Dušan Tadić se ne povlači posle EP: Dok god sam Srbiji potreban – tu sam

Odbrojavanje do Evropskog prvenstva je počelo. Srbija je saznala ko će joj biti protivnici (Engleska, Danska i Slovenija), tako da može da, makar u mislima do marta, počne pripreme za povratak na ovo veliko takmičenje posle 24 godine.

Istovremeno počela su i nagađanja oko toga kako će reprezentacija izgledati posle šampionata. Nekako redovno se provlači teza da će se kapiten Dušan Tadić oprostiti nakon prvenstva Evrope, iako on to nikada nije izjavio. I – neće.

U razgovoru za Mozzart Sport Dušan Tadić je potvrdio da nema nameru da se nakon Nemačke oprosti od dresa najdražih boja.

„Fizički i psihički se osećam odlično. I dalje sam gladan i željan pobeda i uspeha i sve dok je tako – igraću. Imamo primere Modrića, Ronalda, Mesija i mnogih drugih. Mi igramo za reprezentaciju iz ljubavi i mislim da nam je obaveza da budemo uvek tu za nju, kada god smo joj potrebni. Znači, dok god sam potreban reprezentaciji – tu sam“, poručuje Tadić.

I dok Argentinci već kume i mole Mesija da obeća da će igrati na Mundijalu 2026. ispada da Srbi unapred škartiraju svog „Mesija“ iz državnog tima. A, Tadić vidi sebe u timu, ako bude potreban i za naredno Svetsko prvenstvo.

„Što da ne. Ali, kao što sam rekao: ne treba praviti dugoročne planove. Najbitnije od svega je da se super osećam i da reprezentacija profitira. Mi smo tu da budemo u službi državnog tima i svoje zemlje“.

Ostanak u dresu reprezentacije čoveka koji na svakoj drugoj utakmici u proseku ili daje ili „namešta“ saigračima gol je svakako dobra vest, jer nije malo onih koji kažu da nemamo Tadićevog pravog naslednika u timu Srbije, igrača koji bi nadomestio toliki broj pogodaka i asistencija.

„Imamo dosta mladih i talentovanih momaka, potrebno im je nekoliko godina, uz pravi razvoj, da bi dostigli vrhunac. I ja sam se godinama razvijao i napredovao. Potrebno je mnogo rada i truda da bi se dostigao vrhunac mogućnosti“.

Reprezentacija tačno od tog prethodnog nastupa na Evropskom prvenstvu 2000. godine nije prošla prvi krug nekog velikog takmičenja. Nema jednostavan odgovor ni Tadić šta je to što je potrebno ovoj generaciji da skine i tu „kletvu“ sa Orlova.

„Sećam se te 2000. godine, bila je to neverovatna generacija... A, šta nam tačno nedostaje za prolaz dalje, ne znam ni ja tačno. Ali, potrebno je da budemo stabilni i konstantni. Verujem da možemo da ponovimo taj uspeh“.

Sa ogromnim očekivanjima su Orlovi odleteli u Katar pre godinu i kusur i tamo se bolno prizemljili. Svi veruju, pa i igrači, da je neka lekcija na tom Mundijalu naučena i da će poslužiti na leto u Nemačkoj.

„Svetsko prvenstvo u Kataru je bilo veliko iskustvo za sve. Mislim da smo naučili da nemamo previše šansi u životu i da kada nam se ukaže, moramo da je iskoristimo! Nadam se da će tako i biti. Imaš dva-tri prvenstva sveta i Evropska prvenstva u karijeri. Ovo EP nam je prvo posle toliko godina i moraćemo svaku utakmcu da igramo kao da nam je poslednja u karijerama. Dobra stvar je što sada nema euforije i mislim da je to pozitivna okolnost po nas“.

Katar bolno iskustvo, ipak, na pitanje koja mu je najveća pobeda, a koji mu je poraz najteže pao u dresu Srbije, Tadić odgovara:

„Najveća pobeda definitivno protiv Portugalije u Lisabonu (2:1), a najteže mi je pao poraz od Švajcarske 2018. godine (1:2) u Rusiji“.

Kraj karijere za Dušana Tadića je daleko. Ali, već je nagovestio da će posle toga zaplivati u trenerske vode. Možda i u nekom srpskom klubu, Vojvodini, Partizanu, Zvezdi, možda „sutra“ bude i selektor Orlova.

„Videćemo gde ću završiti karijeru i kako će se odvijati stvari. Sve dolazi u obzir. Bilo bi sebično kada bih rekao da neću da radim u Srbiji jednog dana. Mislim da bi trebalo stvari koje naučimo u inostranstvu da podelimo i pokažemo u našoj zemlji, reprezentaciji ili klubovima, za dobrobit Srbije, naše dece i razvoja našeg fudbala“, podvlači Dušan Tadić, koji, dakle, ne planira da u skorije vreme odloži „desetku“ reprezentacije Srbije. I to je dobra vest.