Carigradom još šapuću duhovi 2008: Za "krađu" Partizana cena je 17 godina gladi i jalovosti

Negde na Bosforu, tamo gde se dodiruju svetovi i ukrštaju vetrovi Azije i Evrope, 27. avgusta 2008. godine – vreme je na trenutak stalo. U večeri kada su pod svetlima "Šukru Saračoglu" stadiona fudbaleri Fenerbahčea slavili ulazak u Ligu šampiona, svet fudbala je, ne znajući, prisustvovao zavesi koja se dizala nad jednom od najdužih i najnesrećnijih epopeja evropskog fudbala. Tamo, u turskoj noći zagušljivoj od dima, zvižduka i sudijskih previda, Partizan je pokraden, a pravda bačena u more koje zapljuskuje obale Istanbula. Regularan gol Zorana Tošića je poništen, u suzama ugušena nada beogradskih crno-belih. Možda tada i baš tada, kada su Volkan Demirel, Dijego Lugano, Roberto Karlos, Aleks i Semih Šenturk slavili na terenu, a Luis Aragones i Dani Guiza, sveži sa trona Evropskog prvenstva, dizali ruke ka nebu, neko staro prokletstvo se umotano u maglu spustilo nad Fenerbahče. Kao da su na sebe navukli kletvu pravde koja ne prašta.

Od tog dana, kao da je neko ispleo nevidljive lance oko vrata slavnog kluba sa Bosfora. Fenerbahče, koji je tog leta imao snove da napadne evropski tron (sezonu ranije igrao četvrtinale Lige šampiona), ušao je u vrtlog neuspeha iz kojeg ni do 2025. godine nije pronašao izlaz. Velika imena su dolazila, milioni su trošeni kao kada pesak polako ispuštate iz šake, stadioni su pucali od navijačke strasti, ali sudbina je, nemilosrdna i podsmešljiva, uvek nalazila način da ih vrati na početak. Kada bi rukom dohvatili obećanu zemlju – titulu ili Ligu šampiona – tlo bi im se izmaklo ispod nogu. Sezone su prolazile, treneri se smenjivali, trofeji klizili iz ruku, a duhovi one iste večeri protiv Partizana neumorno su hodali hodnicima "Šukru Saračoglua", šapćući im da je cena tog poslednjeg plasmana u Ligu šampiona do danas – večna glad i jalovost.

Te kobne 2008. godine, pod vođstvom legendarnog Luisa Aragonesa, Fenerbahče je zaista uspeo da se plasira u Ligu šampiona. Međutim, to je bio poslednji trzaj pred dugu, iscrpljujuću pustinju. Od tada, 17 godina nisu videli grupnu fazu elitnog evropskog takmičenja. Na tom putu neuspeha, Fenerbahče je ostao bez šampionske titule u Turskoj punih 11 godina, do proleća 2014. Tokom tog perioda, menjali su trenere kao potrošne baterije: Kristof Daum, Dik Advokat, Ervin Kuman, Filip Koku, Vitor Pereira, Žorž Žezus... svaki od njih dolazio je sa pedigreom i nadom, a odlazio sa sramotom.

U pokušajima da slome prokletstvo, Fenerbahče je trošio enormne sume novca na renomirane igrače: Robin van Persi, Nani, Edin Džeko, Dušan Tadić, Miši Batšuaji, Ener Valensija, Martin Škrtel, Gregori van der Vil, Luiz Gustavo, Roberto Soldado, Vinsent Jansen, Matje Valbuena, Emanuel Emenike, Adil Rami, Andre Aju, Islam Slimani, Bruma, Džengiz Under, Sebastijan Šimanski, Fred, Dominik Livaković... Ipak, svaki od tih velikih transfera završavao je na isti način. Niti su uspeli da se plasiraju u Ligu šampiona, niti da dominiraju u domaćem prvenstvu. Na kvalifikacionim mukama izbacivali su ih redom: Jang Bojs (2011), Spartak iz Moskve (2013), Arsenal (2014), Šahtjor iz Donjecka (2015), Monako (2016), Benfika (2018), Dinamo Kijev (2022) i Lil (2024). Svaki put je nada gorela, i svaki put je bila pogašena.

Na sve to, Fenerbahče je u međuvremenu doživeo i skandal koji je još više zamutio njihovu sudbinu. Predsednik kluba Aziz Jildirim uhapšen je 2012. godine zbog sumnje na nameštanje utakmica, osuđen na šest godina zatvora, a klub izbačen iz Lige šampiona 2011. godine i pretrpeo je ogromnu štetu po reputaciju. Nije bilo povratka. Dok su na terenu tražili put ka evropskim visinama, u kancelarijama Fenerbahčea kuvalo se nešto mnogo mračnije. Aziz Jıldırım, čovek koji je gotovo dve decenije bio sinonim za moć i tvrdoglavost kluba sa Bosfora, 2012. godine uhapšen je zajedno sa više od 30 visokopozicioniranih figura iz sveta turskog fudbala u velikoj policijskoj operaciji poznatoj kao "nameštanje utakmica" (Şike Operasyonu). Optužbe su bile teške: nameštanje rezultata, manipulacije, formiranje grupa sa ciljem kontrole turskog prvenstva. Sudski proces je bio pravi spektakl za javnost, sa nebrojenim naslovnicama, raspravama i teorijama zavere. Jildırım je na kraju osuđen na šest godina i tri meseca zatvora, iako je nakon 358 dana iza rešetaka pušten da se brani sa slobode do pravosnažnosti presude.

Ali šteta je već bila učinjena. Fenerbahče, slavljenik kao šampion Turske iz sezone 2010/11, bio je odmah suspendovan iz Lige šampiona 2011/12 od UEFA zbog teških sumnji u regularnost. Bez obzira na kasnije pokušaje da pravno ospore odluke, mrlja nameštanja ostala je da tamni nad klubom. Evropska scena, koja je trebala da bude pozornica za dokazivanje veličine Fenerbahčea, odjednom su postala zaključana vrata iza kojih nisu mogli da zakorače.

Jildırım je sve optužbe nazivao političkim progonom, tvrdeći da su u pozadini "mračne sile" koje žele da oslabe Fenerbahče. Međutim, sud je bio neumoljiv – manipulacije, dogovori u senkama, pritisci na sudije i protivničke klubove – sve je bilo dokumentovano. Čak su i navijači, poznati po fanatičnoj podršci, bili podeljeni: jedni su ga dočekivali kao heroja ispred zatvora, dok su drugi tiho shvatali da je njegovo rukovođenje gurnulo klub u živo blato. Ta afera nije samo izbrisala jednu sezonu iz evropskih snova. Ona je dugoročno oštetila ugled Fenerbahčea kod UEFA i FIFA, što se kasnije reflektovalo i kroz teškoće u evropskim takmičenjima, češće sudijske rigoroznosti na njihov račun i izuzetno tešku reputaciju u političkim i sportskim centrima moći.

Finansijske posledice bile su razorne: uskraćeni su milionski prihodi od Lige šampiona, pala je tržišna vrednost kluba, a sponzori su se počeli da povlače ili snižavaju iznose svojih ugovora. Nije slučajno da je upravo u godinama posle izbijanja afere Fenerbahče počeo niz spektakularnih sportskih neuspeha – investicije jesu postojale, ali se činilo da klub stalno gubi bitke koje ne možeš da kupiš, poput poštovanja, ugleda, morala. Simbolički gledano, afera sa Azizem Jildırımom bila je poput uroka nad klubom. On je možda lično uspeo da se izvuče iz zatvora, ali Fenerbahče kao fudbalski klub – nikada nije. Iako se rukovodstva kasnije menjala, i iako su dolazili novi, uglađeni predsednici poput sadašnjeg Alija Koča, sa obećanjima o "novom početku", duhovi iz vremena Jildırıma nastavili su da se vuku Bosforom, saplićući svaki novi ambiciozni korak. Možda su duhovi iz 2008. godine doneli početno prokletstvo, ali tamna magla iz afere 2011. bila je ona koja je Fenerbahčeu potpuno ugasila zvezdu vodilju.

Kao poslednji očajnički potez, Fenerbahče je leta 2024. godine angažovao Žozea Murinja. Platežno, ni nebo nije bilo granica: 10.500.000 evra godišnje za Portugalca, a još desetine miliona za nova pojačanja, što za obeštećenja, što za plate igrača: Jusef En Nesiri, Čaglar Sojundžu, Alan Sen Maksiman, Filip Kostić, Sofijan Amrabat...

Snovi su opet rasli, nada je ključala – ali je stvarnost bila neumoljiva i nazirala je veliki neuspeh još prethdnog avgusta kada je Lil izašao kao pobednik iz dvomeča plej-ofa kvalifikacija za Ligu šampiona 2008. Na četiri kola do kraja sezone, Galatasaraj ima osam bodova više, a jučerašnji poraz od Bešiktaša na domaćem terenu (0:1) samo je još jedan u nizu fatalnih udaraca. Murinjo, koji je trebao da bude mesija, sada izgleda kao kralj zatvoren u zlatnom kavezu bez ključa, nemoćan da se izbori sa vetrovima prokletstva koji duvaju sa Bosfora još od onog "ukradenog" leta 2008.

Kao da ga je i samog progutala bosforska magla neuspeha. Žoze Murinjo, koga su doveli kao spasitelja sa trofejnim pedigreom, deluje u Fenerbahčeu nemoćnije nego ikada pre. U Romi je, uz sve teškoće, uspeo da osvoji Ligu konferencije i da igra finale Lige Evrope. U Totenhemu, iako bez trofeja, stigao je bar do finala Liga kupa. U Mančester junajtedu, koliko god osporavan bio, doneo je trofej Lige Evrope i Liga kupa.

U Istanbulu, međutim, Murinjo nije uspeo ni da podigne pehar, ni da pronađe prepoznatljiv Murinjovski duh borbe. Fenerbahče pod njegovim vođstvom izgleda kao armija bez generala: skupa, talentovana, ali dezorijentisana. Nema traga Murinjovim nekadašnjim magičnim osobinama: pragmatičnog rezultatskog cinizma, čelične odbrane, ratničkog duha. Umesto toga – gubitak identiteta, kiksevi u ključnim mečevima, i kao kulminacija jučerašnji bolni poraz kod kuće od Bešiktaša u trenutku kada je najmanje smeo da se desi.

Turski fudbal ga nije dočekao kao oslobodioca, već ga je progutao i pretvorio u senku njegovih ranijih inkarnacija. Ispostavilo se da čak ni "The Special One" ne može da pobedi ono što se ne vidi: težinu prošlosti, kletvu koja se nadvila nad Fenerbahčeom još od 2008. Ako je ikada postojao trenutak kada je svet video da čak ni Murinjo ne može izvući klub iz blata – to je sada, na Bosforu, proleća 2025.

A, setimo se, nije samo Murinjo bio uhvaćen u zamku Bosfora. I pre njega, Fenerbahče je verovao da će ogromna imena rešiti njihove probleme. Doveli su Robina van Persija iz Mančester junajteda kao spasitelja, tada 32-godišnjeg čuvenog Holanđanina sa još uvek u to vreme smrtonosnim instinktom pred golom. Ali Van Persi je u Istanbulu iako solidan s vremena na vreme bio većinu vremena senka onoga što je nekada bio – povrede, nesporazumi sa trenerima, pad forme. Rezultat: bez titule, bez evropskih uspeha, bez legendarne priče kakvu su priželjkivali.

Ništa bolje nije bilo ni sa kasnijim "zvučnim" pojačanjima. Dušan Tadić, vođa Ajaksa koji je plesao Evropom, došao je kao novi kapiten, nova nada. Edin Džeko, bivši golgeter Rome i Mančester sitija, stigao sa aurom čoveka koji rešava derbije, a često je baš na svim ostalim utakmicama igrao odlično, a baš protiv najljućih rivala najčešće nije. Miši Batšuaji, sa iskustvom iz Čelsija, Valensija, Lige šampiona, bio je doveden kao garant golova. Ener Valensija, najbolji strelac Ekvadora, trebao je da postane mašina za trofeje. A rezultat? Brojke pojedinačno pristojne – ali u ključnim trenucima, kad su odlučivali titule, Fenerbahče je padao.

Svi su oni imali blistave karijere pre dolaska u Istanbul. I gotovo svi su doživeli pad upravo u žutom dresu.Kao da nešto u vazduhu, nešto nevidljivo, gasi svetla čim kroče na Bosfor. U Fenerbahčeu, čak i velika imena postaju deo beskrajne pesme neuspeha.

Fenerbahče je postao najtragičniji primer neuspeha u evropskom fudbalu srazmerno uloženim sredstvima, tradiciji i veličini kluba. Nijedan drugi klub nije potrošio toliko da bi dobio – tako malo. Možda je 2008. godine, kada su protiv Partizana uzeli ono što nisu pošteno zaslužili, zakucan pečat sudbine. Možda su tada duhovi fudbalske pravde odlučili da sve što osvoje mora biti prolazno, tanko i krhko kao staklo, jer čak i kada su poslednji put bili šampioni nisu zbog kazne i finansijskih malverzacija mogli u Ligu šampiona. Jer od tada, šta god da su radili, koga god da su dovodili, koliko god da su trošili – prokletstvo ih je pratilo kao senka. I tako, sedamnaest godina kasnije, Fenerbahče još uvek luta pustinjom, tragajući za oazom koja možda više i ne postoji.