Četiri dokaza napretka Partizana

Nekad peti. Sad prvi. Prošle godine minus šest. Ove plus dva. Lane dva poraza na prvih šest prvenstvenih utakmica. U aktuelnoj sezoni sve pobede. U završnim danima mandata Sava Miloševića odbrana meka kao sir. Kod Aleksandra Stanojevića zategnuta poput strune.

Vidljivi znaci napretka Partizana dobijaju jasnije obrise utiskom koji se ne može potkrepiti statističkim podacima. To je ono što se zove „hemija u ekipi“, neophodan, često presudan začin ka svakom uspehu. Da su odnosi među crno-belima znatno popravljeni svedoče detalji tokom utakmice sa Radničkim iz Niša (4:0). Nijedan nije upečatljiv na prvi pogled, ali je svaki svedočanstvo da se ambijent u Humskoj drastično promenio za samo 12 meseci.

Hronološki...

STOJKOVIĆ SA AERODROMA NA TRIBINE

Nije morao, ali je došao. Maltene samo što je sleteo na beogradski aerodrom, pohitao je Vladimir Stojković na Topčidersko brdo da gleda doskorašnje klupske drugove. Širok osmeh dok se stepenicama na istočnoj tribini peo ka loži, poziranje mališanima za selfi, deljenje autograma i ljubazni pozdrav sa Grobarima pokazatelj su kakav je trag ostavio pre selidbe u Saudijsku Arabiju, ali i dokaz da ga partizanovci i dalje tretiraju kao svog.

I on crno-bele kao svoje. U društvu kolega po pozivu, Đorđa Pantića i Milana Lukača, te trenera Teleoptika Alberta Nađa gledao je susret sa protivnikom koji je kočio Parni valjak minulih sezona. Konstatacija „sad je sve u redu“ 20 minuta pre kraja, pri rezultatu 4:0, ilustruje da je ostavio crno-bele u sigurnim rukama.

Pre Stojkovića, tokom evropskih kvalifikacija, između ostalih, dolazili su bivši asovi poput Gordana Petrića, Andrije Delibašića, Milivoja Ćirkovića, Zorana Tošića, Nikole Ninkovića... Galerija nekadašnjih fudbalera koji bi da vide uživo aktuelni Partizan sve je bogatija. Ne tako davno neki od istaknutih igrača su zaobilazili stadion u širokom luku, govorili kako „nema šta da se vidi“.

Izgleda da sad ima.

RIKARDO RASKRSTIO SA SEBIČLUKOM

(© Star sport)

Nije reč samo o učinku ofanzivaca, naročito Rikarda Gomeša. Povratnik je već spakovao 11 golova na prvih 12 utakmica, napredovao na listi najboljih stranih golgetera Partizana svih vremena (pretekao Almamija Moreiru i juri Gabrijela Klea pošto je Brazilac na „koti 40“) i demonstrirao da je neke navike promenio.

U prvom mandatu zanimalo ga je samo da zatrese mrežu. Taj stav, koliko god nekad bio poželjan, umeo je da izbaci iz takta navijače i ljude iz kluba. Ispoljavao je Rikardo prilikom prethodnog boravka pojavne oblike sebičluka, članovi prethodnog stručnog štaba su zato govorili da bi bilo zgodno prihvatiti ponudu iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali posle iskustva u arapskom svetu Riki deluje kao čovek koji ne vidi isključivo gol.

Otud proigravanje Birbasa Natha u situaciji kad je mogao do het-trik (prethodno dvaput pogodio glavom), kasnije i pas Nemanji Joviću za prvenac mladog krilnog veziste u novoj sezoni.

„Napadači u takvim situacijama uglavnom ne dodaju loptu, ali mislim da me Riardo voli, zato mi je poslao pas“, smeje se Natho.

BRANI KUĆU KAO DA GORI

Zagrljaj i čestitke dva legionara nisu vrhunac večeri. Za mnoge je to bio buket radosti formiran telima Nemanje Stevanovića, Igora Vujačića i Siniše Saničanina. Golman i štoperi su poleteli jedan drugom u zagrljaj pošto su odbranili zicer Rijohi Mićibućiju. Na 3:0!? Na 25 minuta pre kraja!? Kao da je poslednja utakmica u sezoni i da od nje zavisi osvajanje pehara.

Svi kao jedan. Musketarski slogan i čelična volja da se kuća svoja brani po svaku cenu, kao da gori, najbolji su primer odnosa u ekipi, timskog duha, zajedništva, ambijenta u kome se ne mere greške kolega (u ovom slučaju Aleksandra Šćekića), već se dejstvuje po uputstvima čuvenog košarkaškog trenera Duška Vujoševića:

„Čak i kad je greška u izboru šuta ili nekom trenutku egoizma, suština svega je da igrač to ne kritikuje, već da se vrati sprintom i baci za loptu kao da je on napravio grešku. E, tada se pali mašina“.

VASKRS NIKOLE ŠTULIĆA

(© Star sport)

Promena stava pripisuje se Aleksandru Stanojeviću, sposobnom da pokrene umrtvljeni, razjedinjeni i u pojam ubijen kolektiv. Bila je potrebno godinu dana i maltene tri prleazna roka da selektira tim u kome nisu važna imena, već odnosi. Emocija. Mnogima sa strane se ne sviđa izbor pojedinih igrača, ali rezultati pokazuju da je povratnik na klupu izgradio ekipu koja funkcioniše skladno.

Pokazao je da nije sujetan. Vratio je Sejdubu Sumu, vratio je i Gvinejac njemu partijom protiv Santa Klare koja je katapuiltirala crno-bele u Ligu konferencije, a već na narednom meču rehabilitovao još jednog igrača. Nikolu Štulića. Na početku sezone rečeno je mladom napadaču da sreću potraži na pozajmici. Momak iz Sremske Mitrovice nije hteo, ostao je nadajući se šansi, zapeo na treninzima i ubedio trenera da zaslužuje šansu.

Makar da odmeni Rikarda u završnih 14 minuta za ovosezonski debi. Možda će to neko povezati sa odsustvom bonusa, Marka Milovanovića (bolestan) i Sameda Baždara (povređen), ali Stanojević je na meču u kome je proslavio jubilej (100. pobeda na klupi Partizana) svesno nagradio Štulića, potvrdivši da su mu interes ekipe i razvoj mladih igrača jednako bitni kao atmosfera u kojoj se svaki pojedinac oseća bitnim.

Primera radi, prošle godine u ovo doba ekipa se pokunjena vraćala iz Novog Pazara i kad je Savo Milošević pitao fudbalere zašto se makar ne posvađaju posle poraza od autsajdera stigao je odgovor da je „najveći problem ekipe što problema nema“.

Sad sve pršti od pozitivnih vibracija.