Čovek koji je Zvezdi dao Gol sa Autokomande: Hajde Peđa, šutni je, da idemo na tuširanje!

Za razliku od ovog sunačnog, beše kišni dan. Umesto u prvenstvu, večiti rivali sreli su se u revanšu polufinala Kupa Jugoslavije.

Prođoše otad tri decenije, ali slike ne blede...

U napadu Partizana Savo Milošević i Dejan Čurović (šta bi Grobari dali da sad imaju makar jednog takvog), u misiji topljenja minusa iz prve utakmice na Marakani (0:1). Tokom meča u Humskoj, ekipa Ljubiše Tumbakovića jeste to učinila kad je Milošević pogodio za 1:0, Crvena zvezda poravnala iz jedanaesterca koji je ražestio domaće i uticao da tenzije postanu takve da Zoran Mirković i Ante Dorbnjak nisu mogli da kontrolišu strasti, pa su isključeni. Zatim je Ilija Ivić je izjednačio 13 minuta pre kraja iz diskutabilnog jedanaesterca (sudija Sava Čokanica jedva kontrolisao zbivanja na terenu), Savo u 85. iz još jednog doneo domaćinu novu prednost, mada Parnom valjku nije bila dovoljna, jer je tad na snazi bilo pravilo dvostruke važnosti gola u gositma. Zvezda je na dlanu imala plasman u finale. Tenzija veća od Topčiderkog brda. I onda – bum!

Nebojša Gudelj je centrirao, jedan od Zvezdinih igrača izbacio loptu, na nju natrčao Petar Vasiljević i u 89. minutu, projektilom sa 25 metara, izazvaio delirijum kakav dugo posle toga nije ponovljen na južnoj tribini. Ovaj trenutak je među Grobarima postao poznat kao Gol sa Autokomande.

Sve dok nije doživeo reinkarnaciju u liku Radosava Petrovića, maltene sa istog mesta, samo u 134. večitom derbiju. Pred novi okršaj naših najboljih klubova Grobari se nadaju da će neko, možda baš sa iste ditance, aktivirati bombu kako bi se makar malo razbistrilo iznad Humske.

Kao što jeste tog 6. aprila 1994, kad je Partizan plasirao u finale kupa, kasnije osvojenog dvostrukom pobedom nad subotičkim Spartakom (3:2, 6:1).

„Teško je porediti tadašnju polufinalnu utakmicu Partizan – Crvena zvezda sa bilo kojom današnjom. Pogledajte kakav je ambijent bio, postojala je tenzija između navijača, igrača. Kao da gledate Boka - River. Vaše kolege iz Španije su mi govorile: „Vi Srbi ste mnogo ludi, vatreni ste kad dođe taj derbi“. Sećam se svega kao da je juče bilo. Imali smo mladu ekipu, jedino je Branko Brnović bio iskusniji. Ušli smo u revanš maksimalno naoštreni, znali smo da ćemo pobediti. Meč je bio na ivici prekida, da se igra danas sigurno se ne bi završio. Sve se skupilo u tih 90 minuta, zato je utakmica i imala takvu magnitudu. Kao da smo bili u filmu sa mnogo zapleta i srećnim krajem. Penali, prekidi, tuča Mirkovića i Drobnjaka, čak je bilo sukoba u tunelu. Fudbal budi u ljudima najbolja i najgora osećanja, dođeš na stadion i da se isprazniš“, priseća se Petar Vasiljević u opširnom razgovoru za Mozzart Sport trenutka koji mu je obeležio karijeru.

Taj pogodak iz druge dimenzije i danas svi poklonici Partizana pamte. A, kako ga je dao?

„Poklopio sam loptu savršeno, imala je takvu putanju da je bežala od golmana, ušla u malu mrežu. Dan ranije smo vežbali šuteve, to je bila praksa kod Tumbe i ostao sam poslednji. Ko pogodi, sklanjat se sa strane i isteže se. Sećam se da mi je Tumba rekao: „Hajde Peđa, šutni je već jednom da odemo na tuširanje“. Odgovorio sam mu: „Šefe, gol se daje kad je potrebno“.

Sutradan je pogodio. Zbog hica vrednog plasmana tadašnji štoper je od saigrača je dobio „nagradu“. Konkretno, od Đorđa Tomića.

„Treninge smo uvek počinjali ševom, trajala je obično 10, 15 minuta. To je bio način da nas stručni štab opusti. Ako pogrešiš, zna se, ulaziš u krug. U jednom trenuku – pogrešim, neko mi preseče dodavanje. Htedoh da uđem, kad mi Đole reče: „Ne, ne, ti više ne ulaziš u krug. Ako je potrebno, svi ćemo da ulazimo za tebe. Zaslužio si poštovanje“. 

Zanimljivo, na specifičan način je Vasiljević proslavio gol vredan proboja u finale.

„Uopšte se nisam zatrčao ka tribini, napravio sam dva, tri koraka napred i bacio se na travu. U sledećem času, svi su bili legli preko mene. Smešno mi je i danas kad pomislim na to“.

UNIŠTAVAMO SOPSTVENU DECU, NE MOŽEMO DA IMAMO OSAM STRANACA

Bratislav Mijalković, Petar Vasiljević i Albert Nađ (MN Press)

Tad jeste bilo smeha među crno-belima. Danas ga nema. Zato se na pomen trenutne situacije u Partizanu boja Petrovog glasa značajno promenila.

„Nadam se da će gospoda političari shvatiti da Crvena zvezda ne može da bude jaka, ako nema snažnog Partizana. Ovo sad je već postalo dvorište za jedan klub. Nije mi svejedno zbog svega što se dešava u mom Partizanu. Razlika između naša dva najveća kluba je prevelika. Derbi više nije ono što je bio, sve se razvodnjilo. Crno-beli se nalaze u agoniji, najtežoj situaciji od osnivanja. Krajnje je vreme da se stavi tačka na sve ovo, analizira situacija i da se napravi plan, ali ne kratkoročni. Ovo nije nešto što se rešava preko noći ili za godinu dana, već za tri ili pet. Ako se ovako nastavi, kriza će biti dublja“.

Secirao je probleme potanko.

„Sve manje kvalitetnih igrača izlazi iz mlađih kategorija. Domaći fudbaleri, koji su trenutno tu, nemaju kvalitet da budu u Partizanu. Ne podržavam da bilo koja ekipa ima sedam ili osam stranaca. Tome moramo stati na put, tako uništavamo sopstvenu decu. Često sam imao prilike da razgovaram sa sportskim direktorima u Španiji, pitaju šta se dešava sa našim fudbalom. Misle da nas je Hrvatska odavno prešišala, još poraznije i – Slovenija, iako ima manje stanovnika od nas. Valjalo bi da stavimo prst na čelo i da se ljudi koji vode srpski fudbal zapitaju u kom smeru idemo. Igrač nije paketić da ga spakujete i pošaljete bilo gde“.

Drugu sezonu uzastopno Partizan u startnih 11 ima više stranaca nego momaka poniklih u Humskoj.

„Znamo svi ko je promenio pravila oko broja stranaca. To je velika greška ili usluga, nazovite kako hoćete. Srbija je sredina koja prodaje, ne kupuju se igrači za veliki novac. Zamislite da klubovi iz Brazila, Argentine, Urugvaja, a oni su najveći izvoznici, imaju po osam stranih igrača. Pogledajte malog Uroša Sremčevića i gde se sad nalazi, a Zvezda ga je mnogo platila. Tako se pravi čep, kroz koji ne mogu svi igrači da prođu. Partizanu ne odgovara da igra po ovakvim pravilima. Nikad ranije nisam video da je ovako slab. Ne znam šta se dešava sa decom iz omladinske škole. Naopako je kako god da okrenete“.

NESTAO JE VELIKI PARTIZAN, MORAMO GA VRATITI I OPORAVITI

Vasiljević je u revanšu polufinala kupa 1994. zaustavio Ivana Adžića (MN Press)

Ovakva situacija nije strana nekadašnjem liberu Parnog valjka, sa sličnom se susreo u Osasuni, kluba u koji se otisnuo iz Beograda 1994, a kasnije bio i trener i sportski direktor.

„Bila je to istorijski najteža situacija za klub. Dugovao je više od 60.000.000 evra. Ispali smo u Drugu ligu i trebalo je ući u restruktuiranje. Bio sam pod pritiskom da za dve godine moramo da se vratimo u najviši rang, zato što se za ulazak dobija 50.000.000 evra, samo od TV prava. Rešenje je bilo da gurnem nekoliko mladih igrača, pružena im je šansa i situacija se za dve godine popravila“.

Gajas Zahid strelac u večitom derbiju, kvota 7,00

Nastavio je Vasiljević u dahu, svestan na šta velikan iz Humske trenutno liči.

„Ne kažem da je primer iz Pamplone rešenje i za Partizan, ali gospoda iz uprave moraju da shvate da nešto mora da se menja. Rezultati sve govore. Priča oko osvajanja titule je predaleka. Dajte ljudi da se prvo reše institucijalni problemi u klubu. Kad to uradimo, onda ćemo za tri ili pet godina govoriti o trofejima. Nema smisla na današnji dan pričati o tome. Ne smem da kažem da će Partizan da nestane, ali onaj veliki Partizan, koji svi pamtimo je – nestao. Moramo ga vratiti, oporaviti i promeniti strategiju poslovanja. Partizanovac sam i duša me boli, odrastao sam u klubu, bio u njemu od sedme godine, prošao sve kategorije. Boli me kad vidim praznu tribinu, ne mogu da verujem da se tako nešto dešava. Mora se izađi iz agonije. Svaki klub uđe u krizu. Pogledajte šta se dešava sa Šalkeom, Ajaksom, kad bi samo ljudi znali u kakvim su problemima Sevilja, Valensija i Betis. Svi su počeli da menjaju, nije im lako, ali polako staju na noge. Ovim putem moram da zamolim ljude da se zapitaju oko Partizana, to je brod koji tone, ako potone, gotovo je. Partizan nije privatan klub, nego državni, isto kao i Zvezda. Ako ovi ljudi nisu u stanju da ga vode, moraju da idu“.

Južna tribina je već drugu sezonu prazna na domaćim utakmicama, zbog bojkota Grobara.

„Ne mogu da zamislim da se igra bez navijača. Da se razumemo, svako ima pravo na mišljenje, a moje je da navijači greše. Ako im se ne sviđaju ljudi koji vode klub, onda neka dođu da podrže igrače, trenera, ljude koji su pokušali da podignu Partizan, pa otišli. Ako ovako nastave samo će produbiti jaz i iskopati jamu našem klubu. Grobari su potrebni Partizanu. Kad pogledam navijače na košarci – naježim se. Krcata dvorana, koreografije, spektakl! To mora da bude i na stadionu!.

STANOJEVIĆ SVE MORA SAM, NIKO MU NE POMAŽE

Dragan Ćirić, Nikola Damjanac, Petar Vasiljević, Savo Milošević i Dejan Marković, septembra 1992. godine (MN Press)

Rezultati Partizana na početku trećeg mandata Aleksandra Stanojevića su loši, za razliku od prva dva boravka u Humskoj.

„Poznajemo se vrlo dobro, izgradili smo sjajan odnos. On diše za Partizan, vratio se da pomogne. Nema potrebe nikome da se dokazuje i siguran sam da će učiniti sve da Partizan izgleda dobro. Zamislite samo kako je njemu u ovom trenutku, a sve mora da radi bez ičije pomoći. Nema vetar u leđa, kao da je ostavljen na milost i nemilost. Radi u uslovima koji su sve samo ne normalni“.

Iz Evrope je ispao, u Mozzart Bet Superligi već prilično zaostaje, ali je Parni valjak uspevao u sličnim okolnostima, kad mu ne ide, da pobedi večitog rivala. Zato se crno-beli nadaju da će tako biti i u devetom kolu prvenstva.

„Pobeda bi bila lepa, ali ne bi rešila suštinske probleme. Služila bi da se stavi melem na ranu, ali ona neće zaceliti. Partizan nije prehlađen, već bolestan i to dugo traje, a kad je neki pacijent dugo bolestan... Očigledan je problem, produbljava se umesto da se rešava, rupa je sve veća, srljamo u provaliju“.

Teško je reći ko bi mogao da bude iks faktor za tim Aleksandra Stanojevića, niko od igrača nije u dobroj formi, osim golmana Aleksandra Jovanovića.

„Nisam toliko upoznat sa sadašnjom ekipom. Đorđe Jovanović je bio u Kadisu, pa se vratio među crno-bele. Sigruno će biti pet puta motivisaniji u odnosu na strance. Dete je kluba, Partizan se živi, nosi u srcu, u venama momaka poniklih u klubu teče crno-bela krv i on će dati poslednji atom snage. Internacionalac je tu samo da bi profesionalno odradio posao“.

I sam Vasiljević je osetio šta znači biti legionar. Igrao je za Osasunu i Albasete, da bi posle trenerskog i funkcionerskog posla ostao u fudbalu, samo na drugi način.

„Živim i radim u Madridu. Otvorio sam menadžersku agenciju. Dosta transfera je išlo preko mene: Predrag Rajković i Ante Budimir su prelazili u Majorku, hrvatski špic i u Osasunu, Hose Kanjas u Crvenu zvezdu. Rešio sam da odem na tu drugu, „prljaviju“ stranu fudbala. Srećem različite tipove ljudi“, jasan je Vasiljević, koga navijači pamte po golu večitom rivalu, a posle ovog intervjua će izvesno i po rečima.

Otresitim. Baš kao što bi Grobati voleli da bude Partizan. Na terenu i van njega. Počev od derbija.

Piše: Nemanja Rakanović

MOZZART BET SUPERLIGA SRBIJE - 9. KOLO

Subota

Čukarički - Jedinstvo Ub 2:1 (0:1)

/Tufegdžić 51, Vinisijus Melo 55 – Mitrović 17/

TSC - Novi Pazar 5:2 (0:0)

/Jovanović 49, Đakovac 52, Pantović 63, Stanić 67, Ćirković 68 – Antvi 65, Opara 83/

Napredak - Mladost 1:2 (1:2)

/Stoiljković 39 - Pejović 7pen, Andrić 24/

Nedelja

Radnički Niš - Spartak 3:2 (2:0)

/Stjuart 7pen, 11, Ivelja 86 - Babić 57, Ubiparip 82/

IMT - Vojvodina 0:3 (0:0)

/Seri 52, 69, Poletanović 65pen/

Železničar - OFK Beograd 0:1 (0:1)

/Vlajter 33/

Ponedeljak

17.00 (1,65) Radnički 1923 (3,70) Tekstilac (5,60)

19.00 (5,10) Partizan (3,60) Crvena zvezda (1,73)

***kvote su podložne promenama