Dragovićev intervju: Plašio sam se da mi Vidić ne otkine glavu, Salaha sam pripremio za Englesku

Štoper Crvene zvezde Aleksandar Dragović dao je sjajan intervju za austrijski Spox, u kojem se dotakao najzanimljivijih trenutaka svoje karijere, a naravno i za tamošnje uslove neshvatljivoj odluci da ode u Crvenu zvezdu.

Posebna iskustva nosi iz perioda kada je nosio dres švajcarskog Bazela, gde je imao priliku da trenira zajedno sa Mohamedom Salahom, ali i da savlada Mančester Junajted, koji je sa kapitenskom trakom predvodio njegov idol iz najranijih igračkih dana - Nemanja Vidić.

"Nažalost, nisam imao čast da se van terena susretnem sa Vidićem. Igrali smo 2011. u Ligi šampiona, pobedili smo ih i izbacili, zbog čega se nisam usudio da razgovaram sa njim. Bojao sam se da mi ne otkine glavu. Njegov sin trenira sa Crvenom zvezdom, pa se nadam da će njegov tata svratiti u prostorije kluba i da ću biti u prilici da razgovaram sa njim. Oni i Sehio Ramos su bili jedina dva fudbalera sa kojima sam želeo da se slikam", rekao je Dragović za Spox.

Miljenik Zvezdine publike kaže da je verovao da će Salah dostići aktuelne visine.

"Naravno, ipak sam ga ja na to pripremio, a-ha-ha! Često smo zajedno trenirali duele, uvek se plašio da ću mu slomiti nogu. Tako sam ga spremio za uslove na engleskim terenima. Odmah se moglo videti da je svojom brzinom spreman svakoga da nadmaši. U to vreme, međutim, imao je velikih problema da upotrebi svoje mogućnosti. Zahvaljujući velikom radu, on se mnogo poboljšao u tom pogledu. Salah je sjajna osoba, čvrsto stoji na zemlji, dosta podseća na Davida Alabu u tom pogledu", dodao je Dragović.

Poseban odnos, još iz mlađih kategorija Austrije iz Beča, Dragović je izgradio sa defanzivcem Real Madrida, Davidom Alabom.

"Još uvek se tačno sećam kako sam morao da radim sav prvljav posao sa Davidom: skupljao lopte i slične stvari. Kada smo dobili prvu nagradu za pobedu protiv Švanenštata osećali smo se kao da smo osvojili Ligu šampiona. Tada smo bili jako dobri prijatelji".

Na šta je potrošena ta premija?

"To ostaje naša tajna. Mogu samo da kažem: novac je nestao onoliko brzo koliko je i stigao".

Alaba važi za nekog ko je prilično bučan i raspoložen u svlačionici. Slično je i danas u reprezentaciji Austrije.

"Bilo je još gore! A-ha-ha. Ne, ozbiljno, morate mu skinuti kapu što je uprkos takvoj karijeri ostao toliko prizeman. Njegova porodica je igrala veliku ulogu u tome, svi su veoma skromni. Video sam mnogo igrača koji nisu postigli ni približno toliko u karijeri, a ponašaju se kao da su nešto posebno".

Dragović je ostvario 96 nastupa za Austriju, što je samo sedam manje od Adreasa Hercoga.

"To bi bilo lepo zbog ličnog zadovoljstva i dobro za ego, naravno, ali ne mogu ništa da kupim od toga. Mnogo važnije od rekorda bi bilo da se plasiramo na Svetsko prvenstvo".

Prilikom primopredaje trofeja u Bazelu 2012. godine Dragović je napravio skandal, koji je odjeknuo u javnosti, zbog toga što je u šali, po potiljku lupio ministra Uelija Maurera. Ipak, ništa nije bilo toliko strašno kao što je napravljeno u javnosti.

"Kad sam dan kasnije došao u svlačionicu, svi su se smejali i pitalli: jesi li lud? U početku nisam ni znao o čemu se radi, a onda su mi rekli da je to ozbiljna stvar. Tada sam već znao da će biti problema. Ali bio je potpuno opušten u vezi sa tim. Popili smo kafu, popričali i nasmejali se tome. Čitava priča je preuveličana u medijima, ali barem sam nasmejao neke Švajcarce".

U LESTERU SMO ČESTO BILI U KAFANI, VARDI JE KAO DURASEL ZEKA

Iako nije previše igrao, boravak u Lesteru je takođe ostavio značajan utisak na karijeru Aleksandra Dragovića.

"U Engleskoj je mnogo opuštenije nego u Nemačkoj, gde se fudbaler tretira kao vojnik. Bukvalno rečeno, ne smete ni da se smejete dok trenirate. U Lesteru je svaki trening bio kao prvi dan posle odmora. Bilo je smeha, šale, čista zabava. Ali čim bi sudija svirao početak meča svi bi igrali 100 odsto".

Ko je prednjačio u šali?

"Džejmi Vardi. Čovek je kao Durasel zeka, uvek na 180. Ne može mirno ni da sedi. Bilo je zadovoljstvo provesti godinu dana sa njim".

U Lesteru su igrači znali zajedno da otputuju na nekoliko dana, uz odobrenje kluba. A moglo se i na piće u pab.

"Da, u Lesteru bi vam i u klubu rekli: Hajdemo zajedno na piće. Mi igrači smo često bili u kafani, naravno svi su vodili računa i nisu pili toliko da ne mogu da hodaju. Ali par piva nije predstavljalo problem. Na utakmici morate da date 100 odsto, ostalo je relativno nebitno. Nakon mog boravka u Nemačkoj, to je bio kulturološki šok. Prvo sam se zapitao da li je to samo slučaj u Lesteru ili je tako svuda u Engleskoj. Pitao sam Sebastijana Prodla i Marka Arnautovića kako stvari funkcionišu u Votfordu i Vest Hemu, rekli su slične stvari".

Kako funkcioniše u kafani, kada se tamo nađu i navijači?

"Neki žele s vama da razgovaraju, drugi vam naručuju turu. Ali nikada nije bilo zaista naporno. Stvarno je bilo super".

Takve slobode u Engleskoj prijaju svakom igraču.

"Da, osećao sam se mnogo ugodnije nego u Nemačkoj. Po mom mišljenju, svaki igrač bi trebalo da bude u situaciji da odluči šta mu je potrebno. Ako neko želi da ode na pivo, trebalo bi da ga popije. Ako neko želi picu, neka pojede jednu. Sve dok su igre dobre, ne vidim nikakav problem u tome".

ZA DEDU JE ZVEZDA SVE, OD MALIH NOGU ME JE VASPITAVAO DA BUDEM ZVEZDAŠ

Austrijanci kao da ne mogu u potpunosti da shvate tu Dragovićevu navijačku vezanost za Crvenu zvezdu.

"Deda me je od malih nogu vaspitavao da budem navijač Crvene zvezde. Za njega je klub sve. Bio je na stadionu 1991. godine kada je osvojen Kup šampiona i na to je potrošio mesečnu platu. Moji rođaci, koji žive u blizini Beograda takođe su navijači Crvene zvezde".

Iako je odrastao u Beču, Dragović nije propuštao prilku da dolazi na utakmice crveno-belih.

"Da, deda me je kao dete često vodio na derbije sa Partizanom. Nas dvojica bismo krenuli u subotu, gledali bismo meč u nedelju i potom se vraćali nazad u Beč. Bio sam fasciniran atmosferom na utakmicama. Sva policija oko stadiona, pirotehnika, dimne bombe. To je ostavilo utisak. Sve je bilo uzavrelo. Moji školski drugovi su bili navijači Austrije, na pauzama bih gledao video zapise navijača Crvene zvezde. Još tada mi je bio san da igram pred ovim navijačima".

Derbi sa Partizanom u Humskoj je ostavio poseban utisak na odličnog štopera.

"Bio sam napet jer nikada ranije nisam igrao na stadionu Partizana. Saigrači su me pomalo uplašili svojim pričama, ali me na kraju tamošnja atmosfera nije oborila s nogu. Gostujući sektor je bio glasniji, što su mi potvrdili i prijatelji na stadionu. Poštujem navijače Partizana, ali naši navijači su glasniji. Veoma se radujem derbiju u kojem ćemo biti domaćini Partizanu. Za naše navijače derbi je sve. Možete postati šampioni i pobediti u mečevima Lige šampiona, ali to nije važno ako izgubite u derbiju".

Na kraju ponovo pitanje, koje se stalno postavlja - da li je dolazak u Zvezdu korak unazad u karijeri Aleksandra Dragovića?

"Mnogi ljudi su mi već rekli da ne razumeju promenu, ali najvažnije mi je bilo da ponovo budem srećan. To nisam bio tokom tri godine u Leverkuzenu. Nije dobro kada igrate u velikoj ligi ili velikom klubu, a ne biti vrednovan. Po mom mišljenju se možete razvijati samo kroz mečeve, ne i kroz treninge. Možda će mi korak unazad u Beogradu, dati priliku da kasnije napravim dva unapred. Ali sad sam prvi put u Crvenoj zvezdi i srećan sam".

Šta je bio problem u Leverkuzenu da se izborite za mesto standardnog prvotimca?

"Napravio sam neke greške prve sezone. Ali ko ne greši? Tada sam bio na pozajmici u Lesteru jednu sezonu, nakon povratka ne mogu nikoga da krivim. Bilo mi je neshvatljivo da su treneri hteli moju pomoć samo kada im je bilo potrebno. To me je uvredilo. Ipak, uvek sam davao sve od sebe i nikada se nisam žalio, jer nisam želeo da unesem loše raspoloženje u ekipu. Cela situacija mi je psihološki jako bila teška. Ali sad uživam utoliko više što osećam da imam puno samopouzdanja", poručio je Dragović.