CAPUT MUNDI: Fudbal pripada svima, nekima malo više

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Prašina koja se digle oko Superlige je prethodne nedelje izgledala kao pokazna vežba za fenomen “post-truth” (post-istina). Na isti način na koji je britanski premijer Boris Džonson izmanipulisao deo Engleza da glasaju za izlazak Velike Britanije iz EU pre pet godina - plasirajući lažne i polulažne informacije - tako ih je uverio da je Superliga najveće zlo na svetu. I ovoga puta uz obilatu pomoć tabloida, ali i televizija koje su kupile prava na emitovanje Lige šampiona u sledeće tri godine i štitile su svoje interese.

Čeferin se ne zaustavlja: Oni što veruju da je Zemlja ravna i da Superliga i dalje postoji...

Velika većina medija se nije bavila informisanjem o Superligi, a kamoli analizirala brojeve, motive, razloge odluke 12 klubova, već je vodila propagandnu kampanju, tražeći svaku upotrebljivu izjavu, svaki slogan, svaku populističku krilaticu da zaustave projekat stvaranje Superlige. Nije važno šta je istina, bitna je emocija i stav većine da je Superliga pošast. Malo je danas sledbenika misli Marka Aurelija: “Nije u životu cilj biti na strani većine, već izbeći da se nađeš u društvu budala”.

18.30: (4,60) Torino (3,60) Napoli (1,80)

Naslušali smo se u pretodnih sedam dana priča o vrednostima, tradiciij, meritokratiji, istorijskim rivalstvima, sportu, socijalnoj ulozi fubdala itd. Dobar deo publike je i danas uveren da učesnici Superlige ne bi igrali nacionalna prvenstva i da bi takmičenje bilo zatvorenog tipa. Kako drugačije objasniti pridike engleskih navijača na društvenim mrežema o istorijskim rivalstvima, vrednostima, značaju Premijer lige itd. Još je tragikomičnija priča kako je Superliga ekskluzivni klub u koji neće niko moći da pristupi. Nije se proslavio ni direktor Bajerna Karl Hajnc Rumenige, zanet odbranom meritokratije i vrednosti potpuno je smetnuo s uma da košarkaška sekcija Bajerna već godinama igra Evroligu.

Ni prva, ni druga optužba na račun Superlige ne odgovara istini. Nijednog momenta klubovi koji čine Superligu nisu doveli u pitanje svoje učešće u nacionalnim ligama. Istovremeno, Superliga je zamišljena kao poluzatvoreno takmičenje u kome bi pet klubova svake godine na osnovu prethodno utvrđenih kriterijuma stigli do elitnog društva.

Boris Džonson (©AFP)

Pozicija Borisa Džonsona je sasvim razumljiva, mnogo manje je shvatljiva histerija u kontinentalnom delu Evrope. Legitimno je braniti svoje ekonomske, političke, lične interese, ali je kranje licemerno zaklanjati se iza paravana vrednosti, meritokratije, sporta, poštenja. Pogotovu u fudbalu koji je postao jedna od najkontroverznijih industrija na svetu, gde fudbaleri primaju platu od 30 i kusur miliona evra godišnje, gde treneri zarađuju 20 i više miliona evra, gde menadžeri i posrednici inkasiraju po nekoliko desetina miliona evra u svakom prelaznom roku, gde predsednik UEFA Čeferin zarađuje 2.200.000 evra, gotovo deset puta više od predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen i nemačke kancelarke Angele Merkel.

Premijera Džonsona zanima fudbal taman koliko je interesovao bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, a o navijačima fudbalskih klubova Bo-Džo intimno misli isto što i Margaret Tačer o rudarima osamdesetih godina prethodnog veka. Za britanskog premijera je priča o Superligi došla kao kec na deset da realizuje nekoliko političkih ciljeva. Prvi je bio da skrene pažnju sa sve zapaljivijeg pitanja Severne Irske i sve očiglednijih posledica Bregzita, drugi je nadolazeća medijska oluja zbog pikantnih detalja o njemu i njegovoj partnerki Keri Simonds koje u javnost iznosi nekadašnji prvi savetnik premijera Dominik Kamings.

20.45: (2,30) Lacio (3,40) Milan (3,10)

Takođe, stvaranje evropske Superlige se kosi sa čitavom filozofijom aktuelne britanske politike čije je cilj da dokaže da su Englezi napravili dobar izbor što su izašli iz EU. Želja Džonsonove vlade je da Premijer liga postane “Superliga” i u tom kontekstu Dauing strit lobira da u Premijer ligu budu primljeni Glazgov Rendžers i Seltik. Rečju, Džonson želi da pokaže da je Britanija uspešnija i privlačnija od EU, a fudbal je odlična alatka. 

Perez nastavlja da iritira svet: Superliga mora da počne što pre, nećemo izdržati do 2024!

Superliga je poslužila Džonsonu da na praktičnom primeru pokaže šta znači “suverenost” odnosno šta je benefit izlaska iz EU. Da Velika Britanija nije izašla iz Unije ne bi mogao da preti serijom restriktivnih mera i zakona koji su svi u direktnoj koliziji sa važećim normama i direktivama u EU. Britanski premijer je iskoristio i kartu pritiska na Mančester Siti i Čelsi čiji vlasnici dolaze iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i Rusije i samim tim su lako ucenjivi od strane britanske vlade. Možda Roman konačno dobije vizu da uđe u Britaniju.

Džonson je u svojoj kampanji imao veliku podršku televizija koje plaćaju preko pet milijardi evra da bi emitovali utakmice Premijer lige i Lige šampiona u Velikoj Britaniji. Pojavljivanje nove Superlige bi za njih bio veliki poslovni udarac, a brojni komentatori i saradnici tih televizija, ne samo u Velikoj Britaniji već i u Italiji i drugim zemljama, su bivši veliki igrači među kojima ima i onih koji zarađuju više od milion funti ili evra.

Najveći i jedini stvarni gubitnik sa formiranjem Superlige bi bila UEFA i FIFA i zato su njihovi predsednici tako agresivno reagovali koristeći sve poluge vlasti i uticaja koje imaju u nacionalnim fudbalskim savezima i poslovnim partnerima sa kojima prave profite već decenijama na leđima velikih evropskih klubova.

UEFA i FIFA od vremena Žoaa Avalanža i Sepa Blatera, koji su prvi stavili šaku na televizijska prava Mundijala, Evropskih prvenstava i klupskih kup takmičenja, su okrenuli u potpunosti odnos snaga: predsednici i birokrati FIFA I UEFA su postali neprikosnoveni gospodari fudbala a svi ostali su njihovi “potrčci” jer zavise od njih.

Superliga VS Liga šampiona 1.5: Pita li ko navijače?

Nijedan nacionalni fudbalski savez u Evropi, uključujući i one najmoćnije, ne može da preživi bez novca koji im stiže od UEFA i FIFA, odnosno od redistribucije novca od prodaje televizijskih prava i sponzorskih ugovora na koje eskluzivu imaju UEFA i FIFA. Drugim rečima, čelnici UEFA i FIFA, zahvaljujujući novcu koji zarađuju od prodaje televizijskih prava za Ligu šampiona, evropska prvenstva i mundijala, kupuju konsenzus i slepu poslušnost nacionalnih fudbalskih saveza.

Istovremeno budući da su UEFA i FIFA u odličnim poslovnim odnosima sa medijima i najbogatijim oglašivačima, odnosno multinacionalnim kompanijama sa basnoslovnim budžetima za reklamiranje, retko ko ima interes i finansijsku snagu da im se suprotstavi ili da istražuje o poslovanjima, “vrednostima” i “meritokratiji” koju primenjuju UEFA i FIFA.

Osim par britanskih i američkih medija koji su se bavili korupcijom u slučajevima dodeljivanja Evropskog prvenstva 2012. godine i Mundijala 2018. i 2022. godine, niko nije istraživao ozbiljnije kontroverzna finansiranja PSŽ-a i Mančester Sitija i načina na koji je UEFA vodila istragu protiv dva kluba zbog kršenja finansijskog fer pleja. Naravno, problem organizacije Mundijala u Rusiji i Kataru ne bi bio interesantan za Njujork Tajms i londonski Tajms da u toj igri nisu “izvisli” upravo SAD i Engleska kao kandidati za organizaciju svetskog prvenstva.

Sampaoli u centar: Nejednakost najveći problem sveta

UEFA je ostala nema i slepa pred odlukom da se Mundijal u Kataru igra u decembru 2022. godine. Na taj način svi šampionati u Evorpi će biti falsifikovani u sezoni 2022/2023. O kakvim nacionalnim prvenstvima možemo da pričamo kada ćemo u januaru imati s jedne strane igrače koji su isceđeni kao limuni na Mundijalu, a s druge fudbalere koji mesec i više dana nisu odigrali ozbiljnu utakmicu? Da ne govorimo o povredama igrača kojih će biti na pretek.

U ovoj priči nema ni vrednosti ni meritokratije, reč je o prostoj borbi za novac i moć. Nisu klubovi Superlige već UEFA napravili klubove serije A, B, C i D. Gde su vrednosti i meritokratija da četvrti tim Bundeslige, Primere, Premijer lige i Bundeslige ulazi direktno u grupnu fazu Lige šampina a 40 i kusur nacionalnih prvaka se bori za četiri mesta ostavljena za “sirotinju”.

Najveći evropski klubovi ne pristaju više da na njihovom imenu, gledanosti, popularnosti, UEFA ostvaruje profit i određuje njima koliko će novca da dobiju. Birokrate u Nionu se ponašaju kao u patrijarahalnim familijama u zabitima prošlog veka: svi moraju da rade a novac uzima “glava kuće” i onda on određuje koliko će kome da udeli.

Fudbal nisu funkcioneri u Nionu i Cirhu, fudbal nisu militantne čete huligana, kriminalaca i navijača po profesiji. Pandemija je pokazala u prethodnih godinu dana da fudbale bez organizovanih navijačkih grupa funkcioniše perfektno. Fudbala će biti dok stotine miliona ljudi bude plaćalo pretplate i kupovalo proizvode klubova a ne dok par stotina urlača bude skakalo po tribinama. 

Andrea Anjeli (©Reuters)

Fudbal su stotine i stotine miliona ljudi u celom svetu, ne samo u Evropi, koji plaćaju da bi gledali Real, Juventus, Barselonu… kupuju dresove, šalove i druge suvenire, plaćaju ulaznice, putuju i po hiljadu kilometara da bi videli Real Madrid ili Mančester Junajted a ne Elče ili Šefild Junajted. Vreme provincije i lokal patriotizma u fudbalu je prošlo. Danas imate sve više klinaca koji navijaju za jednog igrača ili trenera i menjaju ime voljenog kluba kako se seli njihov ljubimac, zato Ronaldo može da traži i dobije platu od 30 miliona evra i pored toga što Juve sa njim osvaja manje trofeja nego bez njega.

Da se ne lažemo, mečevi Crvene zvezde i Olimpijakosa, primera radi, nikoga ne interesuju osim nas i Grke. Velika tri italijanska i španska kluba pokrivaju između 70 i 80 odsto svih navijača i televizijskih pretplatnika u svojim zemljama i imaju blizu pola milijarde navijača u celom svetu. Zato je sasvim logično da traže veće prihode za sebe i proučavaju sve mogućnosti kako da dođu do većih prihoda.

Nisu Real i Juventus, nego UEFA, dozvolili upliv novca iz petro-monarhija, Rusije, Kine i od, eufemistički rečeno, kontroverznih biznismena u evropske klubove. Real i Barselona ne mogu da se obrate sestrinskoj firmi katarskog Investcionog fonda kao PSŽ ili vladarima Ujedinjenih Arapskih Emirata kao Mančester Siti, ili da čekaju da ruski oligarh Abramovič otvori diznu i upumpa koliko treba, kao u slučaju Čelsija.

Gazeta delo sport i Korijere dela Sera u Italiji vode danima kampanju protiv Superlige jer se nalaze u vlasništvu Urbana Kaira, prvog čoveka Torina i velikog protivnika Superlige. Nije teško zamisliti motive. Pritom, Gazeta, kao i Ekip u Francuskoj, organizuju dve najvažnije biciklističke trke zatvorenog tipa na koje se dolazi samo po pozivu.

UŽIVO: Zbogom, Superligo

Korijere delo Sport i Tutusport budući da imaju kapilarne institucionalne veze i zajedničke interese sa FS Italije, Italijanskim olimpijskim komitetom i UEFA, su umesto da informišu šta se događa vodili kampanju protiv Superlige. Na istom fonu je bio i Skaj Italija budući da su kupili prava za emitovanja utakmica Lige šampiona do 2024. godine i budući da su izgubili prava na utakmice Serije A za njih bi stavaranje Superlige značio poslovni kraj.

Međutim, i pored snažne kampanje, navijači Juvea, Intera i Milana su podigli glavu jer ne mogu da podnesu da im neko kao Aleksanadar Čeferin drži moralne pridike. Tokom vikenda u Italiji su društvene mreže bile preplavljene haštagom “Ceferinout“. Velika većina fudbalofila u Italiji, čak i oni koji su protiv Superlige su zgađeni nastupima Čeferina, njegovom osionošću i nadmenošću. Lavina protesta je krenula kada je objavljeno da je Čeferin sebi povećao primanja za 500.000 evra i sada prima 2,2 miliona evra godišnje, i to u periodu kada je UEFA skresala uplate klubovima zbog pandemije i posledične krize.

U Italiji su fudbal Juve, Inter i Milan! Bez njih fudbal ne postoji a to su demonstrirali i mediji koji vode kampanju protiv njih pokazujući koliko su licemerni. U prošli petak, dan posle odlučujućih mečeva za Ligu šampiona između Napolija i Lacija odnosno Rome i Atalante, glavne teme su bili Zlatan Ibrahimović, Kristijano Ronaldo i Antonio Konte. Treba novine nekome prodati…