Danko Lazović je pre sedam godina video ono što mi gledamo danas

Fudbal može da bude i šah. Kao Gari Kasparov ili Anatolij Karpov, kad igraju simultanku, tako je izgledao Milan Vukotić u Subotici. Sam svoj majstor. Neki bi rekli – velemajstor.

Prvi i poslednji gol u ubedljivoj pobedi Partizana je namestio, jedan je dao, a u preostala dva učestvovao gradeći akcije kao kad šahovski velikani pomeraju figure na tabli. Ne pamti se da je u bliskoj prošlosti neki fudbaler crno-belih na jednoj utakmici bio tako dominantan kao rođeni Podgoričanin na severu Srbije, svih pet golova lidera na tabeli Mozzart Bet Superlige njegovih su nogu delo.

Danas Vukotić u koga su se zaljubili Grobari liči na Vukotića u koga se zaljubio Dinamo iz Zagreba. Nije slučajno što je esenciju fudbala, makar na prostorima bivše Jugoslavije, prepoznao Zdravko Mamić i što ga je poželeo u svom mezimčetu. Drugi je padež što vezista plemenitih karakteristika nije uspeo na Maksimiru, međutim, bude li ovako nastavio uspeće u Humsku. Na kraju krajeva, nije kasno. Tek su mu 22 godine i sad prolazi kroz ubedljivo najbolji period karijere.

A pre nego što je ona počela u seniorskom fudbalu, pre nego što je šira javnost znala ko je i šta može Milan Vukotić, prepoznao ga je – Danko Lazović. Bila je 2018. godina, Milan je tek oblikovan kao tinejdžer, imao je 15 leta, kad je sadašnji čelnik Partizana shvatio da mu pred očima svetluca sportski dijamant. U tom periodu Lazović je privodio kraju bogatu karijeru, imao je vremena da fudbal posmatra iz drugačije perspektive nego dok je igrao, često je boravio u Crnoj Gori u kojoj ima veliki broj prijatelja i jednom prilikom mu se ukazala šansa da na delu vidi Vukotića. Još tad je video ono što danas gledamo svi: da je u pitanju fudbaler koji okruženje čini boljim.

Kako 2018. nije bio ni blizu da postane ono što je danas (direktor Partizana), Danko Lazović je morao da čeka šansu koja mu se ukazala čim je, zajedno sa ostatkom funkcionerskog tima, dobio priliku da podigne velikana iz Humske na noge. Ispostavilo se da je prvo pojačanje u njegovom mandatu bio baš – Vukotić. Iako se u javnosti često ime Predraga Mijatovića vezuje za fudbalere sa prostora Crne Gore (zbog njegovog porekla i kontakata), upravo je Lazović bio taj koji je insistirao da se dovede sad već 22-godišnji ofanzivni vezista, reprezentativnog kalibra.

Mijatović jeste završio posao, u direktnom razgovoru sa Vukotićem, o čemu je i sam Milan pričao, ali je inicijalna ideja bila Lazovićeva. Tek da bude jasno, ovo nije pokušaj da se nekom prišiju manje ili veće zasluge što je igrač tako bogatih karakteristika završio na Topčiderskom brdu, jer će i Lazović i Mijatović reći da rade kao tim, već podsećanje kako je moguće prepoznati talenat pre nego što je to učinio i Dinamo, kao referenca na ovim prostorima.

Sad je referenca – Vukotić. Daje golove, namešta ih, vodi igru, traži loptu, miluje je i sve se oko njega vrti u ovom Partizanu. Iako nije bilo tako čim je došao. Može da se potegne fraza kako je svakom fudbaleru (naročito mladom) potreban period prilagođavanja (da li baš?), a može ovaj uzlet i da se tumači kao posledica promene mišljenja u „Zemunelu“.

Javna je tajna da Milan Vukotić nije bio baš među omiljenijim fudbalerima stručnog štaba kad je Srđan Blagojević počeo da stvara ono što sad gledamo u Partizanu. Igru. Na poziciji „desetke“ u prednosti je bio Bibars Natho, kao igrač od najvećeg značaja za ekipu. A Vukotić je takav tip fudbalera da mu je potrebno maksimalno poverenje, ali i kontinuitet (da igra non-stop) kako bi ispoljio mogućnosti. Nije ga dobio, baš kao ni minutažu za koju je smatrao da zaslužuje. Slika je počela da se menja tokom plej-ofa, a onda je u velikom talasu mladosti koji je zapljusnuo Humsku tokom leta, posle rastanka sa velikim brojem iskusnih fudbalera i odluke kluba da Nathu promenu ulogu, Vukotić shvatio da su ključevi Partizanove igre u njegovim rukama.

Uvideo je to i Srđan Blagojević, promenio početno mišljenje na osnovu kog je Vukotić bio rezervista i danas je gotovo nemoguće zamisliti Partizanov tim bez reprezentativca Crne Gore. To pokazuje da je i trener spreman da radi na sebi i menja početne stavove. Vukotić je sve ovo vreme isti: i kad je došao, i kad je igrao tokom proleća sporednu ulogu i sad kad je u glavnoj. Taj talenat se ne menja. Samo su se promenile okolnosti i mišljenja ljudi da je sposoban da igra fudbal kao šah. Maltene kao Kasparov ili Karpov.