Čolizmo

Madrid, 2011. godina. Atletiko je na četiri boda od zone ispadanja, Gregorio Mansano dobija otkaz i menja ga Dijego Simeone. Decenijama unazad na Pirineijma, Apeninima i u rodnoj Argentini sticao je zvanje fudbalskog ratnika. Vratio se u klub za koji je odigrao preko 150 utakmica i već na predstavljanju stavio svima do znanja da mekoća neće biti opcija.

“Moramo da vratimo vrednosti koje su donele slavu ovom klubu. Očekujem da budemo tim ratnika. Želim, agresivan, snažan, brz, kontra-napadački tim. Takav pristup su Atletikovi navijači oduvek voleli”, govorio je Simeone tada.

Od skupine fudbalera koji mahom u tom trenutku nisu mogli da se pohvale osvajanjem nekog trofeja, krenuo je Čolizmo – crveno-bela revolucija na Vinsente Kalderonu. Imala je jednog komandanta na klupi, nekoliko vojskovođa i sijaset Spartanaca na travnatom borilištu. Dijego Godin, Huanfran, Raul Garsija – trio koji je bio spreman da u skladu sa onom makijavelističkom klepanicom “Cilj opravdava sredstvo”, uradi šta god se od njega tražilo. Takav uticaj brzo se proširio na čitavu ekipu.

Filipe Luis bez pardona: Simeone nema srca, Murinjo me je izdao, Azar u svlačionici igra igrice, a Mesi je - najveći

Samo šest meseci kasnije došla je prva potvrda da će pod komandom Argentinca Atletiko postati tim za velika dela, onaj što će u Španiji ravnopravno moći da stane rame uz rame sa nedodirljivim Realom i Barselonom i onaj kojeg niko neće voleti da vidi kao protivnika u nokaut fazi Lige šampiona koja se do tada nije redovno igrala. Finale Lige Evrope na nacionalnom stadionu u Bukureštu, istom onom gde će Atletiko večeras kao domaćin ugostiti Čelsi u osmini finala kontinentalne elite.

“Sećam se dve mantre koje je šef redovno koristio”, prisetio se za španski Atletik Gabi, jedan od stubova veznog reda Atletika u poslednjoj deceniji, čovek koji je igračku karijeru počeo uz Simeonea kao starijeg kolegu, a završio je pod njegovim trenerskim protektoratom. “Prva je da kapiten nikada ne sme da bude viđen kako pada – ne sme da spusti glavu, bez obzira na to koliko su stvari loše na ličnom planu ili po ekipu. Uvek mora da vodi svojim stavom, svojom pozitivnošću. Druga fraza koju je Čolo ponavljao je da nijedan igrač ne sme da bude važniji od kolektiva. Top igrači poput Arde Turana, Falkaa, Davida Vilje mogu da donose prevagu, ali tim uvek mora da bude važniji. Kada to budu razumeli, unaprediće individualne sposobnosti.”

U tom finalu 2012. Rohiblankosi su preslišali Atletik Bilbao uz impresivnu igru, dva pogotka Falkaa i jedan Dijega Ribasa. Zatim je u Superkupu Evrope Falkao het-trikom uništio Čelsi (4:1). Stigao je prvi trofej od one čuvene takmičarske 1995/96 kada je osvojena dupla kruna, za njim još jedan, a sa njima i obaveza. Obaveza da čitava priča ne ostane na usamljenom blesku, obaveza da se izbegne povratak u godine kada su se treneri na Vinsente Kalderonu smenjivali kao na fabričkoj traci, obaveza da klub rezultatima odgovori na podsmehe upućene onim Madriđanima koji navijaju za Atletiko. Jer dok Čolo nije preuzeo kormilo Jorgandžija Kralj iz komšiluka nije pobeđen čitavih 14 godina (25 utakmica).

I tome je došao kraj. Gol Mirande u produžecima za slom Real Madrida i trofej Kupa kralja (iako se to nominalno vodi kao remi), a onda i ligaški trijumf na Santijago Bernabeuu u sezoni 2013/14 koja je kulminaciju doživela 17. maja u 38. kolu.

“Rekao sam Simeoneu pred finale Kupa kralja da će mi to biti najveća utakmica u dosadašnjem toku karijere. On mi je odgovorio da trenutno možda jeste najveća, ali da u budućnosti dolaze još veće i važnije”, podsetio se Gabi.

Čolo je jednostavno znao. Barselona i Atletiko odlučivali su šampiona Španije u direktnom duelu u poslednjem kolu!

Atletiko je morao da preživi Kamp Nou, ne da pobedi, da preživi. Startna postava Rohiblankosa oformljena je za oko 45.000.000 evra. Samo je Nejmar koji je na tom meču bio rezervista koštao duplo više od Atletikove prve jedanaestorke u sastavu Tibo Kurtoa, Dijego Godin, Miranda, Huanfran, Felipe Luis, Koke, Gabi, Tijago, Arda Turan, Dijego Kosta, David Vilja. Ali duh ratnika zaustavio je na papiru znatno nadmoćnijeg rivala. Posle Godinove glave iz 49. minuta koja je poništila gol Aleksis Sančeza i još pedesetak minuta savršene defanzivne discipline titula je otišla u crveno-beli deo Madirda, na binu kod Neptunove fontane.

“Ovo nije samo titula. Ovo što su vam ovi momci pokazači je nešto mnogo veće i važnije. Ako verujete i ako radite, sve je moguće”, pričao je general Simeone posle bitke.

Slavlje Atletika posle osvojene Primere 2014. godine (Reuters)

Nijedna bajka ne prolazi bez bolnih trenutaka, a nema bolnijih od Ramosove glave za produžetke u finalu Lige šampiona 2014. godine nekoliko desetina sekundi pre poslednjeg sudijskog zvižduka, niti od poslednje lopte koju je Kristijano Ronaldo u penal seriji dve godine kasnije poslao u mrežu, a Atletiko izgubio novo finale od gradskog rivala.

Porazi su otvorili ozbiljno pitanje. Šta očekivati ako vas arheneprijatelj dva puta u tri sezone pobedi u finalima u vašoj najjačoj eri?

“Presabirao je stvari, gledao da li je sposoban da ponovo podigne ekipu, nakon još jednog izgubljenog finala. Shvatio je da ne sme da izneveri svoje momke koji su dali sve, niti navijače koji se i dalje nadaju. Želeo je da ponovo ulije energiju ekipi i vrati joj pobednički mentalitet“, priča Gabi.

Godina 2018. donela je novi trofej Lige Evrope, još jedan Superkup Starog kontinenta, ali i Simeone je svestan šta nedostaje Atletiku. Zato je možda i prošlogodišnja eliminacija od RB Lajpciga iz Lige šampiona uticala da u aktuelnoj takmičarskoj godini promeni formaciju i zaigra fudbal koji odudara od ličnog pečata koji je davno postavio.

Odustao je od formacije 4-4-2 kojoj je bio veran devet godina jer bi svaki drugi eksperiment zahtevao vreme, a to je luksuz koji Atletiko nije imao dok je sve vreme sprintao punim gasom kako bi ostao treći klub Španije. U toj šampionskoj 2013/14 Atletiko je primio svega 26 golova na 38 prvenstvenih utakmica. Sa timom punim radilica, momaka koji mogu neumorno da trče, defanzivnom kompaktnošću. I nećemo reći da danas toga nema jer to ne bi bila istina, ali brojke prve pokazuju da Simeoneovi momci igraju drugačiji fudbal. Poslednjih osam sezona prosečan posed lopte Jorganžija kretao se između 48 i 49 posto – u aktuelnoj otišao je na 52,3. Broj startova po utakmici iz sezone u sezonu varirao je između 22 i 24, prethodne je pao na 17,3, ove na 16,1.

Izgleda da je argentinski strateg odlučio da modifikuje fudbal koji je Atletiko učinio jednim od kvalitetnijih evropskih klubova protekle decenije. Takav fudbal bio je dovoljno dobar za Ligu Evrope, Primeru, Kup kralja, ali ne i da bi se podigao ušati pehar, iako je Atletiku 2014, pa zatim i 2016. tako malo falilo.

Ramos daje gol Atletiku za produžetak 2014. godine (Reuters)

Ove sezone u novoj formaciji Simeone se nada drugoj tituli Primere otkako je trener. Iako je poslednjih sedmica u određenoj meri stanjio bodovnu zalihu u odnosu na pratioce i dalje je lider i prvi favorit. Mnogi vuku paralele između dolaska Luisa Suareza koji briljira u prvenstvu, sa sezonom 2013/14 i pristizanjem Davida Vilje u Madrid. Suarez (16 golova, dve asistencije) već ima ubedljivije brojke od Španca (13 golova, peta asistencija), ali Vilja je nesumnjivo bio ozbiljan faktor u misiji osvajanja titule.

Kao i prethodnih sezona, Atletiko će postepeno graditi skelu ka završnim spratovima borbe za pehar Lige šampiona. Prva prepreka je Čelsi preko kojeg su Rohiblankosi s ukupnim rezultatom 3:1 došli do tog čuvenog finala evropske elite 2014. godine. Da je utakmica trebalo da bude odigrana pre mesec dana ne bi postojala dilema da je Atletiko favorit. Ovako Tomas Tuhel je oživeo Čelsi koji ne postiže mnogo golova (devet na sedam utakmica), ali uglavnom dobija i zasad ne ume da izgubi.

Međutim, bez obzira na ime protivnika, Čolova filozofija uvek je ista. I kada igra 4-4-2 ili kada forsira 3-5-2. Da li igraju Vrsaljko ili Karasko, Saul ili Ljorente, Lemar ili Koke, Erera ili Lemarm, svejedno je: defanzivna kompaktnost ne sme da izostane, brza tranzicija u oba pravca, agresivnost, pragmatičnost, želja za pobedom. Od utakmice do utakmice, strpljivo, korak po korak. I najvažnije, o ulaganju napora nema diskusije – to je Čolizmo.

LIGA ŠAMPIONA, OSMINA FINALA:

16. februar

Barselona - Pari Sen Žermen 1:4 (1:1)

/Mesi 27 - Mbape 32, 65, 85, Kean 70/

Lajpcig - Liverpul 0:2 (0:0)

/Salah 53, Mane 58/

17. februar

Porto - Juventus 2:1 (1:0)

/Taremi 1, Marega 46 - Kjeza 82/

Sevilja – Borusija Dortmund 2:3 (1:3)

/Suso 7, De Jong 84 – Daud 19, Haland 27, 43/

Utorak,23. februar

21.00: (2,85) Atletiko Madrid (2,80) Čelsi (2,90)

21.00: (4,10) Lacio (3,60) Bajern (1,88)

Sreda, 24. februar

21.00: (2,70) Atalanta (3,30) Real Madrid (2,60)

21.00: (7,50) Borusija Menhengladbah (4,60) Mančester Siti (1,43)