Doktrina Liverpulovog Ajron Enfilda: Od vojnog dobošara do oklopljenog konjanika za fine kočije

Bila je 1966. godina, trajao je pohod na drugu uzastopnu titulu šampiona Engleske, a Bil Šenkli je još gradio temelj za ono što će Liverpul biti sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka - najtrofejniji klub u Kupu evropskih šampiona i engleskom prvenstvu. Neposredni Šenks se stalno zavitlavao sa svima, a najviše sa igračima. Jednom prilikom rekao je "da bi igrač bio dovoljno dobar za Liverpul, mora da bude spreman da prođe kroz zid od cigala umesto mene, a da onda izađe na drugu stranu i postojano se bori". Pored se našao Tomi Smit, koji će kasnije izrasti u legendu klub s nadimkom "Iron Anfield", sa zavijenim kolenom i sav izranjavan posle utakmice, a novinar ga je pitao kako se oseća. Šenkli je mangupski dobacio "Hej ti, skini taj zavoj. Šta ti misliš o svom kolenu? Dečko, to je Liverpulovo koleno", pola u šali, pola u zbilji prozborio je Šenkli.

Uspostavio je Bil Šenkli jedinstvenu doktrinu za to vreme, a "Iron Anfield" je termin koji je pomenuti Tomi Smit dobio lično, ali je vremenom postao uopšten, označavajući snagu, izdržljivost, mentalitet i tradiciju. Postao je metafora za istorijske pobede tima u najslavnijem periodu kluba, a od Smita je (najdefanzivnijeg od onih o kojima će biti reči) i počeo legat Liverpulovih univerzalaca, institucije koja je podno Albertovog doka donela silne pehare, a i kada ih je bilo manje, uvek su oni činili personifikaciju za vitešku borbu. Ijan Kalahan, Roni Vilan, Grejem Sunes, Teri Mekdermot, Sami Li, Jan Molbi, do novijih vremena i Ćabija Alonsa, Stivena Džerarda, Džordana Hendersona i Džejmsa Milnera. Obilovala je istorija Liverpula klupskim legendama koji su mogli da igraju sve pozicije u veznom redu, više defanzivno, više ofanzivno, da se izvlače na krila, da budu posluga glavnim zvezdama ili da sami prelamaju, ma sve što je trebalo. Od ove sezone će na tu vanserijsku listu biti pridodat i jedan momak koji stasom pripada nešto težoj konjici, ali pokretima i veštinama s loptom pokazuje zašto nije samo vojni dobošar, koji je bio sastavni deo mađarskih Honveda, već i izuzetno dobro oklopljeni konjanik za fine kočije.

Mohamed Salah je zvezda, o njemu se s apsolutnim pravom najviše priča, Egipćanin radi nestvarne stvari, dao je 25 golova i zabeležio 17 asistencija, najplodniji je igrač u Evropi, samo što bi bila velika grehota u trenucima slave zapostaviti i momka koji je spreman da obavlja ujedno i prljave i najfiligranskije poslove za tim. Dominik Soboslaj se na prethodne dve utakmice protiv Mančester Sitija i Njukasla dva puta upisao u listu strelaca i tako konačno pokazao opipljiv učinak u premijerligaškim utakmicama. A, radio je sve od početka sezone što je Arne Slot tražio od njega, u dobrom delu takmičarske godine obavljao značajno defanzivniju ulogu od one na koju je navikao i tu bio od neprocenjivog značaja.

Kao što je poznato, Liverpul se značajno promenio pod Arneom Slotom u poređenju sa skoro decenijskom erom Jirgena Klopa – tim holandskog trenera preferira klasični rok umesto hevi metala, ili dosledniji stil igre koji stavlja veći naglasak na posed lopte, umesto stila nemačkog trenera poznatog po izuzetno intenzivnim, agresivnim napadima. Za sve postoji razlog, pošto je Liverpul ove sezone stvorio najviše velikih šansi (82) u ligi. Jedan od velikih Slotovih dobitaka iz taktičke perspektive bio je to što je u poređenju sa ostalim članovima navalne linije, Salah dobio daleko manje odbrambenih zadataka, a zauzvrat je šutirao i pripremao golove jedan za drugim. „Iza umetnika s loptom treba da stoji klavirista“, kaže stari fudbalski kliše, a to važi i za Liverpulov trenutni sistem igre. Salah više ne treba (mnogo) da trči za loptom, jer drugi rade prljavi posao umesto njega, a tu se pojavljuje Dominik Soboslaj.

Iako su kapitena mađarske reprezentacije mnogi kritikovali da je ove sezone postigao manje golova i pružio manje asistencija nego prethodnih godina, činjenica je da je jedan od nekoliko najvažnijih igrača Liverpula. Upravo nova Soboslajeva uloga daje egipatskom krilnom igraču slobodu u napadnoj trećini. U Slotovoj formaciji 4-2-3-1, Soboslaj igra kao centralni vezista „na papiru“, ali u stvarnosti često prelazi na desno krilo da bi obezbedio prostor iza Salaha. I tako ne krpi samo Salaha, već sprečava protivnike da jurnu niz Liverpulovo desno krilo, gde bi Trent Aleksander-Arnold sam bio nedovoljan da zaustavi kontranapade. Primera radi, reprezentativac Engleske je dva, tri puta po utakmci ove sezone u takvim situacijama "ispadao", a sve se drastično menja kada defanzivnije zadatke dobiju Soboslaj i Gravenberh.

Soboslajev učinak na papiru iznosi 1,8 ključnih dodavanja i 0,8 uspešnih driblinga po utakmici, ali ovo samo pokazuje ograničenja trenutne uloge svestranog mađarskog veziste. Zbog toga 24-godišnji fudbaler žrtvuje svoje napadačke sposobnosti zarad tima - zauzvrat Salah blista kao "faraon" u napadnoj trećini, dok Liverpul samouvereno ide ka šampionskoj tituli. Čim se Soboslaj oslobodi i krene opuštenije napred, odmah do izražaja dolazi njegov sav napadački potencijal, istog trenutka vidite na terenu jednog od najraskošnijih vezista u svetskom fudbalu. Neuporedivo je bogatiji fudbalskim talentom od primera radi Džordana Hendersona, a ove sezone pokazuje da od bivšeg kapitena ne zaostaje ni u obavljanju defanzivnih zadataka i to Soboslaja čini igračem koji bi bio simbioza veštine i odgovornosti s loptom Ćabija Alonsa, trudu u odbrani Ditmara Hamana i razornom udarcu i pasu ka završnoj trećini Stivena Džerarda. Od svakog od prethodnih prekaljenih Liverpulovih vezista ponešto.

Možda nije baš tipična Laka konjica poput Ferenca Puškaša, Šandora Kočiša, Jožefa Božika, Zoltana Cibora... Malo je više vojni dobošar sa veštinom, sposoban da u maniru najboljih kuvara od holandskog vafla i mađarskog Esterhazija napravi spoj svih fudbalskih ukusa i održi kult Ajron Enfilda, Enfilda na kom je predviđeno, još od Šenklija, da taljigaju, ne teške i glomazne, već fine kočije.