Docić: Da me Sanogo nije povredio, igrao bih u Zvezdi; Partizan nije mogao da me plati

Vernost jednom klubu u današnje vreme brzog protoka vremena i novca postaje sve ređa pojava, zbog toga ima i posebnu vrednost. Ako neko predstavlja sinonim za Mozzart Bet Superligu, a posebno za fudbalski klub Čukarički, onda je to Marko Docić. Iskusni vezista započeo je svoju 14. sezonu u najvišem rangu srpskog fudbala, a 11. kako je obukao dres Brđana. Utisak se nije promenio. Iako je ušao u pozne igračke godine, kvalitetom i tehničkim karakteristimaka i dalje pravi ključnu razliku na superligaškim terenima.

Nakon praktično 300 zvaničnih mečeva za Brđane i gotovo 400 u najvišem rangu takmičenja, teško da postoji igrač koji može konkretnije da priča o dešavanjima u Mozzart Bet Superligi u proteklih 15 godina, pa je njegovo gostovanje u jedinom podkastu koji se bavi srpskim fudbalom, predstavljao prirodan splet okolnosti.

Gostujući u podkastu “2x45” na Mozzart TV-u, Docić se osvrnuo na prošla vremena, uspone i padove koje je prošao sa klubom, ali i na početak aktuelne sezone, za koju se veruje da će biti najzahtevnija u prethodnoj deceniji.

Ponekad deluje i da je svake godine sve dragoceniji u smislu onoga što donosi mlađim saigračima, koji ispred sebe imaju najbolji mogući primer profesionalca, lidera i kapitena. Kaže da ga to ne umara, već predstavlja dodatni motiv i obavezu. Otkrio je i da je upisao i trenersku licencu, te da namerava posle karijere da se bavi trenerskim poslom.
„Ja ne osećam neku vrstu zamora ili prelaska stvari u rutinu. Čukarički ima dosta mladih igrača i oni su ti koji me pokreću. Kroz klub je prošlo mnogo igrača koji su igrali pored mene, kojima sam svojim iskustvom i znanjem pomogao da se afirmišu i naprave iskorak u karijeri. To je nešto što mene drži budnim sve vreme i tera me da svaki dan napredujem uz njih. Na primer, uzmamo mlađeg igrača poput Bačanina, koji dođe na trening i pita me: Kako da uradim ovo što ti radiš? I ja mu objasnim: Dođi, postavi se pod uglom na loptu, gledaj napred, odigraj iz prve da ubrzaš i sebe i igru. I taj dečko dođe na nivo da se proda, a onda dođe novi igrač pa sve ispočetka. Upravo je to nešto što me drži i zbog čega sam počeo da završavam trenerske licence - sebe vidim kao trenera u budućnosti. Ali da se vratim na temu i da ne skrećem: svaki dan želim da izvučem maksimum iz sebe. Prvo prema sebi imam dužnost da svaki trening odradim kako treba. Kada ne odradim trening kako treba, odem kući nesrećan. To je ono što me drži budnim i održava moju želju za radom“, kaže Marko Docić za podkast „2x45“.

Kao neko ko je više od jedne decenije u Čukaričkom, Marko Docić je bio u prilici da sađuje sa dvocifrenim brojem trenera. To sa sobom takođe vuče i veliko iskustvo, ali i brojne anegdote, koje možete čuti u najnovijoj epizodi na Mozzart TV-u, s obzirom da se radi o stručnjacima različitih karaktera. Kod Nenada Lalatovića ističe specifičnu pripremu utakmice, kod Gordana Petrića rasterećenje koje je donosio ekipi, ali smatra da je Čukarički najzreliji fudbal igrao kod Dušana Kerkeza, a najatraktivniji kod Aleksandra Veselinovića.

Kada se osvrne na karijeru iza sebe, Docić ne žali što nije promenio sredinu, već je postao simbol kluba sa Banovog brda. Bilo je nekoliko situacija u kojima je mogao da ode iz Čukaričkog, ali je na kraju definitivno prelomio da ostane.
„U jednom trenutku, kada sam imao priliku da odem u Kinu, pozvao sam Matijaševića i rekao mu da imam ponudu. On me je pozvao i upitao me kako ćemo to da saopštimo gazdi, Galetu u tom trenutku. Ja sam mu odgovorio: Ako ti misliš tako, ja ostajem. Ne pričamo više o tome, tu stranicu završavamo. Produžio sam ugovor na četiri godine i ostao u klubu. Između nas smo dogovorili neke stvari kako bih ostao tu, da pravimo igrače i dižemo Čukarički na viši nivo svake godine. Posle toga smo ušli u Ligu konferencija i postali prepoznatljivi po tome što stvaramo igrače. Čukarički je postao klub koji srpskom fudbalu daje igrače i za reprezentaciju i za inostranstvo“.

Pričalo se da je Docić miljenik upravo dugogodišnjeg prvog čoveka Brđana Dragana Obradovića.
„Dragan je čovek koji voli fudbal i sport. On je tu sa Banovog brda i voli klub, takva stvar u srpskom fudbalu je retkost. Što se tiče drugih stvari, tu je, naravno, Matija (Vladimir Matijašević, prim.aut) koji vuče sve konce, što se kaže, i godinama pravi odlične transfere, klub se održava sam od sebe”.

Kapiten Čukaričkog se prisetio i trenutka kada je bio nadomak prelaska u Crvenu zvezdu 2020. godine, ali se ispostavilo da se povredio upravo u okršaju sa crveno-belima, nakon žestokog starta Sekua Sanoga.
„Upravo posle te utakmice je možda trebalo da pređem u Crvenu zvezdu. To zna samo, što se kaže, uzak broj ljudi, i u Crvenoj zvezdi i kod nas. Posle toga bih verovatno bio igrač Crvene zvezde. Ali dobro, bilo je suđeno da ostanem, i eto, ostao sam“.

Kako si to psihički podneo? Ne kažemo da ti je loše u Čukaričkom, ali možda bi ti karijera otišla u drugom smeru.
„Pa baš tako, mislim, možda bih sa Crvenom zvezdom igrao neku Ligu Evrope ili tako nešto, što mi se probudilo kad sam sa Čukaričkim igrao Ligu konferencije, kad sam video sve to i doživeo - Firencu i Ferencvaroš, Olimpijakos... Tako da tu negde, eto, postoji žal. Tad sam bio najbliži odlasku, i bilo u još nekoliko navrata priča oko Partizana“.

Bilo je prelaznih rokova gde si se dovodio u vezu s crno-belima, je l' tu bilo nešto ozbiljno?
„Pa dobro, mislim, Partizan u tom trenutku nije mogao da me plati, iskreno. Nisu nešto specijalno, koliko ja znam, ni potencirali. Znam da me je hteo Savo Milošević, to je ono što ja znam. A opet, šta je bilo između klubova, o tome nisam ni razmišljao. Tako da kažem, to je sudbina i što sam ostao 11 godina u Čukaričkom“, poručio je između ostalog Marko Docić.

U najnovijoj epizodi podkasta „2x45“ između ostalog saznajte i kako je Nenad Lalatović uveo fizioterapeuta u igru u pripremama Kipru, šta se dešavalo tokom prekida na utakmici između Čukaričkog i Partizana, kao i šta Docić misli o smanjenu Mozzart Bet Superlige i kako će to uticati na Mozzart Bet Prvu ligu Srbije.

Uživajte!