Deset Partizanovih desetki: Skrojene po meri samo za Moreiru i Vukića, Natho bi morao nešto da osvoji

Bio jednom jedan Partizan. Šampionski. I u njemu igrač šmeka. Šampionskog. U doba kad su crno-beli formirali skladan tim i pokazali jasnu ambiciju ka osvajanju trofeja, jedan od glavnih protagonosta uspeha bio je Almami Moreira. Poslednja autentična desetka crno-belih iz inostranstva i pretposlednja kad računamo i naše fudbalere.

Mogu da se ljute i domaći i stranci, treneri da se pozivaju na ego i(li) nedisciplinu, saigrači da govore kako je zarađivao četiri puta više od njih (i to opravdao), nekadašnji rukovodioci da je bio svojeglav, ali Grobare je od osnivanja Superlige (2006) se sedišta najčešće dizao momak poreklom iz Gvineje Bisao. Zbog načina na koji je vozio Parni valjak ka vezanim titulama, pojavljivao se u odsudnim trenucima večitih derbija, potezima nesvojstvenim ovdašnjem okruženju, popularni Doktor Mo je u poslednjih 16 godina, koliko se Superliga igra razdvojeno od Crnoggoraca, najbolja desetka Partizana. 

Najuticajnija, najprepoznatljivija, najučinkovitija (27 golova, 30 asistencija), najpopularnija. Sve naj – što inače ide uz fudbalere posebnog kova i specijalnog broja – bio je momak doveden leta 2007, koji je narednih godina, zajedno sa tada takođe angažoivanim strancima, Antonelom Žukom i Laminom Dijarom, predstavljao oslonac ekipe i pokretač nove energije na crno-beloj strani Topčiderskog brda.

Na istom mestu se nadaju da bi promena broja mogla toliko da prija Bibarsu Nathu, da se o Izraelcu jednog dana priča i piše kao o Moreiri sad. Čerkez je zagazio u četvrtu sezonu boravka u Beogradu, ali će prvi put obući desetku i to bi, veruju u Humskoj, trebalo da predstavlja posebnu motivaciju u sezoni velikih izazova na srpskoj, tako i inostranoj sceni. Posebno što skoro deceniju Partizan čeka dostojnu desetku.

Zvonimir Vukić (© MN Press)

Nema je od leta 2012. kad je klub napustio Zvonimir Vukić. Ako je Moreira jedni fudbaler iz uvoza koji je opravdao najcenjeniji broj u istoriji fudbala, onda je bivši reprezentativac definitivno jedini Srbin kome je desetka stajala kao salivena. Kad se vratio, u zimu 2011, zadužio je broj 80 – samo iz razloga što je Almami i dalje bio tu – ali kad je naturalizovani Portugalac otišao legendarni broj je prešao na poleđinu Zvonetovog dresa i njegov učinak je bio izvanredan. Ne samo kroz brojke (behu izvanredne, 21 pogodak na 46 susreta, iako nije golgeter), već način saradnje sa saigračima, lopte koje seku odbranu rivala, način preuzimanja odgovornosti. Sve je to bio Vukić, s tim da je njegov usud da je trajao samo godinu i po, za razliku za tri puta duži period Moreire.

Osim njih dvojice, još sedmorica fudbalera nosila su Paritzanovu desetku u samostalnoj Srbiji. Neki izbori su bili sramotni (Asen Nikolov je dobio nadimak koji se i danas prepričava, Bugarski Bebeto!?), pojedincima je bila preveliko opterćenje (Eliomar Silva delovao pogubljeno kad mu ju je uručivao Ljubiša Tumbaković), bilo je nelogičnosti (Ismail Beko Fofana, koliko god se kasnije uselio u navijačka srca, niti je zaslužio taj broj po dolasku iz Širaka, niti igra poziciju organizatora), neki su isforsirani (Marko Janković je imao svetlih trenutaka, ali daleko je od nivoa nosioca igre), javnost nije baš sve razumela (učinak Stefana Babovića uopšte nije bio toliko loš koliko su ga navijači uzeli na zub), nije kliknulo u slučaju još jednog povratnika (zbog trzavica sa Ivicom Ilijevim posle samo dva i po meseca klub napustio Miroslav Radović), dok je poslednji prerano dobio veliku odgovornost (Lazar Pavlović u Nišu pre tri godine odigrao najbolju utakmicu za Partizan i posle toga nije reprizirao tako kvalitetno izdanje).

Miroslav Radović i Marko Jevtović (© Star sport)

Bibars Natho je deseta Partizanova desetka od osnivanja Superlige. Bilo je u međuvremenu igrača koji su karakteristikama mogli da dobiju taj broj, poput Adema Ljajića ili Sejdube Sume, međutim, samo su Moreira i Vukić u potpunosti opravdali očekivanja. I to u četvrtoj deceniji života. Izraelac je u februaru proslavio 34. rođendan, kasnije je produžio ugovor do juna 2024. i u klubu smatraju da još ima dosta toga da ponudi. Na kraju krajeva, nije da u aktuelnom Partizanu ima tehnički potkovanijih fudbalera od njega.

Jedino što je Nathu potrebno da se svrsta u galeriju asova kakvi su bili Moreira i Vukić jesu trofeji. Za tri godine je izgubio tri finala Kupa Srbije i večito završavao drugi na tabeli. Novi broj, nova sezona. Da li i novi, (još) bolji Natho?