CAPUT MUNDI: Četiri decenije od povratka stranaca u Seriju A

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Poslednji put kada je italijanski fudbal bio na ivici ponora, daleke 1980. godine, nije bio u dugovima od dve i po milijarde evra kao danas, nego se suočavao sa procesom protiv 21-og fudbalera timova Serije A zbog nameštanja utakmica. Polovina njih je odigrala barem jednu utakmicu u dresu Azura. Među njima su bile legende šampionskih timova Lacija i Kaljarija, Pino Vilson i Enriko Albertozi, kao i mlađani Paolo Rosi, tada centarfor Peruđe, a kasnije junak nacije koji doneo treću titulu prava sveta Italiji u Španiji. Samo trojica igrača su oslobođena optužbi dok je čak njih 18 kažnjeno sa suspenzijama: od tri meseca do doživotne zabrane igranja.

Skandal nezapamćenih razmera je primorao FS Italije da poništi svoju odluku koja je odolevala 14 godina s ciljem da održi Kalčo u životu. Naime, posle debakla na Mundijalu u Engleskoj 1966. godine i poraza od Severne Koreje, vodeći ljudi u italijanskom fudbalu su okrivili strane igrače za neuspeh reprezentacije. Zvuči poznato, zar ne? Nedugo zatim je presečeno: zabranjeno je angažovanje stranaca u timovima Serije A.

Embargo za dovođenje stranaca je trajao sve do leta 1980. godine. Valja precizirati da vrata nisu bila otvorena nego samo odškrinuta pošto je timovima bilo dozvoljeno da angažuju samo po jednog fudbalera. Koliko mera nije bila ohrabrujuća govori podatak da čak trećina timova tadašnje Serije A, koja je brojala 16 klubova, nije čak ni iskoristila priliku koja se ukazala. Interesantno je da je otvaranje granica za strance koincidiralo sa masovnom distribucijom na tržištu televizora u boji, što je neizbežno označilo početak nove fudbalske ere, crno-belu je zamenila u boji. Te godine je počeo kultni fudbalski talk show program “Proces ponedeljkom” koji je, istina, više ličio na skup prijatelja u baru koji diskutuju o fudbalu nego na tadašnje uštogljene televizijske programe. “Poces ponedeljkom” će promeniti istoriju televizije i radija, baš kao što će stranci uglancati Seriju A, u zlatnim osamdesetim sa neponovljivim asovima: od Falkaa preko Maradone i Platinija do Marka van Bastena. Čoveku se zavrti u glavi kad pomisli da je Ziko igrao u Udinezeu a Sokrates u Fjorentini.

Herbert Prohaska je bio prvi stranac koji je angažovan u Seriji A posle gotovo decenije i po. Austrijanac nije imao mnogo poverenja u Inter i italijansku valutu pa je tražio da mu cela godišnja plata, tadašnjih 198.000.000 lira (oko 200 hiljada ondašnjih nemačkih maraka) bude isplaćena u austrijskim šilinzima. Ni Inter ni Prohaska se nisu usrećili međusobno, ali je zato Roma napravila bingo angažujući Falkaa, Brazilca koji će postati “osmi kralj Rima” i stub tima koji će osvojiti drugi Romin skudeto i stići do finala Kupa šampiona. Osim Đalorosih dobro je prošao Napoli koji je angažovao Rudija Krola. Holanđanin i danas pamti iskrcavanje na aerodromu Kapodikino na kome ga je dočekala devojka sa raskopčanom košuljom i natpisom preo obnaženih grudi: “benvenuto”. Irac Lijam Brejdi je stigao iz Arsenala u Juve, nije ostavio loš utisak, ali u poređenju sa Platinijem i Bonjekom, koji će stići u Torino posle njega, brzo je zaboravljen.

Za ovih 40 godina je prodefilovalo kroz Seriju A nekoliko hiljada stranih fudbalera. Već od 1982. godine, timovi Serije A su mogli da angažuju dvojicu stranaca, pa tri, pa pet, sve dok nije stiglo Bosmanovo pravilo i porušilo sve brane u cirkulaciji fudbalera. Tako smo stigli da vidimo pre četiri godine prvi meč u Seriji A na kojem nije bilo nijednog Italijana na terenu. Reč je o utakmici Inter-Udineze. U ovoj sezoni, 60 odsto registrovanih fudbalera u Seriji A, nije iz Italije.

Evo naše liste deset najbolji stranaca koji su jurili loptu po stadionima južno od Alpa u prethodne četiri decenije. Tabela se bazira na učinku u italijanskim timovima a ne na celoj karijeri fudbalera.

1. DIJEGO ARMANDO MARADONA bi mogao da bude komotno i van konurencije. “El Pibe de Oro” je u Napulju pronašao svoju idealnu dimenziju. Sedam godina podno Vezuva je najsrećnijih period u Maradoninom životu: prvak sveta sa Argentinom, prva i jedina dva skudeta u istoriji Napolija, Kup UEFA, i stotine i stotine driblinga, asistencija, golova koji i danas ostavljaju bez daha.

2. MIŠEL PLATINI je trebalo da pređe u Inter, potpisao je čak i predugovor sa Nerazurima, ali je advokat Đani Anjeli uz pomoć novinara Tonija Damašelija uspeo da iskrica “Kralja Mišela” u Torinu, pre nego što je stigao do Milana. Platini je obeležio sredinu osamdesetih godina: od 1982 do 1985 je osvojio dva skudeta, titulu prvaka Evrope s Francuskom, tri Zlatne lopte i prvi Kup šampiona za Juve, plus izgubljeno finale Kupa šampiona 1983. godine protiv Hamburgera.

3. MARKO VAN BASTEN je bio član holandskog trija sa Gulitom i Rajkardom koji je učinio besmrtnim Milan Ariga Sakija. Van Basten je osvojio dva Kupa šampiona, dva Interkontinentalna kupa, tri skudeta, tri puta je bio najbolji strelac Serije A i osvojio je uz to i Zlatnu loptu. Da ga koleno nije izdalo, Van Bastenova vetrina trofeja sa Milanom bi bila još bogatija.

4. RONALDO je mogao i morao mnogo više da uradi u svojoj italijanskoj karijeri. Praktično, Fenomen je odigrao samo jednu veliku sezonu, onu prvu, kada arbitar Pjero Čekarini nije video penal Julijana nad Brazilcem. Ronaldo može da se teši osvojenim Kupom UEFA 1998. godine dok su suze na Olimpiku 5. maja 2002. godine, živa rana na srcu crno-plavog sveta, između ostalog i zato što je to bila poslednja Ronaldova utakmica u dresu Nerazura.

5. ZINEDIN ZIDAN je prevazišao Mišela Platinija u nacionalnom dresu Francuske, dok je “Roi Michel” ostao “Roi” u Juventusu. Zidan je osvojio dva skudeta sa Starom damom, izgubio je dva finala Lige šampiona i skudeto u Peruđi, ali to ne može da izbriše fudbalske užitke koje je Zizu pružio navijačima Juvea i dobar utisak koji je ostavio. Zato je stalni kandidat za klupu Juvea, mnogi su spremni da se opklade da će, pre ili kasnije, postati kormilar Stare dame, uprkos svojoj supruzi kojoj se Torino nikada nije sviđao.

6. ZLATAN IBRAHIMOVIĆ je od 2005. godine do 2011. svako prvenstvo Serije A završavao na prvom mestu ( sa izuzetkom 2010. kada je bio u Barseloni), bilo da je nosio dres Juvea, Intera ili Milana. Ibra je dominirao Serijom A u drugoj polovini prve decenije 21. veka. Jedina mrlja ili prokletstvo je što nije uspeo da osvoji nijedan evropski trofej sa timovima Serije A.

7. FALKAO je bio toliko elegantan fudbaler da su čak i navijači Rominog gradskog rivala Lacija osećali neku vrstu strahopoštovanja prema Brazilcu. Istina, i danas lebdi nad njim optužba da nije hteo da šutira penal u finalu Kupa šampiona protiv Liverpula i pored toga što je nekoliko puta objasnio da je jedva stajao na nogama od umora i batina koje je dobio tokom meča.

8. ANDREJ ŠEVČENKO pripada malobrojnoj grupi fudbalera koji je munjevito ušao u srca svojih navijača i nikada iz njega više nije izašao. 175 golova u sedam sezona, od 1999. do 2006. godine su najbolja vizit karta Ukrajinca i drugo mesto na podijumu golgetera Berluskonijevog Milana, odmah iza Van Bastena.

9. GABRIJEL OMAR BATISTUTA je kupio za sva vremena srca navijača Fjorentine kada je ostao u Firenci i pored ispadanja u Seriju B 1993. Batiogl je dao 168 golova za Ljubičaste pre nego što je prešao u Romu i uz Totija i Montelu doneo treći skudeto Romi u leto 2001. godine.

10. DEJAN SAVIĆEVIĆ se našao na listi kao najbolji igrač sa naših prostora koji je, dosada, igrao u Seriji A. Svakako da je Dejo mogao mnogo više i bolje, ali Genije je ostao u memoriji kalčofila simbol trijumfa Milana nad Barselonom u finalu Lige šampiona 1994. godine. Štaviše, “milanolozi” će vam se svi zakleti da bi Rosoneri odbranili titulu prvaka Evrope da je Genije igrao u Beču protiv Ajaksa.

Piše: Željko Pantelić