Buongiorno Italia: Zašto je rimski derbi vatreniji od milanskog, ali ne ovog aprila?

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Dva dana pred rimski derbi i 18 dana pred milanski događa se nešto potpuno neuobičejeno za italijanske prilike: atmosfera je vatrenija u Milanu nego u Rimu. Debate, polemike, „niski udarci“, pošalice su mnogo više prisutne u lombardijskoj prestonici nego u Večnom gradu.

Generalno, rimski derbi je mnogo zapaljiviji i beskompromisniji od milanskog iz prostog razloga što je sudar Rome i Lacija često bio jedini fudbalski dvoboj visokog naboja u Rimu. Dovoljno je pogledati broj osvojenih trofeja u Italiji i na međunarodnoj sceni da bi se shvatila razlika.

Klubovi iz Milana su osvojili duplo više Liga i Kupova šampiona (10 zajedno) nego što su njihovi rimski takmaci prišili skudeta (pet zajedno). Uspesi u nacionalnom prvenstvu (38 šampionskih titula plus još jedna koja dolazi za Inter) i na međunarodnoj sceni značajno su doprineli da se odnosni između dva tabora u Milanu pacifikuju i postanu civilizovani. Jednostavno, Milan i Inter su proširili vidike, prevazišli su lokalnu priču, ili slikovito rečeno, izašli su sa kružnog puta oko Milana, baš kao što je došlo do velike diversifikacije navijača. Većinu armija tifoza dva kluba odavno čine ljudi koji ne žive u Milanu i njegovoj okolini.

U Rimu, žednom i gladnom uspeha, velikih utakmica, po pravilu je lokalni derbi ostajao kao jedina uteha i usamljena poslastica. U odsustvu titula, domaćih ili internacionalnih, borbi za vrh tabele ili evropske trofeje, gradski primat je poprimao formu jedinog sastanka sa istorijom a pobeda u derbiju jedino vrelo ponosa.

To objašnjava i zašto se direktni prelasci iz jednog u drugi tim u Rimu broje na prstima jedne ruke, kao što je lako zapamtiti i igrače koji su nosili dres oba tima, poput naših Siniše Mihajlovića i Aleksandra Kolarova. Reč je bilo uvek o izuzecima nego o pravilima. Život fudbalera, pogotovo ako ima porodicu, u Rimu bi bio nemoguć. Ne dozvolite da vas zavara slučaj Pedro, to je zaista slučaj sui generis. Katalonac je bio toliko nevidljiv u Romi da su primetili da je on bio u Trigoriji tek kada je prešao u Formelo.

Primera radi, u Rimu nije moguće prisustvovati slučaju Hakan Čalhanoglu, baš kao što u Rimu nije moguće da leganda jednog kluba pređe u redove drugog. Bobo Vijeri, Ronaldo ili Zlatan Ibrahimović nisu zamislivi u rimskom okruženju. Neko bi mogao da kaže, a Romanjoli? Nije uporedivo, na stranu što Alesio nije igrač tog nivoa, on je napustio Romu posle par odigranih utakmica u prvom timu.

Na San Siru je sasvim normalno da vidite izmešane navijače jednog i drugog tima sa dresovima svojih ljubimaca na zapadnoj i istočnoj tirbini. U Rimu to ne samo da je nepoželjno već se i ne preporučuje imajući u vidu iskustva očeva koji su naivno verovali da deca, bez obzira na boje šala ili kape na glavi, ne mogu da „uvrede“ ili isprovociraju bilo koga. Štaviše, dok na San Siro navijači Milana i Intera dolaze zajedno, u Rimu je to takođe veoma rizično i nepreporučljivo, pogotovo ako nosite znamenja voljenog kluba.

Nije slučajno da se rimski derbi već godinama igra po svetlosti dana, kako bi se incidenti sveli na najmanju moguću meru, a milanski samo u večernjem terminu. Čak ni realna mogućnost da Inter osvoji matematički skudeto u derbiju sa Milanom i posledično da se krene u slavlje po celom gradu nije navelo čelnike policije da utiču na promenu satnice.

April ove godine je drugačiji od prethodnih. Rimski klubovi su ostali bez velikih trenerskih imena, Žozea Murinja i Mauricija Sarija - prošlo je 27 godina kada su oba tima promenila trenere između dva derbija – Đalorosi se bore za mesto u Ligi šampiona, Nebeskoplavi za Ligu Evrope, i jedan i drugi tim se nalaze na kraju ciklusa i spremaju se velike promene sledećeg leta.

U Milanu su svi na iglama jer bi Inter mogao da osvoji 20. skudeto i da prišije drugu zvezdicu upravo na derbiju sa Milanom i to pred 70.000 navijača Rosonera. Nešto što se nije dogodilo do sada u istoriji.

Koliko je momenat senzibilan govori činjenica da je Milan eliminisao slobodnu prodaju ulaznica s ciljem da privileguje distribuciju karata svojim proverenim navijačima. Uprava Rosonera ne želi da San Siro bude u crno-plavim bojama u nedelju veče 22. aprila i žarko želi da odloži, barem na sedam dana slavlje gradskih „rođaka“.

Međutim, postoji i druga strana medalje: Inter bi mogao da osvoji skudeto i da ga slavi pred stadionom punim navijača Milana, osim 7.000 – 8.000 na centralnoj severnoj tribini. Štaviše, tifozi Milana ozbiljno rizikuju da plate paprene cene karata (koštaju od 100 evra pa naviše) da bi prisustvovali slavlju večitog rivala i to ne bilo kakvom već jubilarnom, sa drugom zvezdicom.

Sve pretohodno rečeno je proizvelo adrenalinsku dugu predigru milanskog derbija. Inter ima najbrojniju armiju navijača među pevačima, glumcima, televizijskim ličnostima i oni dolivaju ulje na vatru najavljujući, ponosno, svoje prisustvo na stadionu jer kad će im se ponovo ukazati prilika da budu svedoci prišivanja zvezdice iznad grba Intera na San Siru krcatom navijačima Milana?