CAPUT MUNDI: Srbija u četvrtoj evropskoj ligi

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Nekada se Stari kontinent, politički, vojno, ekonomski pa i fudbalski, delio na Zapad i Istok: postojale su dve Evrope, u dve lige i dve brzine. Danas je Evropa, barem kada je fudbal u pitanju, podeljena u najmanje pet brzina, sa razlikama koje, iz godine u godinu, postaju sve markantnije. Šansa da neka nova Steaua ili Crvena zvezda osvoje titulu prvaka Evrope je ravna mogućnosti da neko od nas prošeta Mesecom. U teoriji je svakako izvodljivo, ali je u praksi nemoguće.

“Financial Landscape” je napravio studiju u kojoj je analizirao podatke o prihodima i rashodima u evropskom fudbalu. U periodu od 2009. godine do 2018. godine ukupna zarada svih evropskih klubova se popela sa 12 milijardi evra na blizu 22 milijarde. Eksponencijalnom rastu prihoda je samo Liga šampiona doprinela sa milijardu i dvesta miliona evra: pre deset godina najvažnije klupsko takmičenje je distribuiralo učesnicima oko 700 miliona evra, pre dve sezone smo probili zvučni zid od 2 milijarde evra i stigli do 2.100.000.000.

Raslojavanje fudbalske Evrope je pokazalo da je najvažnija sporedna stvar na svetu sve više industrija a sve manje sport. Mnogo više uspeh jednog tima određuju poslovno-ekonomski potezi uprava klubova nego rad trenera. Drugim rečima fudbal se transformisao u zanimljiviju verziju Formule 1: ne zato što ima više Hamiltona, nego zato što ima više Mercedesa da naprave pobedničke “mašine”.

Kao i u globalnoj ekonomiji, povećanje prihoda i obima biznisa nije proizvelo smanjivanje razlika. Naprotiv, jaz između bogatih klubova i pet najjačih šampionata na Starom kontinentnu u odnosu na ostale je postao sve upadljiviji. Primera radi, Barselona sama ima prihode koji su jednaki sa kompletnim ulazima timova iz tzv. četvrtog i petog razreda evropskih liga u kojima se, među 24 zemlje, nalazi i Srbija.

Ekonomski parametri, bolje nego bilo koji drugi, objašnjavanju zašto u poslednjih 10 godina možemo da nabrojimo na prstima jedne ruke timove koji su stigli do četvrtfinala Lige šampiona a nisu iz jedne od pet najjačih liga Evrope.

Timovi u Premijer ligi, Seriji A, Primeri, Bundesligi i francuskoj Ligi 1, fakturišu u proseku preko 50 miliona evra. Naravno, tu imamo abnormalne razlike: od klubova koji poput Barselone imaju godišnje prihode od 840 miliona evra, do timova koji se bore za opstanak u vodećim evropskim ligama i imaju ukupne prihode između 30 i 50 miliona evra.

Barselona (©Reuters)

Poražavajući podatak je da klubovi iz tzv. petice koji se nalaze u stalnom liftu između prvoligaškog i drugoligaškog društva više zarađuju nego bilo koji klub u drugim šampionatima, sa nekoliko izuzetaka, poput Ajaksa ili Porta.

Iza pet najbogatijih prvenstava u Evropi čiji klubovi uzimaju više od 80 odsto finansijskog ukupnog kolača, u uslovno rečeno drugoj ligi evropskog fudbala nalazi se šest šampionata: Holandija, Portugal, Rusija, Belgija, Švajcarska i Turska. Klubovi u pomenutim zemljama u proseku imaju prihode između 20 i 50 miliona evra godišnje.

U trećoj evropskoj ligi se nalazi 11 šampionata u kojima fudbalski klubovi žive sa finansijskim ulazima koji su u rasponu do pet do 20 miliona evra po sezoni. U toj grupi imamo 11 evropskih prvenstava: Austrija, Danska, Grčka, Izrael, Kazahstan, Norveška, Poljska, Škotska, Švedska, Ukrajina, Mađarska. Drugim rečima, u pomenutim zemljama retko koji klub uspeva da zaradi za godinu dana koliko sam Kristijano Ronaldo inkasira na ime godišnje plate od Juventusa.

U četvrtoj grupi se nalaze šampionati u kojima klubovi fakturišu, u proseku, između milion i po i pet miliona evra: dakle ispod nivoa pojedinačnih prosečnih plata u velikim evropskim klubovima. U tom društvu se nalazi Srbija, zajedno sa Azerbejdžanom, Belorusijom, Bugarskom, Kiprom, Hrvatskom, Finskom, Republikom Češkom, Slovačkom i Slovenijom.

U poslednjem, petom krugu, fudbalskog evropskog raja se nalaze sve ostale države Evrope u kojima klubovi imaju prosečne prihode ispod milion i po evra. Među njima su Bosna i Hercegovina, Albanija, Severna Makedonija, Crna Gora, Letonija, Litvanija, Estonija, Vels, Irska, Severna Irska, Island, Moldavija.

Pomenuto istraživanje u dobroj meri objašnjava zašto su najmoćniji klubovi Evrope, okupljeni u “ECA”, pokrenuli inicijativu za redefinisanje i reformisanje evropskih i nacionalnih takmičenja.

Fudbal više nije sport, odnosno nije samo sport: tamo gde se vrti nekoliko desetina milijardi evra godišnje nema mnogo prostora za Kubertenove maksime i opšta mesta da smo svi jednaki i da bi trebalo da u jednoj fer utakmici imamo jednake ili približno istovetne uslove za uspeh. Od jednakosti je ostalo da se samo na terenu pojavaljuje isti broj igrača s jedne i druge strane, sve ostalo je surova tržišna utakmica. Povećanje broja zamena tokom utakmice sa tri na pet samo je dodatno povećala jaz između malih i velikih. Razlika nije toliko upadljiva jer se nalazimo usred pandemije i treneri se još uvek privikavaju na novinu, ali nema sumnje da ćemo već u sledećoj sezoni jasno videti razliku kada sa klupe ulazi pet asova koji bi u svakom drugom klubu bili starteri.

Lansiranje trećeg evropskog klupskog takmičenja, koliko god izgledalo kao elitističko udeljivanje milostinje “siromašnima” je priznjavanje realnosti na terenu. Rezultati u Ligi šampiona evropskih klubova iz trećeg, četvrtog i petog razreda su veoma indikativni. Ne moramo da idemo daleko, setimo se učešća Crvene Zvezde, Partizana ili Dinama iz Zagreba u Ligi šampiona i sve postaje kristalno jasno. Trener Crvene Zvezde Dejan Stanković je bio apsolutno u pravu, što se i pokazalo, kada je po ispadanju srpskog prvaka izjavio da ne treba očajavati i da je Liga Evrope prava Zvezdina mera. Samo da tako i ostane.

Piše: Željko PANTELIĆ