Derbi od deset do 40 centimetara: Malo se svađamo, malo se mirimo, ali za fudbal živimo

Metalac dočekuje derbi u boljoj poziciji. Posle tri kola jedini je dobio sve utakmice na „Zapadu“, dao je devet golova, ima šestoricu različitih strelaca... A na njegovoj klupi je bivši polaznik škole – Takova! Goran Luković je igrao i za jedne i za druge, dobro je proučio genezu odnosa i shvatio da je derbi više od sporta, da se ponekad učini kako sve stane tokom tih 90 minuta.

„Osetio sam šta znači igrati Superligu, nadmetati se sa najboljim klubovima u zemlji, ali lokalna utakmica nudi posebnu draž i budi drugačiju strast. Nevezano da li sam bio igrač ili sad kao trener, naboj je uvek isti, prate ga pozitivna energija i iščekivanje, da pred prijateljima, rodbinom, porodicom pokažeš šta najbolje znaš. Za mene je to uvek bio poseban dan, uglavnom derbi budi lepe uspomene i nikad ti ne dozvoli da zaboraviš detalje pre, za vreme i posle utakmice“, priča Luković ekipi Mozzart Sporta.

JEDNI DRUGE GURALI U NIŽI RANG

Goran Luković (Ivica Milošević/FK Metalac)

Prva razlika između klubova je u godinama. Takovo je osnovano je 1911, dok je Metalac počeo da živi 1961. Mnogi ističu dva ključna derbija u kreiranju gradskog rivaliteta, čime su pređene granice fudbalske igre.
„Najpre je u pitanju meč iz 2. jula 1976, kada su Takovo i Metalac zajedno bili u Moravsko-šumadijskoj zoni. Takovo je pred utakmicu prebrinulo brige oko opstanka, a Metalac bio u velikim problemima i jedino mu je igrala pobeda. Nije ispalo onako kako su igrači i pristalice Metalca želeli, Takovo je pobedilo 1:0 i tad se desio ključni trenutak za stvaranje rivaliteta. Takovo je bilo u vrhu, a Metalac ispao u niži rang. Tako je derbi iz lepe fudbalske priče i prijatne priredbe za gledaoce prestastao u ljuto rivalstvo. Metalac je morao da čeka šansu da se revanšira sve do 17. juna 1984. Onda su Takovu bodovi bili neophodni, a Metalcu nisu. Moj sadašnji klub je iskoristio šansu da sravni račune, utakmica je završena 1:1, a to nije odgovaralo Takovu, koji je priželjkivao samo pobedu da bi opstao u Srpskoj ligi. Tada je počelo ljuto rivalstvo sve do dana današnjeg“, podseća Luković.

Zato je i prirodno što je između komšija varničilo. Nije baš kao da igraju Crvena zvezda i Partizan, ili Vojvodina – RFK Novi Sad, međutim... Malo sporta, malo politike, malo povlašćenog statusa za jedne ili druge (zavisi ko kako tumači), malo ili malo više ogovaranja, malo „a šta rade ovi do nas“... Dovoljno je da se strasti uskomešaju.

„Poslednjih godina odnosI između Metalca i Takova su bili čas dobri, čas loši... Postoji i doza ljubomore, zavisti, jer se Takovo kroz fudbalski vek kretalo između srpskoligaškog i zonskog ranga a Metalac je skoro 20 godina bio član saveznog, što je impozantan podatak za grad od oko 23.000 stanovnika. Posebno kad pogledamo sa kojim klubovima je ukrštao koplja. A opet, trudimo se da budemo prijateljski nastrojeni, da nema zle krvi, da sve bude u prijateljskom tonu. Na primer, zajedno koristimo teren sa veštačkom podlogom, pomažemo kad je potrebno ustupiti igrače, slati ih na pozajmice, kako bi oba kluba imala korist. Najteže mi pada kad je u derbiju nerešeno, onda to ne valja nikome od nas, tad treća strana oseća benefit. Mi se ovde „pokoljemo“, a konkurenti nam pobegnu na tabeli“.

METALAC PORASTAO ZBOG VUKADINOVIĆA, ALI VEĆINA MILANOVČANA JE ZA TAKOVO

Detalj sa jednog od prethodnih derbija (Ivica Milošević/FK Metalac)

Sa Lukovićem smo razgovarali u VIP loži stadiona koji šljašti i po svemu prevazilazi ne samo treći, nego i drugi rang. Na njemu su igrane utakmice mlade reprezentacije i danas predstavlja suprotnost Takovu, koji odoleva vremenu i nije tako moderan. Ima dušu, ali ga prošlost nagriza i tribine deluju oronulo, a teren na kome će se u subotu igrati fudbal jedva je dobio dozvolu za korišćenje.

Nekad nije bilo tako, jer je stariji klub imao bolje uslove i komšiju posmatrao sa vrha. Čak je i stadion Metalca nikao na mestu gde je nekad bilo pomoćno igralište – Takova! Onda je lokalna samouprava dozvolila klubu koji je beležio progresivni rast da sagradi jedno od lepših zdanja u ovom delu Srbije.
„Ako govorimo o stadionu i uslovima, za njih je zaslužan Dragoljub Vukadinović, ranije predsednik kluba i prvi čovek Kompanije Metalac. Bukvalno je iz ljubavi prema sportu, davao celog sebe – fudbalu, košarci, rukometu, odbojci, kuglanju i svim ostalim malim sportovima. Svima je nesebično pomagao. Naša je sreća da se Vukadinović pojavio, jer je uspeo da od garaže u kojoj je Metalac počeo, napravi ovo što imamo danas. Naklon do poda za tog čoveka“

Pošto je počeo karijeru kod profesora Miroslava Mijatovića Kereta u Takovu, Luković je dobro upoznat i sa tradicijom starijeg kluba i duboko ukorenjenim simpatijama kakve uživa na obalama Despotovice. Njegovim vrednostima i postlatima koje se prenose s generacije na generaciju.

„U derbiju moraš biti spreman i na faktor publike. Takovo je gradski klub, što za Metalac ne mogu da kažem. Naravno da imamo publiku, možemo da budemo i kočoperni i grlati, ali objektivno Milanovčani su na strani Takova. Ne mogu reći da je Metalac veštački klub, ali uprkos infrastrukturnom napretku i proboju u više rangove takmičenja nije uspeo da otvori srca milanovačke publike. Dolazili su ovde i Zvezda i Partizan, igrala je reprezentacija, sve je to super, ali za Milanovčane je Takovo prvi klub u gradu. Rezultatski je Metalac beležio više uspeha, a ja kao trener vodio sam dva derbije, jedan na njihovom terenu, proletos na našem i kad smo pobedili 1:0 moje emocije su bile – ravne“, uverava Goran Luković.

DERBI NE MOŽE DA BUDE PRIJATELJSKI, MI MOŽEMO DA BUDEMO PRIJATELJI

Detalj sa jednog od prethodnih derbija (Ivica Milošević/FK Metalac)

Tako priča jedan od mnogobrojnih asova koje je milanovačka publika gledala u dresovima oba kluba. Zato što nisu zadrti poput onih koji su ranije stvarali razlike, nego su sportisti spremni da te razlike nivelišu. Umesto da ih zbog prebega osuđuju – a i to se dešavalo – trebalo bi da im čestitaju što su gradu koji nema baš mnogo virtuoza podarili zabavu u vidu derbija.

Na primer: ko nije gledao Bonjeka i Bokeša, dosta je propustio u sportskom sazrevanju... Dragoslav Nedeljković, od milošte zvani Bonjek (jasno vam je zbog koga) i Miloš Bošković čak su sami, nezavisno od trenera, akcije uigravali mimikom. Toliko su se dobro razumeli na terenu.

„Bez obzira da li sam igrao za Takovo ili za Metalac, milanovački derbi je stvarno posebna utakmica. Za mene je najznačajnije što sam sa svim tim ljudima sa kojima sam igrao i protiv kojih sam igrao ostao izuzetan prijatelj posle svih ovih godina. To je draž derbija“, govori Bošković.

Njegova uloga u kreiranju zdravog rivaliteta dobija na značaju ako se zna da je posle igračke karijere bio šef stručnog štaba Takova, kasnije glavni i pomoćni trener Metalca, te trener mlađih kategorija tog kluba. Zar to nije vrednost?

„Sećam se da smo, dok sam bio u Takovu, primili gol u 90. minutu i to doživeli tragično. Pamtim i u dresu Metalca remi 2:2. Početkom meča dao sam gol iz slobodnog udarca, da bi moj drug Ivan Petrović izjednačio i kad smo prolazili jedan pored drugog „overili“ smo naše efektne pogotke spajanjem dlanova. Iako derbi nosi sve i svašta, na kraju nudi izuzetno lepe odnose i to drugarstvo nas spaja. Možda je nekad bilo, sa obe strane, malo čarki, ali sadašnji čelnici su kreirali normalnu situaciju, pokazujući izuzetno poštovanje i korektnost. Naravno, ne može derbi nikad da bude prijateljski, možemo se pozdraviti pre i posle utakmice, ali svako daje sve od sebe za pobedu. Znam da se momci koji će danas izađi na teren druže mimo fudbala“, pojašnjava Bošković.

UDARIĆE KUM NA KUMA

Kapiteni Nikola Grković i Bojan Mijailović (Ivica Milošević/FK Metalac)

Na njegove reči savršeno se naslanja Danko Filipović ilustracijom da meč četvrtog kola Srpske lige „Zapad“ ima poseban šmek.

„Naš derbi će biti specifičan po tome što će udariti kum na kuma. Domaćin, Nikola Grković, kapiten Takova, i njegov kum Bojan Mijailović, predvodnik Metalca“, otkriva Filipović, još jedan unikat u ovom društvu, pošto je igrao i za jedne i za druge, a bio je i trener oba kluba.

Filipović je počeo kod Bora Katanića u Takovu, probio se do prvog tima kao ofanzivni bek, što je pre dve decenije bila avangarda, te dobio poziv Vojvodine. S obzirom da je rano otišao u Novi Sada, a kasnije se iz grčkog Apolona vratio u postojbinu, sve derbije je odigrao u dresu Metalca.
„Nemam preciznu evidenciju, ali ih je bilo osam, možda deset. Znam da imam pozitivan bilans. Pamtim da sam se za svaki derbi spremao maksimalno, tako da se ne bih usudio da izdvojim jedan. Nisam postigao nijedan gol, ali sam namestio tri, možda i četiri iz prekida, pošto mi je specijanost bilo izvođenje korenera i slobodnih udaraca. Upečatljiv mi je ostao i prvi derbi posle petooktobarskih promena. Prenosila ga je lokalna televizija, tek je počela da emituje program i znam da je bila velika euforija tih dana u gradu, da smo pred utakmicu gostovali u studiju i pričali o očekivanjima. Tad je derbi bio posećen, a siguran sam da će opet biti dosta naroda. Sigurno ne manje od 1.000 ljudi“, ističe Filipović, sada u ulozi trenera kadetske selekcije Metalca.

ZA JEDNE I DRUGE IGRALA 53 FUDBALERA, GOL U DERBIJU DAO I STRANAC

Među 53 fudbalera koja su kreirala istoriju klubova, a da su igrali za oba – ima slučajeva i da su pojedini bili kapiteni, kakvo je to tek dostignuće najbolje zna Bojan Gojak – nalazi se i Ivan Sarić. Sad sam kaže da je malo udaljen od vreve derbija, jer kad ljudi počnu da pričaju i šta je potrebno i šta nije normalnog čoveka može samo glava da zaboli.
„Ima nas dosta koji smo bili na obe strane. Ovde nije situacija kao u nekim drugim sredinama da se gaji baš veliki animozitet prema drugom klubu. Igramo da pobedimo, donesemo radost klubu koji tad predstavljamo, a čini mi se da je veća tenzija kod navijača i ljudi oko kluba, nego samih aktera. Mi koji smo promenili dres znamo da nam je u prvi klub ostao u lepom sećanju, a da smo se za drugi borili svom snagom dok smo za njega igrali. Kod nas je specifično što sve čujemo: pre, za vreme i posle meča. Zato je najbolje izolovati se i momcima koji će danas na teren preporučujem što manje kontakta sa bilo kim, a da fokus bude na utakmici. Tad pružaš najviše“.

Premijerni derbi datira iz 16. aprila 1962, lokalni rivali su se sudarili u okviru Istočne grupe čačanskog podsaveza, Takovo je rezultatom 5:0 slavilo protiv Radnika, kako se u tom trenutku zvao klub koji danas poznajemo pod nazivom Metalac. I uspešniji je u međusobnim okršajima: dobio je deset od 30 derbija, čak 13 ih je okončano nerešenim rezultatom, a Takovo se radovalo sedam puta.

„Baš to daje draž derbiju, što ga nema često, jer se uglavnom dešavalo da rivali nisu u istom rangu takmičenja. Zato je zanimljiv kad jesu, igrači se oštre da pokažu ko je bolji. Na primer, dok sam igrao za Metalac, bili smo znatno kvalitetniji od Takova, jedan derbi je završen 0:0, a drugi smo dobili samo 1:0. Tad je Takovo ispalo u zonu, mi ušli u Drugu ligu, što samo pokazuje da nikad nema favorita. Sećam se i drugog boravka, isto smo dobili 1:0, pogotkom Nigerijca Naemeke Ađurua, prvog stranca koji je dao gol u našem lokalnom derbiju“ dodao je Sarić.

UMESTO SUKOBA – ZAJEDNIČKA SEZONSKA ULAZNICA

Ustanici, navijači Takova (Ivica Milošević/FK Metalac)

Krivulja odnosa Takova i Metalca išla je dotle da u jednom trenutku čelnici dva kluba ne razgovaraju. Raznih ujdurmi je bilo na malom prostoru, ali je slika počela da se menja pre desetak godina, da bi sad jedni druge posećivali i van terena.

Među zaslužnima za zaokret izdvaja se Vladimir Simić, prvi čovek Takova, angažovan i u drugim sekcijama Sportskog društva (najviše odbojci), koji je ljude iz Metalca zvao na Zabave, a komšije rado prihvatale. Tako će i sad, sa saradnicima, biti domaćin derbija.

„Posebna je draž da neki grad zadrži lokalni derbi kao što je slučaj sa Gognjim Milanovcem. Uvek bi trebalo istaći da je Takovo osnovano 1911. godine u Kraljevini Srbiji i 8. jula ove godine je napunilo 114 godina postojanja u Republici Srbiji. U međuvremenu je ova država promenila još sedam naziva, a mi sve vreme od Kraljevine Srbije do danas nepromenjenog imena u kontinuitetu postojimo, dok je naša država menjala naziv čak devet puta. To je poseban kuriozitet i posebno me čini ponosnim, jer ima i starijih klubova, na primer poput Šumadije iz Kragujevca sa prefiksom 1903, ali je dvaput gubila kontinuitet, jer se je fuzionisala s Radničkim. Slično je i sa Bačkom 1903 iz Subotice, dok je Takovo sve vreme u kontinuitetu održalo ime, postojanje, nije se nikad gasilo, fuzionisalo. I nikom nije ostajalo dužno, što je velika stvar u istoriji. Metalac je mlađi sugrađanin, osnovan 50 godina kasnije, posle čega se i rodilo rivalstvo. Oba kliba vrlo malo zavise od davanja lokalne samouprave. Budžet Takova je ove godine 27.000.000 do 28.000.000 dinara, a opština daje 5.000.000 što je oko 18 procenata, kod Metalca je procenat verovatno još manje, jer grad daje isto, ali im je budžet veći. Moram da pohvalim Metalac, uložio je dosta, nije mu država pomogla kao u nekim drugim mestima, tako da smo i jedini i drugi pokazali da smo dobri domaćini. Čuvamo to što imamo, a za nešto kapitalnije mora da, ipak, malo dođe impuls sa druge strane“, objašnjava Simić pokazujući na 400 novhh stolica postavljenih na tribine, što je bio jedan od uslova da bi se na stadiona Takova igrali mečevi Srpske lige.

Njegov kolega po funkciji, Aleksandar Marušić, tako je uticao da, kako kaže, odnosi između klubova budu relaksirani, iako su po svemu različiti. A on to kao istoričan dobro zn,

„Takovo ima polovekovnu dužu istoriju, a naš Metalac, osnovan kao Radnik je nastao kao potreba tadašnjeg vremena i društvenog sistema koje je podrazumevalo dosta ljudi zaposlenih u industriji, pre svega metalnoj. Rivalstvo je pratilo specifičnost naše varoši, Despotovca, kako se zvala prvih šest godina, da bi posle dobila ime Gornji Milanovac. Naš grad su osnovali Karađorđevići, a nosi ime po Obrenoviću, koji su nam podigli i crkvu. E kada imamo takve dve dinastije koje su podarile modernu srpsku državu, tako i naš grad koji postoji 170. godina podario srpskoj sportskoj javnosti dva vrlo bitna fudbalska kluba. Rivalitet je nekad bio na višem nivou, tenzija između klubova i njegovih pristalica su bile uočljivije nego danas. Nikad nije bilo nereda ili sukova, ali jeste peckanja, zadirkivanja, jer su pobednici mogli da se šepure do sledećeg derbija u gradu, na korzou, po restoranima, kreirajući društveni život u Gornjem Milanovcu. Kakve su sad relacije najbolje se vidi po tome što smo pred start prethodne sezone izradili zajedničku sezonsku ulaznicu, pa smo jedne subote ili nedelje mogli da gledamo Metalac i za sedam dana da odemo na stadion pored, pa da gledamo i Takovo. Moramo biti ponosni na istoriju sporta u našem gradu“, poentirao je Marušić.

Napomena: Redakcija Mozzart Sporta upućuje zahvalnost Dejanu Živanoviću Dekašu u realizaciji ovog priloga, kao i novinaru Milošu Savićeviću Savićku, autoru knjige „Milanovački derbi“.