Dan u izolaciji Vilsona Čendlera: O zatvorenicima, meditaciji, knjigama, umetnosti...

Imali ste juče priliku da čitate ispovest Judonisa Haslema povodom aktuelne situaciije oko virusa korona, a danas je red na košarkaša Bruklin Netsa Vilsona Čendlera. On je za sajt The players tribune otkrio kako izgleda njegov dan u samoizolaciji.

Sporta nema, košarke nema, ali ima podozrivih pogleda komšija. I spajanja sa samim sobom. Razmišljanja o životu, o temama koje u svakodnevnom životu prolaze pored nas u mimohodu.

Kako je kada je NBA košarkaš, milioner, sam sa sobom  u “četiri zida”?

"Dan treći. Sreda.

Otvorio sam oči i poželeo da pišem. Tako mi prolaze jutra. Nisam imao pri ruci laptop, tako da sam sišao do automobila da uzmem ranac. Takođe sam imao i dostavu hrane, tako da sam u povratku svratio pored "recepcije" u mojoj zgradi da i to pokupim. Kada sam se vratio u stan, dobio sam poziv od kompanije koja se bavi mojom zgradom: "Pročitali smo vesti, znamo da četvorica igrača Bruklin Netsa imaju virus korona. Da li bio ljubazan da prolaziš kroz hodnik zgrade?". Nego, kako da izađem iz zgrade ako ne mogu da prođem kroz glavni hol?

U samoizolaciji sam pre dva dana. Odlučio sam se da ostanem u stanu u Njujorku. Razmišljao sam da odem u Mičigen, ali verovatno je najbolje po moju porodicu da ostanem ovde, razumete? Jednostavno nije vredno toga, sa svim tim putovanjem, rizikom da se razbolim, a onda i da se moja baka razboli, jer znamo da starijim osobama imuni sistem nije tako jak, oni su najviše pod napadom korone. To je bio moj strah.

Ne bih mogao baš tačno da kažem da se osećam kao kada je u toku pauza između dve sezone. Čudno je jer... jeste na neki način kao odmor jer se ne radi ništa fizički. Ali psihički? Nije baš tako jer se mnogo toga vrti oko ovog virusa.

Čitam Soledad braća: Pisma iz zatvora Džordža Džeksona. Taj lik Džordž Džekson je bio priličan kriminalac koji se preselio kao dete iz Čikaga u Kaliforniju. Dok je bio u zatvoru za ljude osuđene zbog oružane pljačke, postao je samosvestan, naučio se politici i svetu globalno gledano. Postao je aktivista za reformu zatvora, a na kraju je ubijen tokom pokušaja bekstva. Ubili su ga čuvari Sen Kventin zatvora.

Razmišljam mnogo o ljudima koji su trenutno zatvoreni i zaključani. Odrastajući, a imao sam i oca i druge članove porodice koji su išli u zatvor, i slušajući od njih o uslovima koji vladaju u zatvorima... Čak i pre ovog virusa, bio je zatvor u Alabami gde su zatvorenici umirali samo zbog loših uslova. Samo pre mesec dana. Tako da, sa ove tačke gledišta, znamo da čak i sada postoje ljudi na ulici - oni koji nisu u zatvoru - koji ne mogu biti testirani. A šta će tek zatvorenici koji se tretiraju kao građani drugog - trećeg - četvrtog reda i koji nemaju većinu prava? Kada pomislim na te ljude kod mene se pojavi strah, da li ispravno ili ne, ali oni su i dalje ljudska bića.

Imam različite grupe za dopisivanje sa drugarima. I to različite, neke sam imao već, a sada vodimo razgovore o virusu korona i o zatvaranju restorana o mogućnosti da cela zemlja bude u karantinu. Obično sam sa njima pričao o nekim random događajima, kada će Džej Zi da objavi nove pesme... 

Prvi put sam meditirao posle dugo vremena. Ovog jutra, posle onog incidenta sa glavnim holom u zgradi, samo sam seo i to učinio. U šta god da verujete, kakva god bila vaša religija ili duhovna verovanja, mislim da ljudi treba da pogledaju na stvari iznutra.

Ponovo se povezujem sa umetnošću. Imao sam dobar razgovor sa likom koji se zove Eliot Peri, bivši je igrač, penzionisao se odavno, a sada je zapravo mali vlasnik deonica Memfisa. Imali smo dobar telefonski razgovor u vezi sa umetnošću. On ima veliku umetničku kolekciju, a ja sam u prethodnih par godina zaronio u taj svet. Tako da smo razgovarli i razmenili mišljenje u vezi sa uvažavanjem umetnosti. Stvarno je osvežavajuć osećaj da imate nekoga ko je igrao u NBA, ko je još u NBA u vidu vlasnika, a da može da podeli takvu vrstu znanja sa mnom.

Moja 11-godišnja ćerka nastavlja da me ponižava u Fortnajtu. Igrao sam igrice sa ćerkom i njenim malim rođakom. Ja sam košarkaš, tako da imam pomalo kompetitivnu prirodu, volim da se takmičim. Ubili su me u igrici i neko od njih je trebalo da me "oživi". I oboje su bili u fazonu: "Uzimamo sav plen". Pokupili su sve, a ja sam i dalje molio "Može li molim vas neko da me oživi?". Bio sam sa slušalicama na glavi i smejao sam se sa njima. Klinci imaju jednostavne šale. Sve ih zasmeje, tako da je to definitivno učinilo moje srce srećnim.

Dobro sam. Moja porodica je dobro. Nadam se da je isti slučaj i sa vama. Kada mi, kao igrači, vidimo ljude poput Blejka Grifina, Zajona ili Kevina Lava, sa velikim oduševljenjem gledamo na njihova obećanja da će donirati novac za radnike u dvoranama. Naravno da imate ljude na društvenim mrežama koji kažu: "Ovaj igrač bi mogao i više da učini". Imate i neke koji kažu: "Igrači ovo ne treba da rade. Vlasnici bi trebalo da plate to jer imaju milijarde". Imam osećaj da bi svi trebalo da doprinesu, a to čak ne mora ni da bude finansijski. Može da bude i tako, ali, ako je novac problem, može da bude pomoć u vidu da svako od nas vodi računa o dezinfekciji. U tome svi mogu da odigraju ulogu".

FOTO: ©AFP, Reuters