sa šest godina ne razumete baš svu opasnost. Posle rata nije mnogo toga ostalo od grada. Otac me je vodio na trening i menjali smo dva autobusa i tramvaj. Više od sat vremena vožnje. Trenirali smo na školskom jer je stadion bio uništen. Otac je bio zaposlen, ali me je vodio svaki put na trening. I uvek bi mi poneo bananu da pojedem posle treninga".

Epizoda sa Andrejom Ševčenkom je bila veoma interesantna. Džeko je opisao prvi susret sa svojim idolom iz detinjstva.

Dogodio se u tunelu San Sira.
"Kada sam bio mali fudbal u Italiji je imao mnogo velikih igrača. A ja sam posebno voleo Ševčenka. Kada sam bio klinac, jedan od mojih trenera me je zvao Ševčenko, ali je pričao da me tako zove zbog mog izgleda. Ali, voleo sam da me tako zove. Bio mi je heroj.

Nikada neću zaboraviti kada sam igrao protiv Ševe dok sam bio u Volfsburgu 2008. godine. Bio je na pozajmici u Milanu. Igrali smo na San Siru. Naleteo sam na njega u tunelu i pre meča sam ga pitao da li možemo da menjamo dresove posle meča.

"Može, nema problema", rekao je.

Pa, pretpostavljam da je razumeo koliko ga volim zato što mi je na poluvremenu došao i dao dres. Nije čak ni čekao do kraja meča. Uvek ću to pamtiti. To su momenti koji su stvarno posebni".

Razlika između engleskog i italijanskog fudbala?
"Engleska je - brzina, brzina, brzina. Italija je taktika, taktika, taktika. Nemoguće je koliko sam naučio ovde u Seriji A. Ovde se misli do najmanjih detalja. Ali, najneverovatnija stvar je što mogu da nazovem legendu kao što je Toti svojim prijateljem. Igranje sa njim mi je drastično popravilo igru. On je sve video na terenu. Davao mi je lopte koje nisam ni pretpostavljao da će doći do mene".

Džeko je potom prepričao događaje kada je sa Romom porazio Barselonu u Ligi šampiona. Bio je to još jedan veliki preokret gledajući ceo dvomeč.
"Bili smo mrtvi, ali smo se posle vratili u život. Desilo se u Mančesteru, sada i u Romi. Može svuda da se desi. To je fudbal.

Imam 32 godine. Ne znam šta će sledeće da se desi. Voleo bih da odvedem Bosnu na neki veliki turnir. Igrali smo protiv Argentine na Marakani 2014. godine. San je postao java. Samo još da smo zaustavili Mesija.

Posle rata, bilo smo generacija dece sa jednostavnim snovima. Želeli smo da igramo fudbal u miru. Sada, imam fudbal, pronašao sam mir. To je moj život. Želim da igram i gledam sve utakmice koje mogu, stvarno. Nekada me supruga uhvati u dnevnoj sobi kako gledam Seriju A ili Premijer ligu pa me pita "Zar nije dovoljno fudbala?".

Samo se nasmejem. Valjda je do sada trebalo da nauči odgovor. Ne, naravno. Nikada nije dovoljno".

Foto: Action images