Čovek sa zmijom u džepu i biznismen vizionar koji je uveo Totenhem u "veliku šestorku"

Bio je to četvrtak kad je otišao Danijel Levi. Dvadesetčetvorogodišnja era Engleza jevrejskog porekla na čelu Totenhema donela je klubu ogromne finansijske dobitke i svetski prepoznate sportske objekte, ali i veoma ograničene rezultate na terenu. Njegov odlazak, koji je potvrdio novi izvršni direktor Vinai Venkatešam u mejlu zaposlenima, došao je kao šok za mnoge, iako je poruka glasila „posao ide dalje“.

Međutim, istina je da moto više neće biti "posluj finansijski uspešno ispred svega“. Novi kurs kluba biće usmeren na ono što se godinama čekalo - trajni sportski uspeh.

Odluka da se Leviju oduzme kontrola došla je iz porodice Luis, vlasnika Totenhema, i to lično od Vivijen Luis, ćerke Džoa Luisa, koja je sve uticajnija u vođenju kluba. Oni su želeli promenu, svesni rastućeg nezadovoljstva navijača.

Najdugovečniji predsednik u istoriji Premijer lige, čovek koji je učestvovao u njenoj transformaciji u globalni proizvod i koji je bio centralna figura u finansijsko-političkim pregovorima, otišao je u trenutku kada je delovalo da klub stoji na raskrsnici. Mnogi fudbalski funkcioneri širom Evrope, uključujući i njegove lične prijatelje, ostali su zatečeni.

Levi je Totenhem uveo u „veliku šestorku“, doveo ga do tačke da dođe do rekordnih godišnjih prihoda u klupskoj istoriji od preko 528.000.000 funti (oko 608.000.000 evra), da ima stadion i trening centar koji oduzimaju dah, ali i mizernih dva trofeja za čitave dve decenije.

Kritičari mu zameraju što je previše gledao u brojke, uvek su važniji bili su plasman u Ligu šampiona (zarad poboljšanja finansijske situacije, a ne prestiža samog takmičenja) i balans računa nego osvajanje kupova. U transferima je bio tvrd pregovarač, ali s godinama se priča okrenula: ljudi su počeli da izbegavaju da posluju sa njim. Klub je, i kada je imao novac, delovao kao da ne zna da ga potroši na pravu zvezdu. Najsvežiji primer bio je neuspešan pokušaj da se dovede Morgan Rodžers iz Aston Vile.

Tako je Totenhem ostajao „veliki“ po infrastrukturi i prihodima, ali premali na terenu. Đorđo Kjelini je to svojevremeno opisao rečenicom koja je postala sinonim: „istorija Totenhema“ – uvek tu, ali nikad dovoljno.

Nema dileme da Levi iza sebe ostavlja klub u boljem stanju nego što ga je zatekao 2001. godine. Stadion je jedan od najlepših u Evropi, a trening centar među najboljima na svetu. Klub je finansijski stabilan i prepoznat globalno. Ipak, ostaje gorak ukus: Totenhem nije iskoristio pun potencijal. Umesto da stadion bude sinonim za trofeje, on je češće bio domaćin muzičkih spektakala. Umesto da klub bude magnet za najveće igrače, često su ih odbijali niski ugovori i nesigurni sportski projekti.

Porodica Luis tvrdi da nema promene u vlasničkoj strukturi, ali industrijski izvori veruju da bi prodaja kluba mogla da se desi ukoliko stigne ponuda od oko 4.000.000.000 funti. Takođe, postoje spekulacije o interesovanju katarske države.

Novi tandem – Venkatešam kao direktor i Tomas Frank kao trener – simbolizuje početak nove ere. Poruka vlasnika je jasna: „Hoćemo ono što hoće i navijači – više pobeda, češće trofeje.“

Ako Totenhem u narednim godinama konačno dođe do nekog velikog trofeja, Premijer lige ili Lige šampiona, mnogi će reći da je upravo ova smena Levija bila ključni trenutak. A ako se to ne dogodi, njegovo nasleđe ostaće podeljeno – između vizionarskog biznismena i predsednika pod čijim mandatom trofeji nisu stizali.

A, šta kažu u Engleskoj. Da nije bilo fudbala, Danijel Levi bi verovatno bio smatran jednim od najvećih sportskih izvršnih direktora u istoriji. Pod njegovim vođstvom Totenhema dobio je stadion koji se danas često naziva najboljim klupskim stadionom u Engleskoj, a trening centar svrstava se među najbolje u Evropi. Držao je troškove pod kontrolom, diverzifikovao poslovanje kluba i pretvorio ga u domaćina NFL utakmica, ragbija, boksa, „monster truck“ spektakala i koncerata svetskih zvezda. Imao je čak i smelosti da uvede Totenhem u pregovore o Superligi, iako klub titulu prvaka Engleske nije osvojio još od 1961. godine.

Ipak, tokom protekle godine suočavao se sa stalnim protestima navijača. Vest da se povukao u četvrtak šokirala je mnoge, iako se, gledajući unazad, moglo naslutiti da je osećao kraj svoje ere. U februaru je na zahtevima navijača za ostavkom odgovorio rečima „sve opcije su otvorene“. A prošlog meseca, u retkom opširnijem intervjuu sa Gerijem Nevilom, rekao je: „Kada mene ne bude, siguran sam da ću dobiti zasluge“ – što je zvučalo kao da već razmišlja o svom nasleđu". Ima 63 godine i čak je propustio Superkup Evrope kako bi ispratio ćerku na univerzitet u SAD, što je mnogima izgledalo kao znak čoveka koji menja životne prioritete.

Totenhem je, paralelno s tim, počeo da se restrukturira. Nekadašnji direktor Arsenala, Vinai Venkatešam, postavljen je prošlog leta za izvršnog direktora, dok je u martu objavljeno da će Piter Čarington, direktor Enika (koji poseduje 86,91 odsto udela kluba), ući u upravu. Čarington sada postaje neizvršni predsednik. Koliko je Levi bio voljan učesnik u tom procesu sukcesije nije jasno, ali sumnja postoji da je porodica Luis – vlasnici Enika – svesno želela novi pravac, iako Levi i njegova porodica poseduju značajan udeo od 29,88 odsto. Činjenica da je imao lični finansijski interes u klubu i da je bio najbolje plaćeni predsednik Premijer lige često je izazivala negodovanje navijača, kojima je, prirodno, najvažnije ono što se dešava na terenu.

To je, zapravo, ironija modernog fudbala: dok menadžeri razmišljaju o prihodima i održivosti, navijače i dalje zanimaju „sitnice“ poput osvajanja trofeja i lepote igre. Uostalom, pred svaku utakmicu na stadionu Totenhema pušta se video-montaža najvećih trenutaka iz istorije kluba uz muziku i reči legendarnog Denija Blančflauera: „Fudbal je igra o slavi.“ A onda na teren izlazi tim sa odnosom plata i prihoda od samo 42 odsto.

Levi je, naravno, bio primoran na određenu opreznost. Vajt Hart Lejn je morao da se renovira i on je to uradio, pritom zadržavši klub na tradicionalnoj lokaciji. U Londonu, gde je zemljište skupo i retko, to je podvig koji ne treba potceniti. Cena je, međutim, bila preko milijardu funti, što je, kao i u slučaju Arsenala i njihovog Emirejts – neminovno smanjilo ulaganja na drugim poljima.

Pokojni Sven Goran Erikson, Danijel Levi i Hari Rednap 2006. godine

Oprez na tržištu transfera, u kombinaciji sa rastom cena karata, izazvao je frustraciju navijača. U Levijevih 24 godine, Totenhem je stigao do 16 polufinala i sedam finala, dva puta bio treći i jednom drugi u Premijer ligi, ali osvojio samo Liga kup 2008. i Ligu Evrope prošle sezone. Da li bi klub uzeo više trofeja da je Levi bio makar malo agresivniji na tržištu? Pravila o profitabilnosti i održivosti nisu ga sputavala.

Dva su velika razočaranja. Prvo, 85.000.000 funti dobijenih za Gereta Bejla od Real Madrida nije pametno reinvestirano. Još gore, posle sezone 2017/18, kada je Totenhem treći put zaredom završio u top tri i stigao do finala Lige šampiona, klub nije kupovao nove igrače, niti se rešio onih koje je Poketino želeo da zameni. Rezultat – loš početak prve cele sezone na novom stadionu i otkaz Poketinu u novembru. Dovođenje Žozea Murinja bilo je možda jedini Levijev „ambiciozan“ potez, ali i promašaj: više kao gest „velikog kluba“ nego kao planska odluka.

Taj utisak da je Totenhem pod Poketinom bio „na dohvat ruke“ i dalje oblikuje percepciju. Navijači se pitaju: šta bi bilo da je Levi tada rizikovao, da je potrošio više, ili bolje? Kada se posle 17 godina čekanja konačno pojavio novi trofej, bio je to pod okolnostima koje su Leviju teško mogle doneti slavu – toliko je izgubio veru u Angelosa Postekoglua da ga je otpustio samo 16 dana kasnije.

Levi je u razgovoru sa Nevilom jasno naglasio da mu je vizija prvenstveno bila komercijalna, i po tim kriterijumima je uspeo. Klub je bio profitabilan u 13 od 15 sezona pre selidbe na novi stadion. Iako je današnji dug od 850.000.000 ogroman, on je razumljiv, stadion je ponos i zavist drugih klubova.

Ali fudbalski klub nije samo preduzeće. U jednom trenutku fudbal na terenu mora da bude važan. Neki bi rekli, to je i smisao svega. A po tom pitanju, Levijeva ocena ostaje mnogo slabija.