CAPUT MUNDI: Italijanska bajka stara 40 godina

Bertold Breht je bio u pravu kada je govorio da je srećan onaj narod kome nisu potrebni heroji, ali, rekao bih, da nisu ništa manje srećni ni oni narodi koji pronađu svoje junake u momentu kada im najviše trebaju.

Selektor Enco Bearcot i njegovi izabranici, od Dina Zofa do Paola Rosija, bili su heroji koji su bili neophodni Italiji, kao hleb nasušni, na početku osamdesetih godina. Galopirajuća inflacija, “Olovne godine” (teroristički napadi sa komunističkim i fašističkim pečatom), kontroverzni bankar Roberto Kalvi, sa masonskim, mafijaškim i vatikanskim vezama, je pronađen obešen ispod jednog mosta u Londonu na početku Mundijala, mafija je ubijala redom sindikaliste, sudije, generale, političare, pripremajući teren za rat protiv države.

Ništa nije upućivalo na to da će fudbal, najvažnija sporedna stvar na svetu, promeniti Italiju i uvesti je u novu eru. Jedan od motiva zašto je titula prvaka sveta Italije iz 1982. godine daleko važnija od one osvojene 2006. se krije u njenom mnogo širem društveno-političkom značaju koji je nadilazio sportske razmere.

Predsednik Sandro Pertini je skinuo sa fudbala pežorativnu etiketu zabave za široke narodne mase i uzdigao ga svojim prisustvom i učešćem u nacionalnu vrednost. Mame više nisu sanjale da udaju ćerke za prinčeve ili doktore, već za fudbalere. Italijanska trobojka je povratila dignitet i popularnost koja je decenijama plaćala danak fašističke avanture i zloupotrebe nacionalnih simbola i patriotizma. Do Mundijala u Španiji, mahanje italijanskom trobojkom je bilo viđeno kao prikrivena nostalgija za Musolinijevim vremenima.

Svetsko prvenstvo je pomirilo Italijane i sa njihovom himnom. Ako pogledate pažljivo snimke, italijanski fudbaleri ne pevaju himnu iz petnih žila, štaviše čak je i ne pevuše. Ništa neobično, tada je Mamelijeva himna smatrana koračnicom nedostojnom italijanske muzičke tradicije.

Trijumfalni pohod Bearcotove “bande” je ujedinio zemlju od Alpa do Sicilija po prvi put bez razlike, bez međusobnih sumnji ili optuživanja za licemernost ili neiskrenost, bilo da se radi o geografskim, klasnim, ideološkim ili obrazovnim razlikama. Mundijal u Španiji je bio jedan od prvih planetarnih televizijskih događaja koji je imao kohezivnu snagu i efekat.

Takođe, planetarna smotra fudbala na Iberijskom poluostrvu je bila razbijanje tabua da je fudbal samo za muškarce, bilo kao aktere ili kao gledaoce. Prvi put u pobedničkim slavljima ali i na tribinama je prisustvu lepšeg pola bilo primetno i permanentno a ne sporadično, slučajno ili protokolarno.

Ima mnogo razloga zašto se titula prvaka sveta Italije iz 1982. godine smatra jednim od najvećih, ako ne i najvećim timskim podvigom u istoriji Mundijala. Alesandro Altobeli, rezerva legendarnog tima Azura je dao, sa sportske strane, najbolje objašnjenje:

“Mi smo pobedili u deset dana Argentinu sa Maradonom, Kempesom i Pasarelom, poslali smo kući Brazil sa Zikom, Sokratesom i Falkaom, preslišali Poljsku Bonjeka i Smolareka i na kraju trijumfovali nad Nemačkom Rumenigea, Brajntera i Brigela”.

Na tom prvenstvu, Italijanima je falio samo skalp Platinijeve Francuske.

Drugim rečima, bilo je i biće drugih prvaka sveta, ali teško da će neko moći da se pohvali takvim trijumfalnim maršom u kome su padale, jedna za drugom, timske i individualne veličine.

Ništa nije naslućivao da će se Bearcot sa svojim momcima vratiti sa Iberijskog na Apeninsko poluostrvo predsedničkim avionom Sandra Pertinija i sa Gacanigijevim peharom. Projekat koji je Bearcot započeo posle debakla Italije na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj se nalazio na udaru kritika kompletne italijanske štampe nedeljama, od objavljivanja spiska putnika za Španiju.

Dobre igre i osvojeno četvrto mesto na Mundijalu u Argentini nisu bili dovoljno veliki kredit za introvertnog i često neprijateljski nastrojenog Bearcota prema novinarima. Enco je protiv sebe imao sve najcenjenije italijanske poslanike sedme sile a predvodio ih je Đani Brera, rodonačelnik sportskog novinarstva u Italiji, i neprikosnoveni autoritet.

Kada pričate sa Azurima, šampionima sveta iz 1982. godine, primećujete jednu konstantu: svi opisuju ili predstavljaju Bearcota kao oca, od Bepea Bergomija koji je tek napunio 18 godina do Dina Zofa koji je ušao u petu deceniju života tog neponovjivog španskog leta.

Bearcot je bukvalno transformisao reprezentaciju Italije u jednu veliku porodicu. To objašnjava zašto u selekciji Azura nije bilo mesta za asove poput Roberta Pruca ili Evarista Bekalosija. Enco je odmah po stupanju na dužnost selektora 1975. godine formirao grupu svojih pretorijanaca podmlađujući sastav i ostavljajući samo par senatora, Dina Zofa i Franka Kauzija, iz prethodne generacije.

Izbor putnika za Španiju je proizveo salve polemika u medijima. Italija je zemlja zvonika, lokalpatriotizma po antonomaziji. Reprezentacija pripada svima ali nije ničija i niko prema njoj nema ni odgovornost a ni “dugove” jer nije vezana za grad gde neki mediji ima svoje sedište. Novine, radio i lokalne televizije su u simbiozi sa mestom gde se nalaze centralne redakcije i imaju odgovornost prema klubovima iz istog grada budući da su usmereni na istu publiku, čitalačku i navijačku.

U Rimu i Milanu nisu mogli da oproste Bearcotu što je ostavio kod kuće golgetera šampionata Roberta Pruca i jednog od najboljih veznih igrača u tek završenoj klupskoj sezoni Evarista Bekalosija.

Dino Zof je bio predstavljan kao penzioner koji sa svojih četrdeset godina ne vidi više ni loptu kako treba, a nisu mu zaboravili ni kikseve na Mundijalu u Argentini 1978. godine koji su koštali Azure plasmana u finale.

Bruno Konti je opisivan kao igrač koji nema međunarodnu dimenziju i koji postaje neka vrsta dimne zavese čim pređe granice velikog saobraćajnog prstena oko Rima (il Grande raccordo anunlare GRA). Marko Tardeli je bio već duže vreme na udaru kritika zbog loše forme. Antonio Kabrini, lomilac ženskih srca, je bio žrtva insinuacija da je gej i da je dečko Paola Rosija. Zbijale su se neslane šale ko je u tom izmišljenom paru “muško” a ko “žensko”. Italijansko društvo kao i sva ostala na svetu u to vreme su izrazito homofobna i netolerantna prema gej populaciji što je otežavajuća okolnost za autore petparačke priče.

Ipak, najveća zamerka Bearcotu je poziv Paolu Rosiju i isključenje Roberta Pruca. Rosi je bio gotovo dve godine van fudbalskih terena zbog skandala sa nameštanjem utakmica iz 1980. godine i prirodno nije bio u stopostotnoj formi, a kružile su priče i da je povređen. Primer Rosija je korišćen kao krunski dokaz Bearcotove mane da bira igrače koji mu se sviđaju, a ne najbolje za italijansku selekciju.

Da je Rosi centralna figura Azura zaključivalo se iz izbora preostalih napadača. Bearcot, iskusni vuk, je veoma dobro znao da ne sme da povede Pruca u Španiju jer bi posle prve loše utakmice Rosija počeo pritisak da igra “Il Bomber”. Zato je, u stilu velikog fudbalskog lisca, pozvao Franka Selvađija iz Kaljarija kome je odmah rekao da neće sedeti ni na klupi nego da će biti na tribinama. Podsetimo, tada su na klupu išli samo rezervni golman i još četvorica igrača a ostali su bili u loži. Naravno, Bearcot je kritikovan za hiljadu stvari, ali nikome nije palo na pamet da ga kori zbog Selvađija.

Atmosfera između novinara i selektora italijanske reprezentacije i igrača je bila do te mere usijana, da se prvi put dogodilo da fudbaleri proglas “štrajk ćutanja” usred Mundijala. Kap koja je prelila čašu trpljenja su bile priče o Kabriniju i Rosiju kao gej paru i žestoka verbalna svađa između Bearcota i par italijanskih novinara u kojoj su letele teške reči.

Reprezentativci Italije su stali u odbranu svog selektora i odlučili da prekinu svaku komunikaciju sa novinarima. Jedini koji su izlazili pred novinare, i to zbog obaveza prema organizatorima turnira, bili su Bearcot i kapiten Dino Zof.

Praktično, više od 20 dana, Azuri su proveli u totalnoj izolaciji od medija i ostatka sveta. Ceo njihov radijus kretanja se svodio na hotel i stadion gde su trenirali ili igrali utakmice. Takav razvoj događaja je cementirao jedinstvo tima i proizveo veliku želju da se pokaže najprestižnijim novinarima i štampanim medijima da grdno greše.

Sve je bilo dodatno začinjeno samoljubivošću italijanskih novinara, čak i među najznačajnijim, koji su priželjkivali svim srcem da Italija doživi debakl kako bi se pokazalo da su oni bili u pravu kritikujući izbore i rad Bearcota.

Sve do utakmice sa Argentinom i Brazilom se činilo da su novinari u pravu. Bearcotova Italija se pukom srećom i nezasluženo kvalifikovala za sledeću rundu takmičenja, ali se našla u grupi smrti sa Brazilom i Argentinom. Veliki Đani Brera je tada imao najveći pad u svojoj blistavoj karijeri. Danima je pisao kako će biti veliki uspeh ako Italija ne doživi fudbalski brodolom protiv Brazila. Nije se zaustavio ni posle čudesne pobede nad Brazilom, apostrofirajući put Azura na Mundijalu u Španiji kao farsu.

Italija se bukvalno preporodila sa selidbom iz Viga u Barselonu, iz Galicije na Atlantiku u Kataloniju na Mediteranu. Dino Zof najednom nije samo “progledao” nego je popravio i reflekse, njegova parada na šut glavom Oskara je jednako važna koliko i golovi Rosija na istorijskom meču. Marko Tardeli se transformisao iz ružnog pačeta u labuda, Bruno Konti je od povetarca na desnom krilu postao i u dresu Azura vihor kao što je već bio u dresu Rome. Klaudio Đentile se pokazao kao neprevaziđeni “marker”: u jednoj nedelji je poništio Maradonu, a zatim Zika.

I na kraju on, Paolo Rosi. Igrač koga je Bearcot čekao dve godine. Čak ni četiri blede predstave protiv Kameruna, Perua, Poljske i Argentine nisu poljuljali veru selektora u svog centarfora. U jednoj nedelji, od petog do 11. jula, Pablito je sa šest golova ( tri Brazilu, dva Poljskoj i jedan Nemačkoj) doneo Azurima treću titulu prvaka sveta kojoj se niko nije nadao.

Snimci i fotografije Sandra Pertinija, predsednika Italije, ili “dede svih Italijana”, kako proslavlja golove pored kralja Španije Huana Karlosa i nemačkog kancelara Helmuta Šmita, su obišle svet i predstavljaju deo kolektivnog sećanja, međutim za Italijane je, u simboličnom smislu, mnogo važnije što se na balkonu palate Kiđi pojavio premijer Đovani Spadolini da pozdravi vesele mase sa trobojkama. Gest koji se nije video u Rimu gotovo 40 godina, od definitivnog zatvaranja jednog drugog balkona, par stotina metara niže, kao signal da je Italija konačno bila spremna da krene dalje, bez hipoteka, ponosna na ono što jeste, ali svesna neslavnog dela svoje istorije.

I to je fudbal u svojoj lepoti najvažnije sporedne stvari na svetu.