Dosta je bilo patnje i bola – svi k’o jedan... Za Partizan!

Neki od onih koji su igrali ni u školu nisu pošli. Oni koji su ih gledali pamte bolja vremena. Oni koji ih sad vode bili su na različitim adresama i(li) funkcijama kad je Partizan bio klub. Sad kad opet planira to da postane svi su opet na stadionu. Kao nekad.

I svi pevaju.

Kao 2010. kad je na Topčidersko brdo došao Arsenal, poslednjih dana apostrofiran kao referentna tačka, jer se septembra te godine na stadionu okupilo 27.757 gledalaca. Posle toga nikad više toliko ljudi na nekoj evropskoj utakmici kad su crno-beli bili domaćini. Stekao se utisak da nikom nije važno da li će ta brojka biti nadmašena (kao što i nije, jer sever nije bio u potpunosti ispunjen), jer su svi izgledali kao nekad – zaljubljeni u tim.

I stari i mladi. Školarci i penzioneri. Umorni od kancelarijskog posla ili odmorni, jer su slagali šefa da su bolesni. Majke sa sinovima. Ćerke na krkačama očeva. I svi u klupskim obeležjima. Mnogi su na poziv Grobara poneli šal, drugi kapu, treći obučeni u majicu, a tek dresovi – nagledali smo ih se razni boja i dizajna, od onih iz 80-ih godina prošlog veka sve do nove kolekcije po Kapinom kroju, koji su baš na dan utakmice sa Oleksandrijom stigli u Partizanovu prodavnicu.