Došao Amer i naučio Špance kako da igraju fudbal: A igraju ga baš lepo

Karlo Ančeloti je bio dugo na klupi Reala, Hansi Flik blista u ulozi šefa stručnog štaba Barselone, Dijego Simeone je poglavar Atletika... To može da se razume i ima smisla. Treneri iz jakih fudbalskih zemalja, ogromnih tradicija i slavne istorije (Italije, Nemačke i Argentine) ostavili su snažan pečet u španskom fudbalu, ali da na teritoriju aktuelnog prvaka Evrope zakorači Amerikanac i maltene kaže „ništa ovo ne valja, sad ću ja da vam pokažem“ malo ko je mogao da očekuje.

Real Sosijedadu se desio – Pelegrino Mataraco.

Trener iz Nju Džersija je opravio tim iz San Sebastijana, u La ligi ga doveo od prosečnog, kakav je bio kad ga je preuzeo, do kandidata za plasman u Evropu, a u Kupu kralja ga je lansirao u predvorje finala, posle pobede na neprijateljskoj terotiriji, jer je pokorio i San Mames u prvom polufinalnom susretu – 1:0.

Sa Mataracom na klupi Sosijedad igra moderan fudbal. Kao u eri Imanola Algvasila. Jasno, tečno, pita se za dešavanja na terenu, „davi“ rivala i pre ili kasnije ga razoruža. Na mestu gde je pre samo desetak dana ostao bez pobede koju je igrom zaslužio (primi gol dva minuta pre kraja) pokazao je Atletik Bilbau da još nije prebordio krizu uprkos efikasnoj pobedi u prethodnoj etapi prvenstva, kad je sastav Ernestea Valverdea na istom mestu dobio Levante (4:2).

(Reuters)

Mataraco je oslobodio igrače Sosijedada stega koje su ih pritiskale pod prethodnim trenerom, Serhiom Fransiskom. Ovaj tim ima kvalitet, ali ga u drugoj polovini 2025. nije ispoljio. Sa bivšim trenerom Hofenhajma i Štutgarta leti terenom, o čemu svedoče samo dva nerešena rezultata (Atletiko i Bilbao) i sve ostalo su pobede, uključujući i onu nad Barselonom.

Potvrdu da je tim u najboljoj formi u Španiji dobio je protiv lokalnog rivala, koga je doslovce ukočio. Toliko da je Lavove pretvorio u mace i osim skromnih pokušaja Gorke Gurusete i Injakija Vilijamsa, te njegovog brata Nika, ništa bitno nije napravio, iako su tribine podrhtavale u nadi da će domaćin ponoviti uspeh od pre dve godine kad je otišao na La Kartuhu i podigao trofej čekan 40 godina.

Nije vredelo, jer je od prvog minuta bilo jasno da su momci u plavo-belom bolji. Milovali su loptu, napadali u talasima, oslonjeni na Gonsala Gedeša, Karlosa Solera i Mikela Ojarsabala... Svi su imali po priliku u prvom delu, baš kao i Pablo Marin ali ili nisu bili precizni ili ih je zaustavljao Aleks Padilja, koji u kupu brani pre Unaija Simona. Padilja je tako već počeo da frustrira goste koji su tražili i penal usled očigledno igranja rukom Emerika Laporta, posle pokušaja Duje Ćaleta Cara. Nisu ga dobili.