Čitajte šta kaže najpoznatija obrva u svetu fudbala i naučićete svašta o životu

Za sebe voli da kaže da je prvo čovek, tek onda trener. I to kakav! Čovek, naravno. O esnafskim dostignućima sve se zna, neka se niko ne uvredi, ali raditi u Real Madridu i Mančester Sitiju, na primer, stvarno je neuporedivo. Zato je Karlo Ančeloti poštovan svuda.

I gde je bio i gde je sad. Svi ga vole. I stari Florentino Peres i tinejdžer i liku Endrika. Vanvremenska crta da nađe način kako da razgovara na ravnoj nozi sa predsednikom najvećeg kluba na svetu u pola deset ujutru, a dva sata kasnije, pred početak treninga, spusti se na nivo Brazilca sklonog zabavljanju i i buljenju u telefon uzdiže Italijana na pijadestal na kome opstaje evo već deceniju otkako je španskom gigantu doneo prvu titulu evropskog prvaka, a kad se vratio još dve. Pride, dva pehara u Primeri, jedan u Kupu kralja, dva u španskom Superkupu...

Ko zna koliko će još osvajati, međutim, ono što ga izdvaja u poređenju sa konkurencijom jeste liderstvo. Tiho, nenametljivo, autoritativno. Znanjem, a ne galamom. E, zato ga obožavaju predsednik, igrači, navijači...

„Svakodnevno se susrećem sa poteškoćama, jer je moj posao satkan od moći i odgovornosti. Mogu da biram u koje vreme ću da treniram, koga da stavim u ekipu, ali se na kraju sve svodi na međuljudski odnos. To je najvažnije. Ponekad pitam igrače „ko si ti?“ i kad mi kažu, podsetim im da su samo osobe koje igraju fudbal. Dakle, osobe, ljudi, a uz to profesionalci , jer samo na taj način mogu da postignu željene rezultate. Morate biti iskreni prema ljudima. Formirao sam karakter tako što sam se okružio mirnim osobama. Da bi izbor bio iskren, morate birati ljude po senzibilitetu slične vama“, predočio je Karleto kao gost na tribini pod nazivom „Meksiko 21 veka“, u organizaicji tamošnjeg tajkuna Karlosa Slima, u Meksiko Sitiju.

U takvim oklnostima teme su zadate. Domaćine je zanimalo kako se postaje lider.

„Veoma je teško objasniti kakav bi lider trebalo da bude. Važnije je nekog ubediti da si lider, nego nametnuti. Lider mora da pokaže sposobnost da sasluša one sa kojima rade. Oni uvek mogu da vam daju ideje. Bitno je da ih slušate i ne mislite da ste vi šef“.

Ančeloti je baš takav. Deluje skromno, ujedno i sposobno da kontorliše ogroman ego pojedinaca u svlačionci najboljeg kluba planete. Naročito od ovog leta kad su se postojećim zvezdama priključili Kilijan Embape i Brazilac Endrik, a od ranije su tu Vinisijus Žunior, Rodrigo, Fede Valverde, Luka Modrić...

„Real Madrid ima veoma visoke standarde, jer je najveći klub sveta. Zato dovodi najbolje igrače. Morate pokazati sposobnost da njihove kvalitete stavite u službu tima. To pokušavamo da uradimo svake seozne, tako i ove pošto su nam se pridružili Kilijan i Endrik. Dobro se prilagođavaju, a moj zadatak je da im objasnim da nikad ne odustajtu i da se takmiče do kraja“.

(Reuters)

Kad ne uspeju onda kreću negativni komentari javnosti. E, zato je posao šefa stručnog štaba Real Madrida najkomplikovaniji u svetu fudbala i čini se da ga niko od aktulenih trenera ne bi bi obavljao kvalitetnije od Ančelotija. To su oni trenuci kad timu ne ide, a on podigne najpoznatiju obrvu u svetu fudbala i izleči napade panike u ekipi.

„Morate da imate jasnu predstavu šta morate da radite u kritičnim situacijama. Važno je da slušate saradnike i igrače... Život bez pritiska ili malo stresa ne postoji. Ni mnogo stresa nije dobro, ali u manjim količinama predstavlja pogonsko gorivo. Kada meč počne, sve staje, tad morate pronaći mir da se nosite sa situacijama na terenu. Tri do četiri sata pre utakmice počinjem da se znojim, srce mi lupa, razmišljam negativno. Uvek je isto... Tad je trener usamljen, potrebna mu je individualnost. Ne mogu to da podelim ni sa kim, ali okolina razume o čemu je reč i podržava me“.

Ako je tako dok sudija ne odsvira početak, ko zna kako li tek „kuva“ u stomaku Karla Ančelotija dok meč traje. I kakvo olakšanje doživi kad Real pobeđuje, odnosno kako mu bubnji u ušima u trenucima neuspeha.

„Poraz je trenutak tuge, istovremeno i prilika da popravite šta nije valjalo. Kao i u životu, morate da ustanete. Pobeda nije prava sreća. Doživljavam je pre kao olakšanje, jer tri dana kasnije polažem novi ispit. Kritika vam smeta ako niste u stanju da se samokritikujete. Teško je reći šta je uspeh. Za nekoga to može da bude osvajanje titule ili opstanak u ligi. Za mene je uspeh dati sve što možeš. Ako izvučeš maksimum iz života u psihičkom ili fizičkom smislu“.

A Italijan u 66. godini deluje kao da ne planira skorije u penziju. Zašto bi...„Vidim sebe još dugo u ulozi trneera. Nastaviću dok ne prestane da gori vatra koju gajim prema fudbalu“.

Ona je ilustrativna prilikom proslave pobeda ili pehara.

„Volim da plešem, pevam, dobro se zabavljam sa porodicom i prijateljima. Važno je izabrati odgovarajući trenutak za pevanje. A pevam samo kada osvajamo titule i na stadionu. Mislim da sam pušio cigaru jednom u životu, u autobusu sa igračima. Inače, nikad ne konzumiram cigarete, iako ih imam punu kuću, ali tu su žvakaće gume koju mi ljudi uvek daju i korisitm ih samo tokom utakmica“.

Dok ga posmatraju sa strane, ljudi bi rekli „gle kako je miran“, ali Karlo uverava da nije uvek takav.

„Uvek moraš da budeš pozitivan na klupi, da takvu energiju emituješ prema igračima. Nije tačno da sam uvek miran. Retko se naljutim, ali kad to uradim prilično poludim. Postoje dva načina da naterate konja da potrči: da ga udarite bičem ili mamite šargarepom. U oba slučaja će efekat biti isti, ali ako upotrebite bič onda rizikujete da vas konj u nekom trenutku obori koristeći zadnje noge. Šarparega je delotvornija“,  na slikovit način je zaključio Karlo Ančeloti.