Ćabijev "Never say Neverkuzen"

Čuda se, ove sezone, dešavaju u Severnoj Rajni Vestfaliji. U njoj, jednoj od 16 regija na koje je Nemačka podeljena stanuje klub koji nikada nije bio šampion Bundeslige – Bajer Leverkuzen. Od milošte iz usta onih srkastičnih i podrugljivih, Neverkuzen.

E pa dočeka taj Neverkuzen, da i njega pogleda sreća. I ne mislimo na jučerašnju ludu završnicu revanša osmine finala Lige Evrope protiv Karabaga. U taj preokret nije stalo ni trunke fortune, jedino srce, želja, vera i odlučnost da jedan od ciljeva kome Farmaceuti potajno streme, bude ispunjen – sezona bez poraza.

A kada smo kod sreće koja ih je pogledala (ili je to možda bila suva genijalnost upravljačkog direktora za sportska pitanja Simona Rolfesa, inače Alonsovog vršnjaka), zlatnim slovima u istoriji Bajera ostaće upisan taj 5. oktobar 2022. godine. Tada je klub najurio Herarda Seoanea, tada je klub rekao – Ćabi Alonso je čovek u čije ruke stavljamo našu sudbinu. Verovali su čoveku bez ijedne utakmice u elitnom rangu, čoveku koji je tri godine predvodio B tim Real Sosijedada u Segundi i Segundi B. Ako su i tada Aspirindžije prepoznale obećavajuće trenerske automatizme, nije im na kraj pameti bilo da će Španac u prvoj kompletnoj sezoni sa Bajerom praviti čuda o kojima će pričati godinama.

Alonso je na pragu da prekine jedanaestogodišnju hegemoniju Bajerna u Bundseligi, Alonso je u polufinalu Kupa Nemačke kao jedini bundesligaš među četiri preostala tima, Alonso napada trofej Lige Evrope i Alonso je od Bajera napravio napadačku mašinu kojoj u Evropi nema ravne! Liverpul možda ima šest postignutih golova više (112), ali Lever (106) ima ubedljivo najveći procenat postignutih golova po meču – 2,86!

Bio bi taj procenat za nijansu manji da sinoć ne beše čudesnog preokreta u revanšu sa Karabagom punom nelogičnosti. I dalje nije savim jasno kako je tim ukupne vrednosti nešto niže od 15.000.000 evra (govorimo o čitavom timu i rezervama) uspeo da zapreti Leverkuzenu eliminacijom?

Igrao je Karabag protiv verovatnoće, protiv ekipe koja je do sinoćnog duela imala 31 pobudu i pet remija na poslednjih 36 utakmica. Protiv ekipe koja ju je u grupnoj fazi Lige Evrope tukla sa 5:1. Vodio je azerbejdžanski klub u revanšu sa 1:0, dao još jedan gol samo nekoliko minuta nakon što je ostao sa igračem manje na terenu, do drugog minuta nadokande imao nemačkog predstavinka u šaci. Ali nije imao snage da tu šaku stisne i Lever se, kao u nekoliko navrata ove sezone (ali nijednom, ovako ludo), izmigoljio.

Moralo je ovo da se dogodi samo da bi po ko zna koji put ove sezone Evropa napismeno dobila potvrdu šta kakvu je koheziju Alonso napravio na Baj areni. Nije tu više reč ni o talentu, ni o trenerskoj postavci, taktici i njenom sprovođenju u delo. Jednostavno, rođeni pobednik – znamo šta je sve Ćabi osvajao u karijeri i kakav je igrač bio i kakav je preokret 2005. napravio u finalu Lige šampiona sa Liverpulom – usadio je Neverkuzenu svoj trijumfalni gen. To više nije Neverkuzen, to je Ćabijev Never say neverkuzen.

“Pobeda srcem, pobeda strašću. Nemoguće je uvek igrati sa istim fudbalerima... Kada smo izjednačili, nisam verovao da ćemo dati još jedan. Mada sam prepoznao glad, želju, da igrači žele još. U glavi mi je samo odzvanjalo pitanje – šta sada da im kažem. Šta da im kažem. Odjednom, utakmica se završila i ovo je bila posebna noć na Baj areni”, rekao je Alonso.

Čak i kada je Ćabi očekivao produžetke, njegovi momci, uz dužno poštovanje prema Alonsu, ipak su, u epicentru dešavanja, mogli bolje da osete energiju, pogledaju se u oči, i dogovre finalni pohod.

“Puno je emocija. Odlučujući pogodak u poslednjem minutu ih uvek probudi. A danas smo izgarali do poslednjeg minuta. Ovaj pogodak nije slučajnost, ako znamo da se ovo dešava četvrti-pet put ove sezone. Timski duh koji nas trenutno krasi je neverovatan. Moramo da nastavimo na isti način da bismo slavili na kraju sezone”, rekao je junak i dvostruki strelac iz sudijske nadoknade Patrik Šik, a na reči češkog golgetera nadovezali su se saigrači.

“Nakon što smo izjednačili na 2:2 rekli smo sebi – hajde da nastavimo, da pritisnemo još jače i da izbegnemo produžetke. Prilično sam siguran da bismo prošli i da smo igrali dodatnih 30 minuta. Ali uštedeli smo sebi 30 minuta. Bilo je sjajno”, Robert Andrih, a Granit Džaka dodao: “Kada smo postigli izjednačujući gol, zaista smo želeli još jedan pre produžetaka. Ljudi moraju da rade sutra, a moramo i mi. Zato bi svi trebalo da legnu u krevet ranije i da ne zaglavljuju na stadionu.”

Nemaju navijači Levera ništa protiv da ostaju na stadionu do u sitne sate, da krmeljivi, mesečareći gradskim prevozom kasne na posao, sve dok ih Ćabijevijem supertim drži budim, naelektrisanim, euforičnim i zadovoljnim.

Levekuzenu je do kraja sezone ostalo još devet utakmica u Bundesligi (šest pobeda garantuje titulu bez obzira na učinak Bajerna), potencijalno još dva meča u kupu, te mogućih pet utakmica u Ligi Evrope pod pretpostavkom da dobaci do finala u Dablinu 22. maja.

Farmaceuti nemaju poraz, ni u prvenstvu, niti generalno i merkaju da postanu prvi klub iz liga petice posle Juventusa (2011/12) koji je nacionalni pehar podigao bez izgubljenog meča. Ćabijevi gladni, merkaju uspeh Arsenalovih nepobedivih iz 2004, a setite se samo kakav je to tim bio sa Anrijem, Piresom, Vijerom, Bergkampom...

Arsenal je tada gubio utakmice u ostalim takmičenjima, Juventus 2012. poražen u finalu kupa od Napolija, a Lever još ima šansu da sezonu okonča bez poraza u svim takmičenjima!

„Hvala na veoma uzbudljivim igrama! Veliko poštovanje vašem timu i nastupu!“, džentlmenski se sinoć Leverkuzen zahvalio Karabagu.

I zaslužuje pohvale, jer mečevi poput sinoćnjeg pomažu da se poploča put do istorije koju Leverkuzen pokušava da ispiše.