DUŠAN TADIĆ – Ćale, bod je važan, nos će da zaraste

Dragan Stojković Piksi objavio je spisak, Srbija ide u Katar sa idejom da prvi put prođe grupnu fazu Mundijala. Redakcija Mozzart Sporta je uverena da je ova generacija sposobna za taj podvig. A, da bismo objasnili zašto, spremili smo za vas serijal tekstova u kojima ćemo pisati o neispričanim pričama svih 26 Orlova. Srbija do Katara!

----

“Već sam video, sve se već desilo u mojoj glavi... Vi samo treba da se opustite i uživate“.

Kultna rečenica Dušana Tadića posle pasa za Ivana Ilića kojim je pokrenuta akcija za 2:0 u Oslu pamtiće se zanavek kao najtačniji opis Dućinog majstorstva. Majstorstva zbog kojeg je Tadić možda i najvoljeniji kapiten Orlova u poslednje dve decenije.

Nekima su navijači zamerali zbog prošlosti u crno ili crveno-belom dresu, nekima zbog toga što su smatrali da više daju klubovima nego državnom timu, jedni su bili previše tihi, drugi naizgled previše arogantni. Dušanu Tadiću su Srbi ime skandirali. Ne mogu mnogi da se pohvale da im je ukazana takva čast, ne kad je fudbalska reprezentacija u pitanju.

A, evo kako je sve počelo…

Mnogi možda ne znaju, ali malena Bačka Topola već je navikla da ima predstavnika u reprezentaciji. Nekad Branko Bošković ili posle Nikola Žigić… Niko ipak nije dobacio to visina Dušana Tadića. Tako je to kad urođeni talenat isprati i skoro pa manijakalna ljubav prema fudbalu. Kažu da muškarci uvek ostaju decu i da su samo igračke skuplje, Tadićeva igračka je uvek bila ista.

“Prvo što mu je otac kupio bila je lopta, pa je šutirao po zgradi na trećem spratu, što znači da smo imali tolerantne komšije“, smeje se Dušanova sestra Jelena u izjavi za Mozzart Sport.

Na priču se nadovezuje i Dušanov otac, Petar, koji je takođe igrao fudbal, ali u nižim ligama.

“Ko zna koliko lopti sam mu kupio dok je bio dete. Sve i jednu je pocepao ispred zgrade na betonu. Očaran je bio loptom i samo mu se igrao fudbal. Majka je morala da ga moli da dođe na večeru jer je hteo još da se igra. Toliko je voleo loptu, nije se odvajao od nje“, navodi Petar Tadić.

S drugarima na terenu Babac

Cela porodica je bila u sportu, otac je bio fudbaler i fudbalski sudija, sestre trenirale košarku i rukomet.

“Škola, trening i sport. Srećom, sve smo imali ovde u selu. U dvorištu smo imali i mali koš, a Dušan je loptu šutirao u vrata. Igrao je i košarku dobro. Ja sam čak navijača da izabere košarku, jer je manji rizik od povrede. Majka je to“, kaže uz osmeh Dušanova majka Marija.

Prvomajska ulica u Bačkoj Topoli, devedesete godine. Gomila dečaka igra tenis nogom, čuvene „kockice“. Oni pronicljiviji već tada su mogli da primete da jedan dečak odskače. Kad ne igra “kockice” ode se o lokalnog terena Gimnazije ili do „Babca“, terena Mašinske škole. Nema tog dana kada je toplo da se ne igra ništa. Čak i po osam sati dnevno, govori Dušanov prijatelj iz detinjstva, Vladimir Čvoro.

“Igrali smo čak i klikere, i tu je Dušan uvek gledao da pobedi. Jednom se potukao zbog partije klikera“.

Naravno sem igara sa loptom i klikerima, dečaci iz Prvomajske ulice rade i druge vragolije. Na primer, borbe guštera

“Naravno, znate ko je imao najvećeg guštera, pa Tadić. Njih smo hvatali na Žutom brdu kod kasarne pa ih puštali u kutiju da se tuku. Njegov je bio najjači. A ponekad smo išli i da krademo trešnje na vašarište, ali to preskočite u tekstu, a-ha-ha“.

Ta zabava je ipak bila limitiranog trajanja. Fudbal je ostao i polako iz igre prerastao u nešto ozbiljno.

“Duleta sam prvi put primetio na jednom turniru u Crvenki, mali fudbal se još igrao sa loptom peticom. Imao je tada 12-13 godina. Au, kakav prijem, kakav potez. Tada sam rekao: ‘Gledaj šta radi ovaj mali’. Sve više i više je rastao u mojim očima, poznavao sam celu tu njegovu generaciju“, reči su Danijela, jednog od sadašnjih Tadićevih prijatelja.

DAJ MU LOPTU, ODRADIO SI POLA POSLA

Kao dečak u dresu AIK-a

Otac ga dovodi na trening u AIK iz Bačke Topole, zna se i tačan datum: 25. jul 1998. Od tada kreće istorija. Tadić trenira u jednoj od najboljih mlađih generacija iz Bačke Topole, a po rečima tadašnjeg trenera Lea Andreušića već je pokazivao ono što radi i danas.

“Imao je sreću što je upao u dobru generaciju, u kojoj su poznati Andrija Kaluđerović, koji je isto napravio lepu karijeru, pa tu su bili i Samardžija, Čolić, Bojan Čevarušić, braća Rekecki, Ivanišević Goran, Hak golman iz Sokolca. To je bila baš lepa i jedna od boljih generacija koja se takmičila u Vojvođanskoj ligi, bili su četiri godine kod mene. Sam početak njegov u fudbalu je evidentan po izvanrednom smislu za igranje fudbala, već se videlo da će biti nešto od njega. Niko nije znao, ne mogu ni ja da kažem da sam znao, da će on postati igrač koji je danas, ali videlo se da je tehnički nadaren. Lucidnost u šematici, odigravanjima, u varijantama, sve je shvatao i nije mu trebalo dva puta govoriti. Izvanredan pas, što ima i danas. Izvođenje prekida, slobodnjaka, lažnjaci, čisti levak. Jak na lopti u svakom pogledu. Malo mu je defanziva bila slabija, mada to danas niko ne gleda, onda se gledalo. Ako mu daš loptu odradio si pola posla, znaš da će biti siguran pas. Hoćeš dubinsku loptu, hoćeš dribling jedan na jedan, to je bilo već naznačeno“, ističe Andreučić, prvi trener sadašnjeg kapitena Srbije.

Igrala se tada vojvođanska liga, u žestokoj konkurenciji. Bii su tu zrenjaninski Proleter, novosadska Vojvodina, Spartak Subotica...

“Igrali su na primer protiv Proletera iz Zrenjanina i Zorana Tošića koji nam je baš dao gol kad su nas pobedili sa 1:0, pa onda Vojvodine sa Gojkom Kačarom. Bili smo uvek između trećeg i petog mesta. Iz te generacije, eto, Tadić je otišao najdalje pa posle njega Andrija. Lepo je da iz jedne male Bačke Topole izbaciš takve igrače, tu se odmah videlo da postoji i kvalitet i rad“.

ZVALI I VEČITI, MAJKA BILA ZA NOVI SAD

Prvak u mlađim kategorijama Vojvodine

Bližio se kraj osnovne škole i Dušana već traže drugi klubovi. I nije baš da je Tadića neko “izmislio”, jer svi su znali o kakvom se potencijalu radi o čemu svedoči i to što su ga još tada tražili i beogradski večiti rivali.

“Igrao je na turniru na Paliću i baš protiv Zvezde odigrao odlično. Ja sam išao u Beograd da pregovaram, sačekaćemo da završi osnovnu školu. Ipak, majka je uticala na to da ode u Vojvodinu. Bliže je kući, a i tamo mu već živi sestra. Svakako je i Vojvodina tada imala možda najbolju akademiju u Srbiji. Nije imalo smisla da tada pređe u Zvezdu ili Partizan, u Vojvodini se razvio dobro, stigao do prvog tima i mlade reprezentacije. Brane Novaković i Zoran Džimi Marić su tamo uspeli da ga izvedu na pravi put“, navodi Petar Tadića.

sa prijateljima

Ostatak znaju svi. Mada možda ne shvataju koliko je Tadić u međuvremenu zavoleo Holandiju.

“Prvi iskorak je napravio u suštini odlaskom u Groningen. OK, bila je tu i Vojvodina, rano je došao u prvi tim, igrao je i za reprezentaciju Vojvodine, pa sve mlađe kategorije Srbije. Nekako je tu Holandiju zavoleo zbog Groningena, tamo ima dosta prijatelja i danas. Sećam se eto baš kad smo prvi put krenuli kod njega u Holandiju, prelazimo autom nas trojica 1.500 kilometara da bismo ga gledali. On nam javlja usput: ‘E, ja ne mogu da igram imam problem sa leđima’. Daj, nemoj da nas zezaš prelazimo ovoliki put autom. Ma ne mogu kaže, baš ne mogu. Ubedimo ga mi nekako i on igra. Najgori je bio na terenu, rezultat nerešen. Negde pred kraj golčina, poveli su 2:1. Na kraju igrač utakmice. Eto, pitamo ga, šta bi bilo da nisi igrao? Završili smo i u novinama na fotografiji gde slavimo gol sa Duletom”, premotava film Danijel Krvavac.

VAN GAL ZVAO U MANČESTER JUNAJTED

Iz Groningena u Tvente u kome je sebi napravio reklamu za odlazak u Englesku.

“I Tvente mu je bio dobar potez. Dosta je gotivio saigrače tamo, Nasera Šadlija i Liroja Fera. Posle su svi završili u Engleskoj“, objašnjava Danijel.

Tadić u Sautemptonu u kome se preporučio – govorio je to nedavno Jirgen Klop lično – čak i Liverpulu. Ali malo je ljudi znalo da je još ranije mogao i u – Mančester junajted.

“Van Gal je tada trenirao Mančester i jako je želeo Dušana u timu. Ja sam mu i rekao da pređe tamo, on je razmišljao, pa ipak uz dogovor sa menadžerom prešao u Sautempton, baš zbog Ronalda Kumana, sa kojim je pričao i pre interesovanja Mančestera. Bilo je i suza tokom razgovora“, kaže otac Petar i dodaje da ostaje veliki žal što njegov sin nije postao član Crvenih đavola.

OVERMARSOVE PORUKE: DOĐI U AJAKS! DOĐI U AJAKS!

Izabrao je Sautempton, verovatno planirao da nastavi da karijeru zida korak po korak. Sve skupa, bilo je tamo dobro. Ali brzo je i Tadić shvatio da nije sve u novcu i reflektorima. Premijer lige se zasitio, uželeo se Holandije. Mogao je i tada da bira drugačije…

“Tu poslednja sezona u Sautemptonu bili smo na oproštajnom meču, mada tada se još nije znalo da je oproštajni. Dule je menjao dres sa De Brujneom, a taj dres je poklonio svom prijatelju. Tražio ga je tada Milan najviše, pa i Roma, ali šta je bilo presudno da pređe u Ajaks? Mark Overmars mu je bukvalno svaki dan pisao poruke: ‘Dođi u Ajaks, dođi u Ajaks, dođi u Ajaks’. Na kraju je završio tamo i mislim da je svakako njegova velika zasluga što su Kopljanici ostvarili takve rezultate. Jako ga poštuju u svim klubovima gde je igrao i sa svima ostane u dobrim odnosima. Alfreda Šredera je nazvao svojim fudbalskim ocem“, priča nam Danijel Krvavac.

 U Amsterdamu će Tadić doživeti zlatne trenutke u karijeri. Mada i najveći poraz.“Uf, nikako nije voleo da gubi. Ne trpi poraze i najviše je bio pogođen onom eliminacijom od Totenhema (polufinale Lige šampiona, prim.aut). Tri poluvremena odigraš dobro i jedno te nadigra protivnik. Nakon tri dobra poluvremena protiv Totenhema se uplašili i stali. Ovaj ubacio Ljorentea i čovek preokrene utakmice, naravno Moura dao tri gola. On inače ne spava posle utakmice, ni kada pobedi. Boli ga i ovaj crveni karton protiv Napolija, nije on takav, ali eto desi se jednom. Uvek vraća film u svojoj glavi, ovo sam mogao bolje, ovo sam morao bolje“, prepričava Danijel.

ZBOG TRENINGA UMALO ZAKASNIO PO MLADU

Ta svest da nikada nije dovoljno dobro i jeste Tadića učinila asom kakav je danas.

“Pravi profesionalac. Trening mu kreće od ujutro do poslepodne. Ako on smatra da nije dovoljno radio taj dan, onda uzme sam pa trenira dodatno. Ima i tablu gde postavlja taktiku, formaciju, ma fudbalski znalac, biće odličan trener jedan dan“, vrlo uverljivo ističe Danijel, dok se otac nadovezuje.

“Trebalo je da se ženi, idemo po mladu u Veternik. On kasni, kaže nisam završio trening. Alo! Zakasnićemo, ljudi čekaju. Ma, nećemo, stižemo na vreme. I stignemo“, govori Petar Tadić.

Kapiten na terenu s razlogom, ali i van terena mu ne manjka kvaliteta. Mnogi su puni hvale na račun kapitena Srbije i Ajaksa, naročito njegovi prijatelji i rodbina. Međutim, i kad se ”pije i kad se puca“ zna se šta je prioritet.

“U slobodno vreme uvek voli da okupi svoje društvo. To su mu ili prijatelji iz škole ili sa fudbala. OK, prvih par dana idemo druženje i opuštanje, ali kako se bliže pripreme on svaki dan organizuje neki sport. Da li mali fudbal, tenis nogom, odbojku, basket. A kako tek igra basket, ne bi nikad pomislio da je fudbaler. Ulaz, šut, sve ima. Uzme pa igra sa basketašima i pobedi. Voli i da prati košarku kad stigne, obožava Lejkerse. Talentovan je za svaki sport, mislim da bi u stonom tenisu bio majstor. Pored toga jako voli da ode na pecanje kad dođe u Bačku Topolu“, ističe Danijel.

Da odmor ne može da prođe bez treninga navodi i Dušanov otac Petar.

“Kad bismo išli na odmore, Dušan nije hteo da idemo tamo gde nema terena. Pa smo onda zajedno igrali, da li fudbal, tenis, nekad plivanje. I kad mu nešto savetuješ – posluša. Ništa se tu nije promenilo. I sad se čujemo pre i posle svake utakmice“.

Naravno, Tadić je uvek tu za svoje poznanike i prijatelje, a interesantno je kome je upravo on bio podrška u teškim trenucima karijere, po rečima Dušanovog prijatelja Danijela.

“Uvek je bio ljudina, čovek na mestu. Da ga zoveš u ponoć, evo odmah šta ti treba. Redovno je društvo dovodio u Holandiju i Englesku. U Ajaksu ima svoju ložu gde uvek može da dovede 15 ljudi. Redovno nam poklanja i šalje opremu, dresove. Dođemo na turnir u malom fudbalu komplet ekipa u opremi Sautemptona ili sad Ajaksa. Odeš sa njim na ručak, uzme pa ti sipa vodu, kakav džentlemen. Ispao je čovek i kada je Filip Kostić bio u Groningenu, redovno ga je savetovao, išao sa njim da razgovara. Može se slobodno reći da ga ja ne on tada izvukao“.

ĆALE, BOD JE VAŽAN, NOS ĆE DA ZARASTE

Dušan Tadić protiv Velsa (©Reuters)

Svi znaju da voli da igra za reprezentaciju. Od debija 2008. do skorašnje pobede u Ligi nacija, uvek je bio tu.

“Protiv Velsa je slomio nos pa je igrao, čak je igrao i pod temperaturom za klub. Dva dana je bio još bolestan, ali to je Tadić. Često kaže da kad odigra 100 odsto – nije dovoljno, mora bolje. Voli da igra za reprezentaciju. Pogodilo ga je nepozivanje 2016. i nastao je konflikt sa Radovanom Ćurčićem. Jako ceni Slavoljuba Muslina, on mu je dao dosta slobode u igri, a takođe voli i Piksija. Kaže da je atmosfera pred Katar fenomenalna i da su svi dobro raspoloženi. Piksi je šmeker po njegovim rečima, a i vrlo harizmatičan čovek“, navodi ponovo Danijel.

Navijači Srbije pamte sigurno meč sa Velsom i horor scenu kada mu je Tejlor slomio nos. O tome je govorio i Dušanov otac.

“Skočili smo i vikali: ‘Ubiće nam dete’. Taj Tejlor nije normalan, a nije dobio crveni karton dok su se Ledli i Bejl smejali čak. Mučno je to bilo za gledanje, moja supruga Marija je plakala po kući pa je popila bensedin da se smiri. Unuci počeli da viču da će da odu u Vels i prebiju Tejlora, nismo spavali posle utakmice. Dušan kakav je, odigrao do kraja meča sa onim tamponom i disao na usta. Neće on da izađe i ostavi ekipu na cedilu. Kompletna ekipa Velsa je udarala po našima“, prepričava Petar Tadić i nastavlja.

“Posle utakmice se čujem sa Dušanom, pitam ga kako nos, a on odgovara: ‘Ćale, pusti nos, bitno je da smo uzeli bod, nos će zarasti’. Pitao ga i Muslin da izađe, on odbio. Pokazao je patriotizam, a i voli da igra muški“.

Poslednjih godina je na vrhuncu, a kako se ophodi prema telu potrajaće još koju sezonu. A prema rečima nekih poznanika, ne moramo da brinemo ni za kasnije. Jer baš u Bačkoj Topoli, gde je Duća napravio prve korake, treniraju i deca njegove sestre.

“Dolazi iz te branše jedan mlađi, koji po mojim pretpostavkama treba da bude kao on. To je sin njegove rođene sestre. Vrlo interesantan. Gledam manire Dušana i gledam manire ovog malog, prvi je bio eksplozivniji na lopti, ali lucidnost je ista“, reči su trenera koji je učio prve fudbalske korake današnjeg kapitena Orlova.