CAPUT MUNDI: Alegri, žrtveni jarac Juventusa

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima) 

Maks Alegri nije nikada ušao u srca navijača Juventusa, niti je uspeo da zaradi punopravno državljanstvo u svetu Bjankonera. Od početka svoje iznenadne avanture u Torinu, u leto 2014. godine,  Alegri je bio gledan sa mešavinom podozrenja, sumnje, nepoverenja: kao neko ko nije došao da ostane, nego da ode. Udovice i udovci Antonija Kontea su bili na svakom ćošku, spremni da svoju tugu za trenerom koji je vratio ponos Juventusu, pretoče u bes prema Alegriju. 

Maksa u Torinu već godinama trpe, zbog rezultata dakako. I pored svih trofeja, četiri duple krune, i dva finala Lige šampiona, Alegri nije nikada slavljen. Samo su ga podnosili. Zato dobre poznavaoce planete Juventusa nije iznenadila lavina kritika koja se sručila na toskanskog stručnjaka posle poraza na Vanda Metropolitan stadionu. 

Međutim, nije samo deo navijača pronašao “žrtvenog jarca” u Alegriju. Prilično veliki broj novinara, influensera, blogera koji popunjavaju medijsko nebo Juventusa, je gotovo radosno dočekao momenat da ospu paljbu po toskanskom stručnjaku. Bio je dovoljan poraz od Atletika Madrida, koji nije čak ni definitivan s obzirom na to da revanš meč u Torinu tek treba da se odigra, pa da se krene sa dovođenjem u pitanje bravure Alegrija. Pojedini listovi, bliski Juventusu, ne samo da nemaju nedoumicu da će Alegri biti otpušten sledećeg juna, ako ispadne u osmini finala Lige šampiona, već su počeli i da prave liste potencijalnih kandidata za novog kormilara Juventusa. 

Alegriju se zamera da nije uspeo da učini Juventusov tim prepoznatljivim, da njegova Stara dama ne igra lep i zavodljiv fudbal a nije ni srčana, agresivna, borbena. Drugim rečima, i pored svih pobeda u poslednjim godinama: Juve nema svoj prepoznatljiv identitet. 

Svaki put kada italijanski timovi pretrpe poraze na međunarodnoj sceni ili izađu ranije nego što se to očekivalo iz evropskih kup takmičenja, vraća se, kao zla sudbina, ocena Fabija Kapela, izrečena posle debakla Juventusa u Istanbulu protiv Galatasaraja 2013. godine: ”Italijanski šampionat ne trenira dovoljno dobro klubove Serije A za Ligu šampiona”. Kapelova efektna izjava, kao i sve te vrste, može se na primerima demantovati i potvrđivati. Dovoljno je podsetiti da je Juve stigao dva puta u finale u poslednja četiri izdanja Lige šampiona. 

Istini za volju, i pre poraza u Madridu, bilo je nekoliko signala za uzbunu, na koje je Alegri morao da reaguje. Porazi u grupnoj fazi Lige šampiona, debakl u Kupu Italije od Atalante, ali i pobeda protiv Lacija u prvenstvu i Milana u Superkupu Italije ukazivali su na slabosti Alegrijevog tima koje su često bile maskirane individualnim kvalitetima pojedinaca Juventusa. 

Ako nešto može da se prigovori Alegriju to je način na koji su ušli u meč na Vanda Metropolitano stadionu njegovi igrači. Znalo se da će Atletikovi igrači gristi, grebati, orati, špartati na terenu s željom da pokažu celom svetu, kao što je to uradio i njihov trener Simeone, da imaju “los huevos”. 

Alegri je morao da pripremi svoj tim za meč maksimalnog intenziteta za svih 90 minuta. Umesto što su igrali “koliko je dovoljno” protiv Parme, Sasuola i Frozinonea, fudbaleri Juvea su morali da se navikavaju na žestok ritam koji ih je čekao u Madridu. Vraćajući se na Kapela, nije problem što utakmice Serije A nisu dovoljno dobar trening za Ligu šampiona, zamka je u ovdašnjem mentalitetu da se igra na mahove, kada i koliko treba. Zato u Seriji A retko kada imamo pobede, kao u Premijer ligi ili Primeri, sa pet, šest, sedam golova razlike. 

Klopov Liverpul ili Gvardiolin Mančester Siti imaju uvek isti pristup meču, bez obzira da li im je protivnik fenjeraš u Premijer ligi ili neki veliki  evropski klub: oni igraju istim intenzitetom, do kraja, i pune mrežu protivnika do kraja. Naravno, to ne znači da uvek izlaze kao pobednici, ali niko ne može da im kaže da kad sudija odsvira kraj da nisu izgarali do kraja kako bi postigli gol više. Broj mečeva koje je Juventus odigrao na visokom intenzitetu, od prvog do poslednjeg zvižduka arbitra, se može izbrojati na prstima jedne ruke. 

Kao što najbolji engleski timovi igraju do daske, po automatizmu, svaku utakmicu, tako Juventus, ali i drugi timovi u Seriji A, sa izuzetkom Atalante, imaju tendenciju da igraju mečeve što je moguće nižeg intenziteta.

Oni malo oštroumniji će odmah zapaziti: nije u intenzitetu sve. U poslednjih deset godina samo je Čelsi, od engleskih klubova, osvojio Ligu šampiona. Mogli bismo i da okrenemo Kapelovu opasku: mečevi Premijer lige su previše jaki da bi bili treninzi za Ligu šampiona. Nije slučajno da španski klubovi dominiraju poslednjih godina, ne samo u Ligi šampiona već i u Ligi Evorpe. Biće da je, kao i uvek, istina i prava mera na sredini. Englezi i Italijani preteruju, svako u svom pravcu, a Španci su našli pravu meru. 

Ako možemo da pripišemo Alegriju odgovornost što nije dovoljno obratio pažnju na psihičku pripremu fudbalera za meč sa Atletikom - što nije “navikao” svoj tim da igra, barem važne partije, u visokom naponu, bez padanja u zamku želje da se “upravlja” sa minimalnom prednošću ili sa 0-0, kao protiv Atletika - moramo i da navedemo par olakšavajućih okolnosti za Alegrija i činjenicu da su pojedini igrači Bjankonera zakazali u presudnom momentu.  

Srčani problemi Kedire, koji su ga odvojili na mesec dana od terena, su kreirali seriju problema Alegriju. Prisustvo Nemca na terenu ne daje samo čvrstinu i iskustvo veznom redu Juvea već omogoćava Alegriju da igra sa Kanselom po desnom boku. Pjanić je imao temperaturu i praktično nije oka sklopio noć pred utakmicu. Lukavi Čolo Simeone je znao za probleme Pjanića i praktično je dozvolio Bonučiju da započinje akcije dok je Pjanić bio dupliran sve vreme. Bolestan, iscrpljen i sa fanatičnim presingom Atletikovih igrača Bosanac nije mogao oko da otvori, a kamoli da poveže igru Juvea. Alegrijeva greška je što nije imao odgovor a ni alternativu za uspešnu neutralizaciju Pjanića od strane Kolčonjerosa. 

Mario Mandžukić, Aleks Sandro, Leo Bonuči i Paulo Dibala su odigrali svoj najgori meč u ovoj sezoni. Bilo bi lako, ali i nepošteno, natovariti odgovornost na De Šilja i Bentankura. Nisu oni bili ti koji je trebalo da iznesu meč. Mandžukić je potpuno zakazao i promašio utakmicu, Bonuči je napravio početničke greške. Dibala i Aleks Sandro su bili malo više od gledalaca koji nisu platili ulaznicu za Vanda Metropolitano stadionu. 

Kristijano Ronaldo je posebna priča. Od igrača čija je godišnja plata veća od 30.000.000 evra se uvek očekuje više. Ronaldo nema pravo da bude prosečan, a ni da se utopi u sivilo tima, odnosno da bude jedan od mnogih. Tako gubi smisao njegovo prisustvo u Juventusu: kome treba Ronaldo koji za 90 minuta šutira jednom u okvir gola i pokazuje rukom koliko je Liga šampiona osvojio? Desetine miliona evra, osvojene Zlatne lopte i  Lige šampiona ne izlaze na teren, ne postižu golove i ne znače mnogo u klubu čiji je moto “Pobede nisu važne, one su jedina stvar koja vredi”. 

SERIJA A - 25. KOLO

Petak

Milan - Empoli 3:0 (0:0)
/Pjontek 49, Kesi 51, Kastiljeho 67/

Subota

Torino - Atalanta 2:0 (1:0)
/Ico 42, Falke 46/

Frozinone - Roma 3:2 (1:2)
/Sijano 5, Pinamonti 80 - Džeko 30, 90+5, Pelegrini 31/

Nedelja
12.30: (1,80) Sampdorija (3,50) Kaljari (4,70) 
15.00:  (7,00) Bolonja (4,10) Juventus (1,50) 
15.00: (2,05) Sasuolo (3,40)  SPAL (3,70) 
15.00: (3,10) Kjevo (3,20) Đenova (2,40)
18.00: (7,75) Parma (4,30)  Napoli (1,45)
20.30: (2,75) Fjorentina (3,10) Inter (2,70)

NAPOMENA: Kvote su podložne promenama

Piše: Željko PANTELIĆ