Don Karlove životne i fudbalske lekcije: Bađo najveća greška, drama pred svaki meč i zašto novac nije bitan

Ima svet mnogo velikih fudbalskih trenera. Gvardiola, Klop, Murinjo, svaki je osoben na svoj način, cenjen i ugledan, ali nijedan nije tako “kul” kao najstariji među njima – Karlo Ančeloti.

Treneru Reala sve nekako pristaje, kao klasičnom Italijanu: I kada se ljuti i kada se raduje i kada proslavlja titule sa saigračima uz tompus, naočare za sunce i podignutu obrvu. Karlo Ančeloti deluje kao tip kojeg bi svako pozvao na roštilj ili na pivo, jer zna da bi se dobro zabavio, čuo zanimljive stvari, istinske životne lekcije.

A, Ančeloti ima vrlinu ostvarenog čoveka, onog kojeg ne pucaju kompleksi, koji će mrtav-hladan da priča o svojim greškama jednako kao o svojim uspesima. I baš takav je bio u intervjuu za “Tajms” uoči finala Lige šampiona.

Real Madrid će na “Vembliju” igrati 1. juna protiv Borusije Dortmund za svoj 15. trofej evropskog prvaka, a Ančeloti ima priliku da osvoji svoj peti. Ali, u intervjuu se vratio na svoje trenerske početke i pričao kako je izgledao njegov razvojni put. Koji je počeo – velikom greškom.

“Kada sam počinjao nisam bio ovakav. Imao sam u glavi sistem koji sam naučio u Milanu od Ariga Sakija. Bio je to 4-4-2. I zato sam odbio da dovedem Roberta Bađa u Parmu, jer nisam hteo da igram sa “desetkom”. Rekao sam: “Ne, ja ne igram sa desetkom”. On je bio u to vreme jedan od najboljih igrača na svetu i ja sam ga odbio samo zato što sam hteo da igram sa dva špica. Danas bih mu rekao: “Bađo, dođi u Parmu, sredićemo sve”. Umesto toga, rekao sam mu: “Vidi, Roberto, ovde nema mesta za tebe”. I on je otišao u Bolonju. Bila je to greška i promenio sam se kada sam došao u Juventus. Imao sam tamo Zidana i on je bio “desetka”. Da li je trebalo da ga stavim levo ili desno? Nemoguće. Zidan je bio najvažniji igrač u timu, bio je prava “desetka” i ja sam bio taj koji je morao da se prilagodi. Od tada, uvek sam uzimao u obzir karakteristike igrača kada bih gradio sistem igre”, pričao je Ančeloti.

Promenio je vremenom Don Karlo i svoj pristup prema igračima. Kako to danas izgleda, vidi se u svlačionici Real Madrida, gde sve puca od dobrog raspoloženja prema treneru.

“Desio se u Juventusu trenutak kada je trebalo da putujemo, čekali smo u autobusu, a Zidan je kasnio. Rekao sam vozaču: “Nećemo ga više čekati, kreni”. Ali, on se uplašio i nije se pomerio. Onda je Paolo Montero izašao iz autobusa i tražio da priča sa mnom. Rekao sam mu: “Hajde da krenemo, pa ćemo pričati”. A, on mi je uzvratio: “Ne razumete, mi bez Zidana nećemo stići nigde”. To je trenutak kada pomislite: “Ok, ovo mi je bilo potrebno da čujem”. I čekali smo. Da li mislite da će vas ljudi bolje čuti ako vičete? Ne. Što više vičete, manje će da vas čuju”.

Iako Ančeloti uvek kada ga kamera prikaže deluje apsolutno hladnokrvno, on otkriva da je do prvog sudijskog zvižduka sve suprotno od toga.

“Imam mnogo strasti prema poslu, ali nisam opsednut. Mnogo volim svoj posao, ranije kao igrač, sada kao trener, ali nisam lud za njim. Smiren sam. To je čudno s obzirom na to da sam pred utakmicu uvek veoma nervozan. Dva-tri sata pre meča se ne osećam dobro. Srce mi luduje, okupiraju me loše misli: “Igraće markaciju, šta da radimo”. Pokušavam da zaspim kada ostanem sam, ali ne mogu. A onda, istog trenutka kada sudija svirne za početak, postajem smiren. Utakmica je napokon počela i više se ne plašim. Od tog momenta postajem optimista. Sve će biti dobro. Baš čudna stvar… I moj pritisak odjednom dolazi na nivo 120 sa 90. I bilo da utakmice ide dobro ili loše po nas, imam potpunu samokontrolu”.

Kaže Karlo Ančeloti da je takav karakter nasledio od oca. I ne samo karakter, nego i životnu filosofiju.

“Moj otac je bio isti takav. Vrlo smiren, tih, nikada zabrinut, nikada se nije žalio. Bio je farmer. Kada sam imao šest godina, nismo imali novca uopšte. Za mene novac nije bitan, jer sam odrastao bez njega. Nikada nisam čuo oca ili majku da pričaju o tome. Nikada nisam čuo bilo kakvo nepoštovanje unutar porodice. Uvek smo imali dobru atmosferu u familiji i pored silnih problema, jer nismo imali novca”.

Povratak na fudbalske teme: dok Gvardiola voli loptu noge, “milion” pasova, da mu se tim ušeta u gol ili Klop takozvani “hevi metal”, direktni fudbal, visoki presing, Ančeloti kaže da – nema svoj stil.

“Moj stil ne može da se prepozna, jer ga nemam, jer se uvek menjam. Protiv Mančester sitija, recimo, igrali smo u niskom bloku i sa jakom defanzivom. Igrali smo tako jednom-dvaput ove sezone, ne više, jer smo mi mnogo ofanzivnija ekipa. Ali, prepoznao sam da je to način da pobedimo. Ostali smo bez Benzeme ove sezone, ali došao je Belingem. Imamo dvojicu fantastičnih napadača Vinisijusa i Rodriga, ali oni igraju po krilima. Zato smo zaigrali u formaciji 4-3-1-2, sa Belingemom iza njih dvojice”.

Pa, opet, posle poraza od Atletiko Madrida, Ančeloti je ponovo izvršio prilagođavanja u taktici.

“U početku igrali smo dosta dobro. Belingem je postigao mnogo golova. Ali, protiv Atletika primili smo tri gola iz centaršuta, jer nismo pokrili dobro desnu stranu. Zato smo napravili promenu, da Belingem više pomaže odbrani. Napravili smo prilagođavanje, a da se igrači ne osete neugodno na terenu. Vinisijus, recimo, ne voli da igra unutra, pa ga nisam ni terao da igra unutra. Da ne bi izgubio svoje najveće vrline, a to su brzina i igra jedan na jedan”.

Real u finale protiv Dortmunda ulazi veliki favorit. A, Ančeloti je oduševljen sa kakvom atmosferom ekipa dočekuje taj meč, kakva je bila tokom cele sezone.

“Protiv Dortmunda će morati naporno da se radi. Neće biti lako. Ali, moji igrači se trude. I vrlo su skromni. Skromnost je ključna. Osvojili smo ligu ove sezone jer nije bilo ega u svlačionici. Ne znam šta će biti sutra, ali među mladim igračima nema ljubomore. A, mene vide kao nekog deku. Don Karlo, tako me zovu. Ili Maestro. I to mi se stvarno sviđa”, poručuje Karlo Ančeloti.