Da na Marakani kuva kao u Glazgovu: Dan kada je Barsa sa 86 odsto poseda upala u pandemonijum

Prestonica paklenog carstva i vulkan prepun lave koja svakog časa može da se sruči i istopi fudbalske prinčeve. Mit o pandemonijumu kaže da su pali anđeli otkinuli jedan komad vulkana, odatle izvadili zlato, od tog materijala izgradili ogromnu građevinu i naselili njene dvorane. Nada da će stadion "Rajko Mitić" u sredu uveče biti najvrelija tačka u Evropi i da će se paralelno s njom poklopiti neverovatan splet okolnosti, jedini su koji mogu da daju šansu Crvenoj zvezdi da će u utakmici četvrtog kola Lige šampiona napraviti jedno od nekoliko najvećih iznenađenja u istoriji elitnog takmičenja.

Nije Zvezda trenutno jaka kao Šahtjor 2004. ili 2008. na vrhuncu moći, nije ni poput Rubina iz 2009. u doba kada je tatarstanski klub osvojio titulu šampiona Rusije. Znajući sve to, nije realno da se crveno-beli uporede s te dve ekipe koje su porazile Barselonu u grupnim fazama Lige šampiona, ali je komparacija sa onim što je uradio Seltik 2012. i te kako legitimna, daleko najpribližnija onome što je potrebno Crvenoj zvezdi da baš na taj nekanonizovani praznik "Pavkovdan" upiše rezultat koji bi se prepričavao decenijama.

Drevni stadion, hiljade navijača spremnih da ostave grla, borbenost igrača do granice izdržljivosti, taktički izvanredno pripremljena utakmica stručnog štaba i splet srećnih okolnosti. Kada se susreću ekipe tolike razlike u kvalitetu (a i forme) kao što je to slučaj s Crvenom zvezdom i Barselonom, svih pet gorepomenutih faktora moraju da se poklope kako bi autsajder izbegao poraz.

Za razliku od primera radi Reala ili Bajerna, koji su svojevremeno gubili od Šerifa i Bate Borisova, Blaugrana se ne svrstava u red giganata koji su kroz istoriju (bar u eri Lige šampiona) gubili protiv totalnih autsajdera, ali je nekoliko ekscesa bilo. Koliko je Barselona zapravo imala malo takvih situacija, dovoljno govori činjenica da su među njenim "zvučnijim" porazima u prethodnih 20 godina, oni od Šahtjora iz Donjecka 2004. i 2008. godine i od Rubina iz Kazanja 2009. A, treba naravno napomenuti da je Šahtjor u drugoj polovini prve decenije tekućeg veka doživljavao svoj vrhunac, osvojio Kup UEFA i igrao četvrtfinale Lige šampiona, dok je Rubin bio šampion Rusije u vreme kada je savladao izabranike Pepa Gvardiole. Razume se, sve je to značajno viši nivo fudbala od prvaka Moldavije ili Belorusije, koji su bacili na kolena neke druge velikane, ali ne Barsu.

Ako Crvena zvezda voljom kosmičkih ili ko zna kakvih onostranih sila večeras odigra nerešeno ili pobedi Barselonu, već sada bi otprilike mogao da se napravi foto-robot izgleda utakmice ili jednostavnije - da se odgleda 90 i kusur minuta utakmice Seltik - Barselona odigrane sedmog novembra 2012. u Glazgovu. Barsin najjači tim sa Mesijem, Ćavijem, Inijestom, Danijem Alvesom, Aleksisom Sančesom, Đordijem Albom, Pedrom.... Stigao je tada u Glazgov na utakmicu četvrtog kola Lige šampiona najjači tim Evrope, sa Titom Vilanovom kao naslednikom Pepa Gvardiole. Bila je Barsa u gargantuanskoj prednosti po svim aspektima, a od Seltika je imala 15 puta skuplji tim. Prema tadašnjim vrednostima Transfermakrta, Katalonci su procenjeni na 557.000.000 evra, a Škoti na svega 37.000.000. (Barsin sadašnji tim vredi oko 12 puta više od Zvezdinog; 944.000.000 naspram 78.550.000). Uljuljkao se tih godina Seltik u komfor domaćeg prvenstva i ubirao plodove Rendžersove eliminacije u četvrti rang i bez adekvatnih izazivača na domaćem frontu izlazio na megdan aždajama u Ligi šampiona (sve ovo zvuči kao još jedna jasna paralela sa sadašnjom Zvezdom).

Ništa Seltik nije imao na svojoj strani osim fanatične publike. Olakšavajuća okolnost bila je to što se sve odvijalo u 2012. godini, količina smartfona na tribinama bila je značajno manja, "selfi-kultura" bila je tek u povoju, navijači su i dalje dolazili na stadione širom Evrope prevashodno kako bi podržali svoj klub, bez brige da li će u prvih pet minuta nakon intoniranja himne Lige šampiona izbaciti na Instagram fotografije ili video-snimke s koreografijom. Igrački kadar oslonjen na domaće snage poput Krisa Komonsa, Čarlija Malgrua, uz nekoliko iskusnijih stranaca predvođenih Jorgosom Samarasom delovali su kao goluruka pešadija naspram Barsine lake konjice. Štrikala je Barsa svoju tika-taku od početka, pokušavala da probije Seltikov bunker, a povremeno i uspevala. Češće su kao pobednici izlazili defanzivci domaćih, ali je i u onih par navrata njihove nemoći bolji bio golman Frejzer Forster.

Nije se Seltik junačio, čekao je kontre i prekide, a iz prvog kornera gol je dao Kenijac Viktor Vanjama. Izluđivala je zadnja linija zeleno-belih kompaktnošću Mesija i drugove, koji su jalovo kružili oko gola, a onda je u 83. minutu pogodak za 2:0 dao lokalni momčić, 18-godišnji Toni Vat, tada tek zašao u seniorske kopačke (kasnije igrao u nižim engleskim i škotskim ligama). Bili su Barsini igrači izbezumljeni, poput Jirgena Klopa i njegovog čuvenog pogleda neverice posle drugog gola Milana Pavkova protiv Liverpula, na današnji datum pre šest jeseni. Nije se godinama unazad Barsi desio takav krah na evropskoj utakmici protiv autsajdera, a koliko je jalova bila na protivničkoj polovini, pokazuje podatak o brojci od 999 pasova i 86 odsto poseda lopte. Na izmaku snaga, Seltik je kapitulirao, ali samo jednom. Mesi je dao gol u nadoknadi, čisto da pokaže da je i defanzivna četvorka Škota te večeri bila sastavljena od ljudi od krvi i mesa.

Gubila je Barselona početkom veka i na gostovanjima od Bešiktaša i Panatinaikosa, čak i Antverpena prošle sezone, ali je u svim tim godinama bila u tranzicionim periodima. To glazgovsko veče do danas ostalo je jedino u 21. veku u kom je neki klub na pogon atmosfere, na pogon drevnog mesta na kom se igra i borbenosti igrača, nadoknadio sva polja na kojima je značajno inferioran i pobedio Barselonu onda kada ona izgleda moćno, sjašti od svetlucavosti i deluje kao najbrutalnija mašinerija na svetu.

Beograd bar na jedno veče mora da postane kao Glazgov, da Marakana huči kao pandemonijum zadužen za gutanje prinčeva, da neminovno ispoljovanje selfi-kulture ostane u zdravoj meri, bez prelaska u patologiju, jer je podsetimo, svaki od gorenavedenih pet uslova potreban kako bi postojala bilo kakva šansa u pozitavan ishod. Kada se igra pred 55.000 vaših navijača, ne može da baš ništa i nimalo ne zavisi od vas, koliko god da je rival moćan. Zavisiće od svih: borbenosti igrača, fanatičnosti navijača, taktičke postavke stručnog štaba i na kraju neminovno i sreće. Ako dođe do toga, da sreća odlučuje, onda može i neki grumen lave da otpadne s fudbalskog pandemonijuma i bar na jedno veče se obruši na katalonskog diva, pa nek onda on nastavi slobodnim korakom da hita ka ponovnom zaposedanju kontinenta posle pune decenije. Baš kao što je to učinio Liverpul pre šest jeseni.