Došli divlji, oterali pitome: Paolo Maldini je nepoželjan u Milanu

Možda bi Amerikancima zaista trebalo zabraniti bilo kakva ulaganja u evropski fudbal. Njihovo i evropsko poimanje fudbala i sporta su uvek bili i zauvek će ostati različiti.

Glejzeri su survali u Mančester Junajtedu sve što je gradio Aleks Ferguson. Sten Krenke je Arsenal od stalnog kandidata za titulu pretvorio u prosek. Novi Čelsijev gazda Tod Boli je poster za zalutalog, bogatog klovna u evropski fudbal. O njemu je aktuelna sezona sve rekla. U Liverpulu su se rešili Toma Hiksa i Džordža Džileta koje je u ulozi vlasnika kluba zamenio Džon Henri i on je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Dao je poverenje i odrešene ruke ljudima iz fudbala poput Jirgena Klopa i pustio ih da se bave fudbalom. U Rimu su jedva čekali da se reše Džejmsa Palote a onda su im došli Fridkinovi o kojima je Žoze Murinjo sve rekao pre nekoliko dana. U Marselju ne mogu da smisle Frenka Mekorta… I tako dalje.

Najnovija žrtva američkog neshvatanja evropskog fudbala je Paolo Maldini u Milanu. Simbol i zastava kluba je postao nepoželjan u njemu. Kada tip poput Gerija Kardinalea za kojeg u svetu fudbala do pre godinu dana niko nije čuo, saopšti Paolu Maldiniju da je višak u Milanu, dalje od toga ne treba ići. U roku do 24 sata se raspao projekat koji je Milan iz proseka vratio u vrh italijanskog i evropskog fudbala. Prvo odlaskom Zlatana Ibrahimovića koji je vodio svlačioncu, a potom i odlaskom Maldinija koji je vodio klub. Još nema formalne potvrde, ali od juče su svi mostovi spaljeni i nema nazad.

Kako su Amerikanci uopšte postali vlasnici Milana?

Silvio Berluskoni je tri decenije vodio Milan i u njemu je pre svega video fudbal i zabavu, a ne zaradu. Jeste se mešao u posao trenerima, jeste imao razne fiks ideje ali je pazio na svoje fudbalsko mezimče i doneo mu najuspešniju epohu u istoriji. Kakav god da je bio političar i šta god da je radio u privatnom životu, Berluskoni će ostati upamćen kao jedan od najvećih predsednika u istoriji evropskoig fudbala. Poput Santjaga Bernabeua, Florentina Pereza, Romana Abramoviča…

Kada je Berluskoni zašao u godine i nije više mogao maksimalno da se posveti Milanu i održava ga, prvo je hteo da ga prepusti deci. Ali njih je više zanimalo trošenje njegovog novca nego da ga ulažu u fudbalski klub. Rešio je da proda Milan i pogrešno procenio. Prodao ga je malo poznatom kineskom biznismenu Jonghong Liju koji zapravo i nije imao novca nego je veći deo pozajmio po lihvarskim kamatama od američkog finda Eliot.

Zaleteo se Kinez da odmah kupi rezultat i uspeh, potrošio 250.000.000 evra u prelaznom roku i pukao. Nije više mogao da vraća dugove i Eliot mu je uzeo klub. Sa kojim nije znao šta će da radi. Amerikanci su doveli Ivana Gazidisa, kojeg po loše pamte Arsenalovi navijači i ubedili legende poput Leonarda, Paola Maldinija i Zvonimira Bobana da pomognu oko fudbalskog dela. Zapravo, to je uvek najveći problem Amerikanaca u evropskom fudbalu. Nemaju svoje ljude koji se razumeju u fudbal. Biznis i brojke im idu ali u fudbalu se ipak treba razumeti i u fudbal. Gazidis je u Arsenalu dokazao da zna kako se štedi, radi marketing, prodaju skupe karte, ali ne i kako se prave rezultati. I u Milanu isto. Ali je naleteo na malo tvrđu sredinu od Londona i lokalnog tipa.

Ako si već pozvao Paola Maldinija u Milan, ne očekuj da ti klima glavom. Maldini je Milan. To je njegov klub, njegovog oca, njegove dece… Retko šta je činjenica u svetu fudbalu kao da Paolo Maldini voli Milan. Retko ko u istoriji fudbala je takva moralna vertikala kao Paolo Maldini. Retko ko ima pravo da zauzme čvrst stav za dobrobit kluba kao Paolo Maldini. Kakva je fudbalska i ljudska veličina u pitanju može da posvedoči nedavni video snimak Tjerija Anrija i Džejmija Karagera.

Maldini od početka nije kliknuo sa Amerikancima i njihovim poimanjem fudbala. Boban je bio prva žrtva Gazidisa, a malo je falilo da tada ode i Maldini. Ipak, uspeo je da nametne autoritet i mišljenje kao što je nekada radio na terenu, da spreči dolazak nemačke prevare Ralfa Rangnika i krenuo je Milanov uspon.

Maldini je radio u tandemu sa sportskim direktorom Rikijem Masarom koji fantastično poznaje svet fudbala, igrače, prilike, tržište… Iako im Eliot nije davao dovoljno novca za pojačanja i visoke ugovore igračima, sklapali su kockicu po kockicu. Od trenera Stefana Piolija koji ništa veliko u karijeri nije osvojio, preko veterana Zlatana Ibrahimovića čiji dolazak je promenio DNK u svlačionici i doneo pobednički mentalitet do afirmacije maldih i talentovanih zvezdica u ozbiljne igrače. Maldini nije nikom dozvoljavao da bude veći od kluba, nije pristajao na ucene Mina Rajole i pustio je Danluiđija Donarumu da ode besplatno. Negde je morala da se podvuče crta.

Teo Ernandez je plaćen 20.000.000 evra, danas vredi 70.000.000. Rafael Leao je plaćen 25.000.000 evraa, danas vredi 90.000.000. Majk Menjan je plaćen 13.000.000 evra, danas vredi 60.000.000. Ismael Benaser je plaćen 16.000.000 evra, danas vredi 40.000.000. Sandro Tonali je plaćen 19.500.000 evra, danas vredi 45.000.000. Olivje Žiru je došao za samo 500.000 evra iz Čelsija. I još je tu bilo pogodaka poput Tomorija, Krunića, Kalulua… Sve to sa skromnim budžetom. Vrhunac tog rada je bio iznenađujući skudeto osvojen prošle sezone.

Tada su Amerikanci zamenili Amerikance. Eliot je prodao klub fondu Red Bird na čijem je čelu Geri Kardinale. Tokom proslave titule na Pjaca Duomo, Kardinale se šetao i snimao kroz masu navijača, a niko ga nije prepoznao. Usledila je serija intervjua, javnih promocija, pompeznih obećanja… I dok se Kardinale reklamirao po medijima, Maldiniju i Masari su isticali ugovori, a prelazni rok polako prolazio.

U opštoj euforiji posle titule, novi vlasnik nije smeo da ne produži ugovore direktorskom tandemu ali je to uradio nevoljno u “minut do 12”. Maldini i Masara su čak i tada bili spremni da odu ako ne dobiju čvrsta obećanja za autonomiju u prelaznom roku i vođenje sportskog sektora. Obećano im je…

Maldinijev plan je bio da Milan približi najboljim klubovima Lige šampiona što je prirodno okruženje sedmostrukog prvaka Evrope. Ali za pojačanja je dobio nešto više od 50.000.000 evra. Ukupno, za četiri godine i osam prelaznih rokova, američki vlasnici su za kupovine igrača izdvojili oko 270.000.000 evra. Čelsi je za prethodnu sezonu potrošio 630.000.000. Dve trećine novca letnjeg budžeta za pojačanja, Maldini i Masara su uložili i u talentovanog Šarlea De Ketelarea. Mladi Belgijanac je razočarao, nije upisao ni gol, ni asistenciju u debitantskoj sezoni i ispostavio se kao promašaj sportskog sektora. Ostala pojačanja poput Origija, Desta, Vranksa, Tšaua su takođe uglavnom bili promašaji. Ali većina njih su bila iznuđena i panična rešenja u samom finišu prelaznog roka kada nije bilo para. Nikada nisu bili prvi izbor Maldinija i Masare.

Oni su imali druge želje i predloge. Prepoznali su i hteli Enca Fernandeza kada je u Riveru koštao između 15.000.000 i 20.000.000 evra. Hteli su Svena Botmana iz Lila kada je koštao oko 25.000.000 evra. Prepoznali su Randala Kolo Muanija kojem je isticao ugovor u Nantu. Ni za jednog od njih nisu dobili zeleno svetlo. Morali su da se zadovolje B i C opcijama koje ne koštaju…

Takav prelazni rok je došao na naplatu. Iako je Milan opet nadmašio očekivanja plasmanom u Ligu šampiona, u prvenstvu je podbacio i samo zahvaljujući Juventusovoj kazni je obezbedio novi plasman u elitno takmičenje. Treći put zaredom za vreme Maldinijevog i Masarinog mandata. A može se reći da veću krivicu za rezultate u prvenstvu snosi Stefano Pioli koji je imao neke čudne izbore u toku sezone. I uprkos svemu je nagrađen novim ugovorom.

Ono što je Amerikancima najviše smetalo je težina Maldinijevog imena i uticaj koji je imao među igračima i navijačima. I to što je bio čovek sa stavom. Retko je govorio “da” i klimao glavom na šta oni nisu navikli. Maldini je tražio da se podigne budžet za nove ugovore igrača posle situacije koju je Milan imao sa Leaom. Portugalac je igrao za 1.400.000 evra godišnje što je daleko ispod njegove realne vrednosti. Maldini je posle višemesečnih pregovora uspeo da ga ubedi na produžetak saradnje. Za tri puta veću platu čime je probijena zamišljena granica od 4.000.000 evra po sezoni za najplaćenije igrače. Milanov budžet za bruto plate je 87.000.000 evra, Interov je 133.300.000, a Juventusov 160.000.000. Amerikanci su hteli da plate ostanu iste a da rezuzltati budu još bolji. Slikovitije, hteli su da voze rendža rovera, a da sipaju kao u golfa.

Maldini nije pristao. Na jučerašnjem sastanku sa Kardinaleom je poručio da ne želi da stoji u mestu i da Amerikanci moraju da se otvore ako žele Milan u vrhu italijanskog i evropskog fudbala. Dobio je odgovor da može da ide iz kluba u paketu sa Masarom.

Vođenje kluba će preuzeti dugogodišnji član uprave i američki poslušnik Đorđo Furlani koji se do sada bavio uglavnom brojkam i kako da skreše troškove. Sportski sektor će biti ponuđen dosadašnjem šefu skauting službe Žofriju Monkadi koji je usko sarađivao sa Maldinijem i Masarom prethodnih godina i možda bi mogao da krene za njima. Status Stefana Piolija nije pod znakom pitanja.

Posle 31 godine igračke i pet godina funkcionerske karijere u klubu, Paolo Maldini po drugi put u životu odlazi iz Milana. Prvi put je Rosonerima dugo trebalo da se oporave od njegovog odlaska. Čekali su da se obuče odelo i vrati se.

Njegov odlazak je već izazvao burne reakcije. Rafael Leao se oglasio na društvenim mrežama, a inasjderi iz Italije javljaju da Teo Ernandez i Majk Menjan od sinoć razmišljaju o transferima. Sve što je stavrno godinama bi moglo da se se sruši za nekoliko nedelja. Novi vlasnik ima drugačije planove. Geri Kardinale je pogledao uživo tri utakmice Milana u životu ali veruje da zna koji igrači treba da igraju. “Moneyball” je američki recept zasnovan na analitičkim data podacima o sportistima. 

“Svi to imaju, pitanje je samo kako ga ko koristi. Mene je Bili Bin ubedio da fudbal može biti sjajna prilika za to”, rekao je nedavno Kardinale.

Bili Bin je lik iz bejzbola, sporta u kojem je sve zasnovano na podacima i analitici. U fudbalu je teško naći formulu koja može objasniti značaj 40-godišnjeg Zlatana Ibrahimovića koji od mlađih kolega napravi šampione i natera ih da se izuvaju ispred teretane. Amerikanci to još ne shvataju. Pitanje je da li će ikada i shvatiti evropski fudbal. Ko ne shvata Paola Maldinija u Milanu, teško da shvata bilo šta o fudbalu. Sreća pa postoje institucije poput Reala, Barse ili Bajerna u koje ovakvi tipovi neće moći nikada ni da primirišu.