Najvećih 50 Partizanovih talenata koji nisu uspeli u prvom timu

Ne mogu svi da budu Aleksandar Mitrović ili Nikola Milenković. Jedni magistralom od „liga petica“, drugi u prvenstva jača od sprskog, treći u „fudbalsku provinciju“, četvrti zaobilaznicom na glavni drum, a ima i onih koji su se na putu ka slavi – izgubili.

Stvorio je Partizan na desetine fudbalera za svetsko tržište, preuzeo od Ajaksa status najbolje fabrike za štancovanje kvalitetnih igrača, dao Srbiji veliki broj reprezentativaca – bar trojica bi se našla među starterima u odloženom meču baraža za Ligu nacija sa Norveškom – međutim, kao i u svakom proizvodnom lancu, ima onih koji nisu uspeli do kraja razviju potencijal. Bar ne u Humskoj 1.

Što je prirodno. Vremenom se levak sužava, talenat sa 12 godina ne mora da znači da je biser sa 18, kad se uglavnom prelazi u prvi tim. Stručnjaci će kazati kako se ne otvaraju svakom vrata istovremeno ili nije bilo potrebe za određenim profilom, tek podugačak je spisak momaka koji su obećavali, kojima se predviđala velika karijera u crno-belom dresu, a iz nekog razloga nisu ostavili otisak na travi stadiona poviše Autokomande.

Može tome najbolje da posvedoči slika sa poslednje utakmice ekipe Sava Miloševića pre uvođenja vanrednog stanja. Na voždovačkom „krovu“ u beloj opremi Zmajeva počeli su desni bek Marko Živković i krilo Aleksa Janković, u drugom poluvremenu pridružio im se Luka Cvetićanin, a sa tribina ih bodrio Jovan Nišić. Svi školovani u “Zemunelu”. Kvartet na suprotnoj strani od one na kojoj bi Grobari želeli da ih vide nameće pitanje gde su i šta rade fudbaleri koji su nesumunjivo važili – neki i dalje –  za talente, kucali na vrata prvog tima, dobijali šansu u pripremnom periodu ili među seniorima, ali većina nije stigla do glavne pozornice ili se na njoj kratko zadržavala.

Uzme li se za početnu stanicu sezona 2006/2007, otkako se Superliga igra bez Crne Gore, Parni valjak su ka velikim uspesima gurala, između ostalih, njegova deca (Stevan Jovetić, Adem Ljajić, Lazar Marković, Aleksandar Mitrović, Miloš Jojić, Nikola Milenković...), dok ima i onih koji su morali da se dokazuju na drugim mestima i grade pristojne karijere deleko od Humske. Što ne mora odmah da znači da su manji vredni. Naprotiv, Petar Škuletić i Nikola Drinčić su verovatno najbolji primeri kako se upornost isplati, zaobilaznim putem su se vraćali kući i značajno doprinosili trofejima, učinili su to još Saša Marković, Nikola Trujić, Marko Janković, da bi istu stazu zimus prokrčio Uroš Vitas.

Ima i suprotnih primera, da se o nekome tokom razvojnog procesa nije pričalo kao velikom talentu, a napravio je zadovoljavajuću karijeru. Ko je rekao Dejan Dražić? Zatim, onih koji su igrali Ligu šampiona sa drugom klubom (Milan Perendija kao član Ocelula) ili su sad u modi (Nenad Lukić iz TSC na deobi prvog mesta liste strelaca Superlige), čak do momaka koji su ostvarili milionske transfere u inostranstvu, a nisu spoznali kako izgleda obući Partizanov dres (Matija Nastasić).

Lista je podugačka. MOZZART Sport ju je skratio na 50 najatraktivnijih imena po pozicijama, s tim da nisu uračunati momci na aktuelnim pozajmicama (Cucin, Momčilović, Milosavljević), a sa nje su ispali pojedinci koji su obećavali, kao što su Jovan Trnić, Igor Zonjić, Bojan Balaž, Jovan Vlalukin... Možda se neko od njih jednog dana i vrati.

Tek...

GOLMANI

Marko Knežević (31) – za njega je Partizanova publika prvi put čula 2005, pričalo se kako u mlađim kategorijama „ima jedan mali koji bi trebalo da nasledi Ivicu Kralja“, ali nikad nije dobio ni šansu da pokaže može li da naslednik legendarnog reprezentativca. Karijeru je uglavnom gradio po Srbiji (Metalac, Kolubara, Banat, Radnički Kragujevac, Bežanija, Smederevo, niški Radnički, da bi čak triput potpisivao za Voždovac). Samo jednom je napustio državu, prolećni deo sezone 2009/2010 proveo u banjalučkom Borcu i osvojio Kup Bosne i Hercegovine.

Nikola Petrović (31) – ako je Kneževićev usud bila uzana staza ka prvom timu zbog prisustva Kralja, onda je momak iz „klase 1989“ morao da se pomiri sa povratkom Vladimira Stojkovića iz inostranstva. U prvi tim ga je prekomandovao Aleksandar Stanojević, kasnije je branio čak četiri meča u Ligi Evrope usled Stojkovićeve povrede, pa i jedini večiti derbi u istoriji koji je došao „iz dvojke u keca“. Sa crno-belima je osvojio dve titule, ali se maksimlano afirmisao u Napretku, u čijem dresu je neretko znao da zablista baš protiv matičnog kluba.

Marko Jovičić (25) – Još jedan čuvar mreže osuđen da čeka šansu samo kad su drugi povređeni, suspendovani ili kad je struka procenila da im je potreban odmor. Bio je opklada Ivana Tomića, pošto ga je pre četiri godine iz Teleoptika poveo sa sobom u prvi tim. Gledao je u leđa najpre Bojanu Šaranovu, pa Filipu Kljajiću, kasnije Vladimiru Stojkoviću. Da je zaslužio bolji tretman pokazao je kad je dobio priliku kod Miroslava Đukića, u jednom trenutku ostvario seriju od deset mečeva i isto toliko pobeda. Trenutno je na pozajmici u malteškom Hibernijansu.

ODBRAMBENI IGRAČI

Siniša Stevanović (31) – sve je išlo prirodnim putem, delovalo je da Partizan u liku nesuđenog karatiste dobija desnog beka za celu deceniju. Šta se tačno desilo, zbog čega nije uspeo u prvom timu, ostala je nepoznanica, naročito ako se imaju u vidu njegove motoričke sposobnosti. Počeo je kod Slaviše Jokanovića, igrao Ligu Evrope u vreme Gorana Stevanovića, ali najpre mu je dovedena zamena u liku Radenka Kamberovića, pa je morao na pozajmicu u Spartak. Ostao je čak četiri godine u Subotici, naredne dve igrao za Novi Pazar, a od 2016. član je sarajevskog Željezničara i važi za jednog od lidera tima sa Grbavice.

Marko Živković (26) – kad ga je Vladimir Vermezović u zimu 2013. poveo na pripreme u Antaliju, svi su u Partizanovoj ekspediciji bili oduševljeni brzinskim karakteristikama i čitanjem igre talentovanog desnog beka. Kasnije je kod Vuka Rašovića nešto i igrao (deset utakmica), osvojio titulu i nestao sa radara po dolasku Miroslava Vulićevića. Pokušao je da rehabilituje karijeru preko Vojvodine (Kup Srbije), Litvanije i Slovačke, do niškog Radničkog, a od zimus je u Voždovcu.

Miladin Stevanović (24) – možda nije uspeo u prvom timu, ali je stigao do statusa prvaka sveta. Bio je omladinski šampion planete sa čudesnom generacijom Orlića na Novom Zelandu, dok na klupskom nivou nije ostavio trag u Partizanu. Kod Ivana Tomića odigrao je samo sedam utakmica proleća 2016, da bi istog leta (za džabe) potpisao za turski Kajzeri. Već dve godine je član Čukaričkog.

Milan Perendija (34) – dok je Vladmir Vermezović privodio kraju sezonu bez poraza (2004/2005), pričali su u Humskoj kako imaju tandem štopera za budućnost, da na vrata prvog tima kucaju Milan Perendija i Tomislav Pajović. A onda je usledila Artmedija, pa Petah Tikva, promena Uprave i svi planovi su otišli dođavola. Perendija nije dočekao debi za crno-bele, karijeru je gradio u Makedoniji, Rumuniji i u Rusiji, stigao je čak da upiše pet mečeva u Ligi šampiona, igra protiv Mančetser junajteda, Benfike i Bazela. Poslednje dve sezone diriguje iz poslednje linije mladim timom Rada.

Tomislav Pajović (34) – sličan scenario kao i Perendijin. Selektirao ga je počivši Dušan Trbojević u generaciji braće Marinkovića, Babovića i Smiljanića, s tom razlikom što je Užičanin dobio šansu u kasnijoj fazi karijere. Vratio se u Humsku poslednjeg dana zimskog prelaznog roka 2013, upisao 12 mečeva i učestvovao u osvajanju titule. Igrao je još za Šerif, tri izraelska kluba, Zemun, Čukarički, Rad, a trenutno je član Napretka.

Matija Nastasić (27) – jedna od većih misterija modernog fudbala u Humskoj. Kako takav talenat nije dočekao debi u crno-belom dresu nikom nije jasno. Bio je na pripremama prvog tima, planirano je da jednog dana zameni Mladena Krstajića, struka se saglasila da je projekat kluba, ali je mimo logike, odlukom Uprave Dragana Đurića, prodat Fjorentini za 2.500.000 evra. Kažu, ispod cene. Samo što je to tad nekome odgovaralo.

Aleksa Amanović (23) – član čuvene „klase 1996“, za koju su igrali Pantić, Živković, Radonjić, Lukić, Bogosavac, Stevanović... Štoper nikad ni blizu prvog tima, sreću je pronašao u Javoru, gde je skupio više od 100 utakmica, zimus je prodat kazahstanskom Tobolu.

Stefan Savić (26) – ne, ne, nije to fudbaler Atletiko Madrida. Mada, i ovaj Stefan Savić igra na poziciji štopera. Obećavao je u „klasi 1994“, zajedno sa Mitrovićem, Ninkovićem i Markovićem, ali nije dostigao ni izbliza slične visine. Pokušao je dokazivanjem na pozajmicama u BSK-u iz Borče i Novom Pazaru, bio na probi u poljskoj Koroni, bez značajnog traga u superligaškom fudbalu.

Saša Ivković (27) – kažu da je visoki štoper bio prava dobrica u svlačionici Teleoptika, maltene ćutke, bez pogovora, izvršavao sve zahteva Vuka Rašovića. Nagrađen je prekomandom u prvi tim leta 2013, ali je odigrao samo dva meča, tako što je ušao s klupe, u beogradskom revanšu sa Širakom i na koncu jesenje sezone, kad je na Banovom brdu zamenio Sašu Ilića. Dublji trag ostavio je u Voždovcu, igre na „krovu“ donele su mu transfer u Maribor, bio je šampion Slovenije.

Miloš Karišik (31) – za njega se uvek pričalo „ima vremena“. Talenat nije bio sporan, ali popunjenost pozicija (Krstajić, Đorđević, Gavrančić, Jovanović, Savić) udaljili su ga od prvog tima. Stalno je bio na granici Teleoptika i seniorskog pogona, pred svake pripreme se govorilo „evo, samo što nije“. Taj čas nikad nije kucnuo. Van „Zemunela“ napravio sasvim solidnu karijeru, u dresu Slovana iz Libereca osvojio duplu krunu, bio zapažen i u Javoru. A onda se survao do pančevačkog Dinama.

Strahinja Bošnjak (21) – saigrači su ga zvog frizure zvali „Federer“, nosio je kapitensku traku omladinske reprezentacije, neprestano bio uz prvi tim na pripremama, samo što nijednom nije dobio šansu da pokaže čime raspolaže. Prošlog leta Partizan ga je poslao u Voždovac, uz zadržavanje prava da ga vrati u naredne tri godine, da bi ga Zmajevi zimus prosledili na kaljenje prvoligašu Kolubari, kod Zorana  Milinkovića.

Jovan Krneta (28) – više od drugih u Partizanu verovao mu je Goran Stevanović, poveo ga na pripreme u Turskoj u zimu 2010, video kao naslednika Nenada Đorđevića, potporu da „u njemu ima nešto“ dobio nekoliko meseci kasnije kad je tadašnjeg talenta na probu doveo PSV. No, po isteku stipendijskog ugovora potpisao je za – Crvenu zvezdu!? Put ga je kasnije vodio u kragujevački Radnički, Černomorec, Levadijakos, da bi u januaru počeo drugi mandat u azerbejdžanskoj Ziri.

Miroslav Bogosavac (23) – deo čuvene „klase ’96“, sa Pantićem, Radonjićem, Živkovićem... Upisao je 26 utakmica, najviše za vreme mandata Ivana Tomića, koji je cenio njegov „ulazak u igru“. No, po dolasku Marka Nikolića izgubio je mesto u timu, preselio se u Čukarički i čak dobacio do dresa A reprezentacije. Pominjao se milionski transfer sa Banovog brda, samo što se Riđi zadovoljio pozajmicom u ruski Ahmat.

Stefan Aškovski (28) – jedan od momaka kome je možda načinjenja nepravda. Kad god je dobio priliku da igra – koristio ju je. Iako je bio akter samo tri meča deluje da je imao potencijal za više. Nevolja je u tome što mu je, u godinama kad je trebalo da se razvija, konkurent bio neprikosnoveni Vladimir Volkov. Pokušavao je na raznim pozajmicama, čak zagorčao život Kizi Milinkoviću sa dva gola i asistencijom u Novom Pazaru. Od prošlog leta je član rumunskog Botošanija.

Zlatan Šehović (19) – kad se jula 2018. pojavio u Nikšiću delovalo je da je Partizan za duži rok rešio problematičnu poziciju levog beka. Isekle su ga dve teške povrede u periodu karijere kad je trebalo da bude lansiran na veliku scenu. Dolaskom Sava Miloševića ispao je iz konkurencije, sreću je zimus potražio u izraleskom Makabiju iz Netanje.

VEZISTI

Perica Stančeski (35) – bila je to obećavajuća reprezentativna selekcija, sa Vukčevićem, Purovićem, Tumbasevićem, Duškom Tošićem, Borkom Veselinovićem... Njen deo bio je i zadnji vezeni, koji je na klupskom nivou, što se Partizana tiče, trpeo zbog tranzitnog perioda kroz koji su crno-beli prolazili posle odlaska Vladimira Vermezovića. Kod Jirgena Rebera je odigrao jedan jedini meč, ali bez dubljeg traga. Usledio je sledeći „red vožnje“: Čukarički, BSK Borč, Rad, nekoliko klubova BiH, stigao je čak i do Kirgistana.

Branislav Stanić (31) – ostaće zapisano da ga je Miroslav Đukić poslao na teren u poslednjih 15 minuta gostovanja Čukaričkom početkom šampionske sezone 2007/2008 i to je bilo sve od zadnjeg veznog kome se predviđala bogatija karijera od šetnje po superligaškim klubovima kakvi su Hajduk, Smederevo i Rad.

Ostoja Stjepanović (35) – „pojela“ ga je konkurencija, pošto se Đukić oslonio na Žuku, kao alternativu imao Nikolu Mitrovića, u zimskom prelaznom roku dobio opciju više, u liku Ednilsona. Za momka iz Skoplja nije bilo prostora. Pokušavao je u Čukaričkom, OFK Beogradu, Poljskoj, Kazahstanu i Kipru, međutim, najbolje mu je bilo u rodnom gradu, pošto je sa Vardarom dvaput bio prvak Makedonije, dogurao je i do dresa reprezenztacije. Trenutno jeu Radu.

Ivan Radovanović (31) – čak i po današnjim parametrima transfer vredan 1.500.000 evra, za dete bez minuta u prvenstvenim utakmicama za crno-bele, okarakterisalo bi se kao dobar posao. Samo što je više dobila Atalanta koga ga je kupila i italijanski fudbal, kojim kristari duže od decenije, nego Partizan. Neverovatno zašto je prodat kao  maloletnik.

Nikola Gulan (31) – ako se Radovanovićev transfer vodio kao dobra, prodaja levog beka Fjorentini bila je premija. Otišao je u Firencu za 2.800.000 i to posle samo 18 utakmica za prvi tim. Ekomonski, Parni valjak je prošao odlično, ali igrački je morao da dobije više od momka koji je trebalo da cementira poziciju levog beka godinama. Ovako, pokušao je u drugom mandatu, u kome se nije baš proslavio.

Nikola Popara (28) – ni on nije mogao da dođe do izražaja usled žestoke konkurencije, iako je nekoliko puta pozivan na treninge prvog tima. Tražio je način da se nametne u Spartaku, Vojvodini, Jagodini... Bez vidljivijeg učinka. Za razliku od Radnika iz Bijeljnine, gde uglavnom igra redovno.

Miloš Bosančić (32) – do danas je nerazjašnjeno kako nesumnjivi potencijal nije pretočio u veliku karijeru. Umesto golova i asistencija, ostale su anegdote kako je terao šegu sa Miroslavom Đukićem, ruku spasa mu je nudio Slaviša Jokanović, međutim, nije vredelo. Partizan ga je slao na zajam Boavisti i OFK Beogradu, da bi 2008. digao ruke. Kasnije će zaigrati i za Crvenu zvezdu, s tim da ni na Marakani nije ostavio trag. Kakve su se bajke o njemu vezle u tinejdžerskom dobu, deluje da je protraćio talenat.

Vojkan Miljković (28) – fizičkim karakteristikama savršeno se uklapao u kalup modernog zadnjeg veznog, međutim, nije „kliknulo“. Za vreme trenerskog mandata Aleksandra Stanojevića, dok su u klubu bili Fejsa, Petrović, kasnije Kamara, morao je na pozajmicu u BSK iz Borče i tu je negde skrenuo sa glavne staze. Tražio je sebe u Bežaniji, novosadskom Proleteru, užičkom Jedinstvu. Poslednja stanica – Regionalna liga Nemačke!?

Nemanja Glavčić (23) – rođeni Kraljevčanin je uživao poverenje Zorana Kize Milinkovića, jedinog trenera koji mu je dao kakvu-takvu šansu. Činilo se, opravdano, jer je u omladinskim selekcijama važio za oslonac. Mir je pronašao u Subotici, prebacivši kotu od 100 utakmica za Spartak. Od prošlog leta je Slaven Belupu.

Jovan Nišić (22) – Ilija Stolica će kazati da je reč o jednom od najinteligentnijih srpskih fudbalera mlađe generacije, sposobnom da igra na više pozicija, Ivan Tomić i Miroslav Đukić su ga vodili na pripreme, mada je utisak da niko nije imao dovoljno hrabrosti da u dela pretorči najavu trenera iz mlađih kategorija Darka Tešovića, oličenu rečima „pustite ga da pogreši“. Trenutno je u Voždovcu.

Miralem Sulejmani (31) – trebalo je da obeleži drugu polovinu prve decenije ovog veka, da bude barjaktar promena posle dve vezane duple krune Crvene zvezde, a u jednom od najčudnijih poslova otišao je iz Humske samo za trening kompenzaciju u vrednosti od 250.000 evra. U inostranstvu je napravio zadovoljavajuću karijeru, ali samo osam minuta u završnici prvenstvenog susreta sa Obilićem, novembra 2006, jedini je trag da je igrao za Partizan. Premalo.

Milan Srećo (36) – ideja je bila da mu se, sa nešto mlađim Stefanom Babovićem, povere ključevi Partizanove igre kad se Saša Ilić otisne u inostranstvo. Kapiten je 2005. otišao u Galatasaraj, Babović u OFK Beograd, a posle smene trenera Vladimira Vermezovića – koji ga je vodio u Teleoptiku – sklonjen je u treći plan. Ostao je samo na jednom meču za crno-bele. Kao formiran fudbaler najbolje je igrao za banjalučki Borac s kojim je 2011. postao prvak BiH.

Predrag Pavlović (33) – još jedan iz projekata Dušana Trbojevića u generaciji 1986. Dvaput su ga crno-beli slali na zajam matičnom Napretku iz Kruševca, gde je potvrdio talenat i stigao do poziva Miroslava Đukića u mladu reprezenataciju s kojom je bio viceprvak Evrope 2007. Zanimljivo, 2013. objavio je kraj karijere, da bi se predomislio, već treću sezonu igra za lučansku Mladost.

Nenad Adamović (31) – svugde je igrao redovno, davao i(li) nameštao golove, samo u Partizanu ni blizu prvog tima. Zašto, teško da može da objasni i momak koji je u mlađim kategorijama delio svlačionicu sa Stevanom Jovetićem i kog su treneri uvek tapšali kad bi kretao na trening Teleoptika, govorili da vreme radi za njega, ali džaba. Išao je na pozajmice u Metalac, Smederevo u Hajduk, a potez karijere napravio odlaskom u Dinamo iz Minska, gde je postigao 12 golova i upisao duplo više asistencija. Tad se pominjalo da bi mogao da se vrati u Humsku. Na tome je i ostalo.

Luka Stojanović (26) – ako je prema nekom učinjena nepravda, onda je to kapitenu selekcije ’94, za koju su Mitrović, Ninković, Marković sejali strah pod palicom trenera Zvonka Popovića... Pošto za njega nije bilo mesta u prvom timu, obreo se u lisabonskom Sportingu, nekoliko puta se govorkalo i njemu kao potencijalnom povratniku, da bi posle sjajnih izdanja u Čukaričkom obezbedio transfer u Čikago Fajer.

Matija Ljujić (26) – bila je to generacija Slađana Šćepovića, koja je uživala na terenu i nadmoćno osvojila titulu u Omladinskoj ligi Srbije. Kasnije, u Teleoptiku, poznata po trilingu Jojić, Ljujić, Trujić. Dvojica su stigla u prvi tim, zajedno sa Brašancem, a momak iz Prijepolja nije. Posle sezone u Radu, otisnuo se u Litvaniju i uzeo duplu krunu sa Žalgirisom, stigao je da se oproba još u Portugalu, Izraelu i – Australiji.

Uroš Damnjanović (25) – iako nije Partizanovo dete, dosta se od njega očekivalo po dolasku iz Rada. Marko Nikolić mu je dao šansu na utakmici kupa protiv Žarkova, slat je na pozajmicu u Sinđelić, sa prvoligaših terena izborio mesto u mladoj reprezentaciji, međutim, nije želeo da čeka, probao je u Slovanu i sa timom iz Bratislave osvojio dve titule u Slovačkoj. Trenutno je u Radu.

Nenad Marinković (31) – za razliku od rođenog brata Nebojše, koji ima dvocifren broj golova za crno-bele, krilni napadač nikad nije dobio pravu šansu da demonstrira brzinske i realizatorske veštine kao što je činio u mlađim kategorijama. Možda bi mu učinak bio bolji da je počeo više od osam utakmica. Ovako, krstario je Grčkom, Švajcarskom Izraelom, Turskom, a od zimus je u makedonskom Sileksu.

Veljko Birmančević (22) – ili mu je na leđa prerano natovarena prevelika odgovornost ili je procena u Humskoj bila pogrešna. Tek, Ivanu Tomiću se kreativni vezista toliko sviđao da ga je promovisao u startera na prolećnoj premijeri protiv OFK Beograda februara 2016. Do kraja prvenstva odigrao je samo minut protiv Radnika i dva protiv Vojvodine. Preskromno za momka iz Varne, o kome su se ispredale bajke u mlađim kategorijama. Morao je na pozajmice: Teleoptiku, Radu, Čukaričkom, da bi ga se Partizan prošlog leta prelako odrekao prepustivši ga Brđanima bez centa obeštećenja.

Nemanja Radonjić (24) – treneri u Zemunelu su se hvatali za glavu, malo zbog njegovih nestašluka, preskakanja treninga, malo zbog toga što je uništavao konkurenciju. Ponekad i bez dana treninga. Toliko je bio dominantan u tinejdžerskom dobu, da je Dragan Đurić cenio kako će ga prodati za najmanje 10.000.000 evra. I bio je u pravu po pitanju vrednost na tržištu, ali što zbog hirovitog Nišlije, što zbog loših poteza čelnika, o njega se okoristio večiti rival. I to tek posle neslavnih epizoda u Rumuniji, Rimu i na Banovom brdu.

Marko Golubović (25) – crveni tepih prostro je Zoran Milinković pred momka iz Majdanpeka leta 2015. Sve je bilo spremno za lansiranje u orbitu, ali turbulentna jesen, niz kikseva na domaćoj sceni skratili su minutažu eksplozivnom krilu. Malo je proigrao kod Ivana Tomića, čak dao dva gola u finišu sezone, ali je onda došao Leonardo, pa je morao na kaljenje u Sinđelić, potom niški Radnički, da bi od prošlog leta zadužio dres Krupe na Vrbasu.

Armin Đerlek (19) – misterija! Nema drugog objašnjenja. Kad su ga lovci na talete doveli iz OFK Beograda, očekivalo se da „pojede“ konkurenciju, proglašen je, možda silom, za prirodnog naslednika Saše Ilića, govorilo se da nema u njegovoj klasi pismenijeg kreativnog veziste. Učinak mršav da mršaviji nije mogao da bude (po gol i asistencija na 38 utakmica). Gurali su ga i Đukić i Mirković nekad i bez rezona, možda nesvesno „potrošili“ talenat.

Jovan Kokir (20) – šteta. Imao je sve karateristike modernog krila, razarao u kadetima i omladincima, davao golove Zvezdi, terorisao golmane kao član Teleoptika, ali za razliku od nekih koji su možda i neopravdano dobijali šansu, plavokosi momak nije. Da je bar imao priliku, pa da se kaže „jeste“ ili „nije“ za prvi tim. Ovako, Partizan ga je pustio u Vojvodinu u zamenu za procente.

Dejan Dražić (24) – iako ga mnogi povezuju sa OFK Beogradom, krilo iz Sombora zapravo je formirano u Zemunelu. I sam se jadao što nikad nije imao priliku da „diplomira“ u Partizanu. Nekoliko puta je bio korak do povratka u Humsku, pre dve godine samo je potpis nedostajao, ali ga je posle Selte put vodio u Slovačku, da bi uprkos zadovoljavajućem učinku (14 golova, 17 asistencija) i šampionskoj tituli zimus prosleđen na zajam poljskom Zagleblju.

Filip Marković (28) – svi koji su ga gledali kao tinejdžera, uveravali su da je bolji od brata. Čak je i sam Lazar objašnjavao da je Filip kvalitetniji. Na kraju krajeva, zbog njega su skauti Partizana došli u Čačak, ali kako krilni vezista nije hteo da se odvaja od brata, poveo ga je sa sobom u Beograd. I, kako to obično biva, Lazar je izgradio vredniju karijeru, zaradio više novca, igrao u poznatijim klubovima, dok je Filip posle B tima Benfike morao u Majorku, pa Muskron i Lans, da bio u avgustu 2019. potpisao za poljski Slask. Debi za prvi tim crno-belih nije dočekao.

Strahinja Jovanović (20) – iako ga je Miroslav Đukić video kao potencijalno rešenje po krilu, misiju u Humskoj završio je bez uočljivog traga. Počeo je samo jednu utakmicu, skupio 178 minuta i posle pozajmica novosadskom Proleteru i Teleoptiku skrasio se u Spartaku.

NAPADAČI

Borko Veselinović (34) – član čuvene Čika Trbine generacije 1986. mogao je i morao više. Imalo je nešto u njemu što tera navijače da im oči zacakle, ali kao da mu klub nije dovoljno verovao, pa ga je slao na kaljenje u Bežaniju, Beiru Mar, pre nego što ga je prodao u Južnu Koreju za tričavih 500.000 evra. Planirano je da donese znatno više. Najdublji trag ostavio je u Radu.

Nikola Grubješić (35) – naslednik Pavla, koji je u Humskoj proveo deset sezona i doneo dva šampionska trofeja, Nikola je pohodu na titulu bez poraza (2005) doprineo sa sedam golova, što je dobar učinak imajući u vidu da nije bio prvi izbor. Na početku naredne sezone, projektovane da mu bude lansirna rampa, desila se čuvena utakmica sa Artmedijom, prečka pri rezultatu 0:0 i sve je otišlo nizbrdo. Trenutno je zaposlen kao trener mlađih kategorija crno-belih.

Đorđe Jovanović (21) – instinkt za gol tu, pravovremene kretnje tu, ali negde nije upalilo. Kad je prvi put dobio šansu da sveže 90 minuta, odmah je postigao dva gola, mada ni posle toga struka kao da nije imala dovoljno poverenja za momka iz Leposavića. Ni on sam strpljenja da čeka šansu, pa je za 450.000 evra otišao u Vesterlo, odatle u Kadiz, pa čak u Treću ligu Španije, Kartagenu. Morao je više, pogotovo što je pod komandom Dragan Kecmana terorisao golmane kao kadet.

Sava Petrov (21) – svojevremeno je Ivica Iliev govorio da je stasiti napadač najbolji u svom godištu na teritoriji Srbije. Čak se spekulisalo da Borusija iz Dortmunda sprema unosnu ponudu. Na kraju je ispalo da je Petrov, posle odlaska za „dž“ u Spartak, završio u belgijskom Vesterlou.

Dejan Georgijević (26) – u prvom mandatu vrata prvog tima zatvorila su mu se zbog fantastičnog učinka Petra Škuletića, u drugom nije to bilo to. Njegovi ispisnici Ninković, Mitrović i Marković napravili su više. Najbolji fudbal igrao je u Voždovcu, odakle je za 200.000 prodat Ferencvarošu. Ni u Mađarskoj se nije proslavio.

Nenad Lukić (27) – nešto čudno dešavalo pre desetak godina u Humskoj. Tad talentovanog omladinca pratili su Aleks Ferguson i Arsen Venger, a on se zbog nesuglasilca sa klubom spakovao i umesto na Ostrvo zapucao u – Plovdiv!? I to bez obeštećenja. A onda se kroz scile i haridbe superligaškom fudbala vratio na veliku scenu tiho, u dresu najprijatnijeg iznenađenja prvenstva, TSC-a. Prošle sezone je, uz Vladimira Silađija, bio najbolji akter prvoligaškog karavana, trenutno je suvlasnik prvog mesta na listi strelaca Superlige. I autor najbržeg gola ove sezone, posle samo 25 sekundi. Na žalost crno-belih, u mreži Partizana.

NAPOMENA: Narednih dana ćete na portalu MOZZART Sport moći da čitate i tekst posvećen najvećim talentima Crvene zvezde koji nisu uspeli u prvom timu

(FOTO: MN Press, Star sport)