Delibašić pamti detalje iz Partizanove Lige šampiona: Ćirković pred penal u Njukaslu rekao „Neću ja“, Taribo pevao „Ostala si uvek ista“

Kao napadač je produktivan. U svojstvu trenera kažu da je racionalan. Kao sagovornik toliko elokventan da ga je zadovoljstvo slušati. I beležiti.

Ima i šta.

Toliko je prošao Andrija Delibašić tokom 16-godišnje karijere da je skoro svaki njegov intervju prožet dogodovštinama sa raznih krajeva Evrope. O mnogima je pričao tokom gostovanja u podkastu Komuna, s tim što su srpskoj publici najinteresantniji detalji vezani za boravak u Partizanu. Upečatljiv po golovima, trofejima i plasmanu u Ligi šampiona.

Najpre o počecima, pošto je još 1995. iz mlađih kategorija Sutjeske prešao u omladinsku školu crno-belih, kao jedan od talentovanijih centarforova iz „klase 1981“.

„Veliki je interes bio Partizana. Dosta sam pričao sa roditeljima, bilo im je najteže da sina od 14 godina pošalju za Beograd, u nepoznato. Shvatio sam, ipak, da se takve šanse ukazuju jednom ili nikad u životu, da moram da je zgrabim. Upisao sam i Sportsku gimnaziju, mnogo mi se to svidela, jer sam poklopio školu i fudbal. Na kraju se ispostavilo kao pogodak“, zadovoljno će za Komunu Delibašić, sada u ulozi prvog pomoćnog trenera podgoričke Budućnosti.

Za Parnim valjkom se probio do Lige šampiona, leta 2003, kao član ekipe koja je to uspela posle dugo nekoliko pokušaja.

„Pola godine pre plasmana u Ligu šampiona za trenera je došao Lotar Mateus, igromm slučaja prethodni šef stručnog štaba Rapida iz Beča sa kojim smo igrali utakmicu Kupa Uefa. U tom dvomeču me zapazio i svideo sam mu se, ali su tad u Partizanu u prvom planu bili Ivica Iliev, Danko Lazović...“

Sjajne anegdote Andrije Delibašića: Pivo i jutarnje kupanje u švajcarskom jezeru, vicevi u Njukaslu...

Čuveni Nemac veorvao je u momka iz Nikšića.

„Pamtim poslednju utakmicu te sezone protiv Javora, pred dodelu šampionskog pehara. Mateus je posle meča rekao da idem sa njim na konferenciju za medije. Bilo mi je čudno. Pričao je o planovima za sezonu i u jednom trenutku novinar ga pita šta će biti sa pojačanjima, jer Danko Lazović ide u Fajenord i otvara se mesto za špica. Lotar pokazuje na mene i izgovara: „Evo, ovo je špic za narednu sezonu“. Bacio me u vatru, imao sam 22 godine, ali i poprilično iskustvo kao i standardni član mlade reprezentacije. Naglo sam dobio na samopouzdanju“.

Usledile su letnje pripreme u Švajcarskoj i meč koji se i danas pamti.

„Igrali smo dobre utakmice protiv Bazela i Lugana, kao i famozni kontrolni susret sa Dinamom, prekinut zbog ulaska navijača, a sve je započelo divljačkim startom Dina Drpića na moju stajnu nogu, posle toga zglob nije funkcionisao. Bio sam razočaran. Za duel sa čačanskim Borcem, poslednji pred kvalifikacioni meč sa Njukaslom, Mateus mi kaže da imam pola sata da vidimo na čemu sam. Postigao sam dva gola i tako je počela priča.”

Partizanov tim pred meč sa Realom (© MN Press)

Završila se čarobnom noći na Sent Džejms parku, 27. avgusta 2003. kad je posle beogradsih 0:1, Ivica Iliev najpre doneo pobedu vredu produžetka, a na penale Partizan slavio sa 4:3. Delibašić je na terenu proveo 116 minuta.

„Zamenio me Damir Čakar da bi pucao penal. Da li mi je to predstavljalo olakšanje? I jeste i nije... Bili smo baš umorni, od 100. minuta su me mučili grčevi. Svašta se izdešavalo u penal seriji. U jednom trenutku video sam kako Saša Ilić gura Milivoja Ćirkovića (nije bio planiran da šutira, op. aut.) koji se okreće i govori: 'Neću ja'. Postoji snimak gde se pomoćni trener Miša Radaković hvata za glavu i govori: „A, ne ovaj, u ovom trenutku“. Nekako smo bili ubeđeni da će Ćirko dati gol, obično najbolje šutiraju oni koji se nisu spremali. Rasterećeni su. Vrištali smo posle tog pogotka, trčali oko stadiona, nismo znali gde ćemo... Sjajno je bilo veselje, mnogo poznatih ličnosti, glumaca, veliki navijača Partizana među kojima i Vlade Divac. Pri dolasku na beogradski aerodrom novinari su me zaustavili i pitali koga želim u grupnoj fazi, a ja kao iz topa sam uzvratio: 'Real Madrid'. Grupna faza bila je nagrada za sve što smo uradili, a ne opterećenje“.

U jesen 2003. Delibašić je bio jedini strelac za crno-bele na mečevima elitnog takmičenja.

„Često smo, tada kao mlađi igrači u Paritzanu, zamišljali kakav bi bio osećaj postići gol u Ligi šampiona. Asociralo nas je da preskočimo reklamu i trčimo ka južnoj tribini. Bukvalno samo sanjao da dajem golove na važnim utakmicama. To nije bio san, nego košmar. Godinu ranije sam protiv Sportinga dao gol (igrali Kristijano Ronaldo i Kvarežma), ali Partizan je bio kažnjen i nije bilo gledalaca. Već protiv Porta... Prvi gol, prvi bod u novom formatu Lige šampiona. Pamtim taj huk Grobara. Tih šest meseci bilo je fenomenalno na profesionalnom i privatnom planu. Gde god da smo se pojavili bili smo zvezde. Pogotovo mi mlađi smo uživali u tom periodu”.

Najviše se pamte mečevi sa Realom: 0:0 u Beogradu, 0:1 u Madridu, golom Raula iz – ofsajda.

„U 44. minutu susreta sa Realom na domaćem terenu zaradio sam osam kopči posle starta Ivana Elgere. Molio sam doktora da se vratim na teren, ali je jasno rekao da moraju hitno da me šiju. Dok su me vozila kola Hitne pomoći, čuo sam aplauz navijača, svestan svega, ali u jednom trenutku kola su na izlazu iz stadiona naglo zakočila da bi moj otac sa tribina ušao. Sav sam bio kravav, morali su da me uspavaju da bi me ušili, kad sam se probudio shvatio sam da nemam ništa na sebi. Nema dresa, kopački, u gaćama sam. Tražim oca, pitam ljude ko mi je uzeo opremu, niko nije imao pojma, samo sam zgrabio peškir, ušao u taksi i otišao. Ni dan danas ne znam šta se desilo. Neko je dobio suvenir. Kasnije sam mnogo žalio zbog crvenog kartona protiv Marselja, zbog kojeg nisam mogao da igram protiv Real Madrida. Najveća kazna. Primili smo gol iz ofsajda, možda nam je uskratio transfere u bolje klubove, možda bismo prezimili u Evropi...“

Delibašić i Taribo Vest (© MN Press)

A ceo taj pohod ka Ligi šampiona pamti se po harizmi Lotara Mateusa, te energiji Tariba Vesta, angažovanog prethodne zime, kao velike planetarne zvezde.

„Znali smo ko je, a u početku nesmo vjerovali da će se približiti Beogradu, kamoli Partizanu...Istina je priča za sastanak pred revanš sa Njukaslom. Svi su govorili da se ne obrukamo posle poraza u prvoj utakmici. Nenad Bjeković, Žarko Zečević i Lotar Mateus su nam govorili da se potrudimo, slušao je to Taribo dok mu je prevodio portparol Marko Vjetrović. Zamolio je tad da u sali ostanu samo igrači. Pričao nam je na engleskom i govorio da su fudbaleri Njukasla isto momci od krvi i mesa kao mi. Kazao je da idemo sa njima jako jedan na jedan. Rekao je : „Ja uzimam Širera, ti ovog, ti ovog'“...Održao nam je motivacioni govor, znao je kako da igramo sa Englezima...“

Posle trijumfa na severu Engleske Nigerijac je „udario“ po našem melosu.

„Pevao je omiljenu „Ostala si uvek ista“, takođe i „Kad bi bio blizu“...Znao je tri, četiri naše pesme. Znao je da uzme i klupski automobil i ostavi ga sa strane na Gazeli, zovne klub i kaže: „Nema auto više benzina“. Pravio je ludačke telefonske račune, bio je čudan, ali za nas mlađe pristupačan. Raspoložen za razgovor, šalu i to najviše sa Dejanom Olujom Ognjanovićem. Brzo su se spojile njihove ludačke energije. Super je to ispalo sa njim. Posle kruže priče o njegovim godinama, ali igrao je sve utakmice vrhunski, niko se pored njega nije naigrao“, dodao je Andrija Delibašić.

NAMERAN ŽUTI ZBOG REPREZENTACIJE

Prisetio se epizode u Španiji, gde je nosio dresove Sosijedada, Eruleksa i Rajo Valjekana.

„Dok sam bio član Erkulesa namerno sam dobio žuti karton kako bih došao da budem uz reprezentaciju, jer se špansko drugoligaško prvenstvo nee prekida bez obzira na FIFA termin. Igrali smo tada protiv Albanije u Podgorici. Na kraju je taj karton bio izgovor ljudi iz kluba da mi ne produže ugovor. Mada, siguran sam da su već ranije dogovorili dolazak Trezegea, Drentea i Nelsona Valdeza za prvu ligu. Posle toga sam sa Rajo Valjekanom ušao u Primeru, dok je Erkules ispao. To je fudbal, možda i karma, jer je Erkules naredne sezone ispao i u Segundu B“.

PIŽON NAM REKAO DA SE VRATIMO U JEDAN, MI OSTALI DO PET UJUTRU

Kao mladi reprezentativac tadašnje Srbije i Crne Gore, Andrija Delibašić je vlasnik srebrne medalje sa Prvenstva Evrope u Nemačkoj 2004. Selekciju je predvodio Vladimir Petrović.

„Odlična grupa ljudi, fudbalera i stručnjaka. Disali smo kao familija. Pre svega, odradili smo dobre kvalifikacije, ali smo imali famozni baraž, dobili Norvešku 5:1 u prvom meču, a ja dao dva gola... Slavili smo pre vremena, po Beogradu i splavovima. Ljut je bio Pižon, jer nismo ispoštovali dogovor da dođemo u hotel do jedan sat posle ponoći. Ostali smo do pet ujutru“.

Umalo da nam se to osveti.

„Tad je Azar Karadaš bio napadač mlade reprezentacije Norveške. Pojedini naši igrači govorili su da se Karadaš neće videti, a on nam je po ciči zimu, do 25. minuta dao tri gola! Ni dan danas ne znam kako smo sačuvali 0:3 i plasirali se na završni turnir“.

A tamo...

„Bili smo maksimalno fokusirani, odlično otvorili takmičenje pobedom nad Hrvatskom (3:2). Dobili smo i Belorusiju, a u polufinalu smo išli na Švedsku, ali bez Danka Lazovića. Stigli smo do penala, promašio sam protiv Hrvatske, ali sam ponovo odlučio da šutiram, i to prvi! Pižon je samo okrenuo glavu. Jedva sam dao taj gol. Prelako smo izgubili finale od Italijana za koje su igrali Đilardino, De Rosi, Bonera... Drugo mesto je, uprkos svemu, predstavljalo veliki uspeh“.