Buongiorno Italia: Vlahović naterao Di Kanija da se posipa pepelom

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Paolo Di Kanio je mnogo veći as kao sportski komentator nego što je bio igrač, ali i najbolji komentatori mogu da pogreše kao što i top fudbaler može da promaši priliku ili vežu nekoliko bledih mečeva.

Di Kanio je posle meča Juvea sa Đenovom - na kome je Dušan Vlahović proslavio polemički svoj gol gestikulirajući rukom „bla bla“ u smislu „vi pričate a ja dajem golove“ – oštro prozvao centarfora Stare dame zbog ponašanja konstatujući da nije veliki igrač, a da neće ni biti, jer ne zna da se ponaša kao top fudbaler.

Izvanredna predstava Vlahovića protiv Lajpciga primorala je Di Kanija da prizna grešku i koriguje sud o Dušanu za 180 stepeni. Vlahović, osim što je vrhunskom izradom golova potvrdio kvalitet, dobio je i moralnu bitku, što bi rekli Crnogorci, pokazao je čojstvo. Priznao je da je na Marasiju reagovao neprimereno i da je pogrešio i nije iskoristio momenat da, metaforički rečeno, nokautira Di Kanija koji je bio u televizijskom studiju Skaja.

Kuriozitet je da je Vlahović protiv Đenove i Lajpciga postigao četiri gola u drugom poluvremenu posle bledih prvih 45 minuta i to posle meča sa Napolijem na kojem je ostavljen u svlačionici u pauzi između dva dela. Nauk i Tijagu Moti da razmisli dobro pre nego što odluči da zameni reprezentativca Srbije.

U italijanskim medijima se ne štede komplimenti za Vlahovićev performans u najvećem gradu Saksonije i oni idu u rasponu od „diva“ do „dragulja“.

JOVIĆ I MAKSIMOVIĆ U JUVEU?

Kako stvari stoje, Vlahović bi mogao da dobije jednog ili čak dvojicu zemljaka u sledećih par meseci. Reč je o Luki Joviću i Andriji Maksimoviću.

Poljski centarfor Arkardijuš Milik je trebalo da se vrati na teren posle oktobarske pauze u prvenstvu, ali od toga neće biti ništa pošto je ponovo operisao meniskus i trebaće mu daleko više vremena za oporavak. Čak i kada se oporavi, Milik ne daje garancije koje Mota traži u napadu.

U tom kontekstu se priča o Čupi Motingu i Luki Joviću kao mogućoj alternativi za rezervu Dušana Vlahovića u dresu Bjankonera. Tehnički direktor Kristijano Đuntoli ima veoma dobro mišljenje o Jovića a i Tijago Mote smatra da Luka može da bude koristan igrač u ovoj sezoni. Budući da je nekadašnji centarfor Crvene zvezde zatvoren u Milanu i da je tek četvrti izbor Fonseke, posle Morate, Ejbrahama i Okafora, u Juventusu bi sigurno imao više šanse da igra budući da Mota, od klasičnih napadača, ima samo Vlahovića na raspolaganju.

Drugi faktor koji igra u korist Jovića u odnosu na druga rešenja, poput Čupa Motinga, je što on već duže vreme igra u Seriji A, poznaje dobro ambijent i ne bi mu trebalo vreme da se adaptira na novu sredinu i Kalčo.

Tutosport piše i da je Juve imao svoje skaute i „špijune“ na San Siru u utorak veče sa zadatkom da pomno prate Andriju Maksimovića i da podnesu detaljan izveštaju Đuntoliju. U Kontinasi shvataju da se radi o velikom talentu i da moraju da se kreću relativno brzo ako žele da ga uzmu konkurenciji koja postaje sve ozbiljnija. Naravno, Maksimović je jedan od ciljeva Juvea za prelazni rok sledećeg leta dok bi Jović već početkom 2025. godine mogao da promeni dres.

SAMARDŽIĆ ĆE BITI NOVO GASPERINIJEVO ČUDO

Samardžić na meču Lige šampiona sa Šahtjorom (Reuters)

U životu, a pogotovo u fudbalu, često je bolje imati sreću nego kvalitet, ali kada se spoje ta dva faktora onda se otvori autoput za sticanje statusa vrhunskog igrača. Još ne možemo da tvrdimo, ali već postoje dobre naznake da je Lazar Samardžić, iako to nije izgledalo tako, imao veliku sreću kada nije završio u Interu, Napoliju, Juveu ili Milanu u prethodnih godinu dana.

Imajući u vidu konkurenciju u pomenutim timovima i stil rada Inzagija, Kontea, Mote i Fonseke, za Lazara, u ovom momentu, najbolje rešenje bila je Atalanta. Za mlade i talentovane fudbalere nema boljeg trenera i ambijenta u Italiji od Đan Pjera Gasperinija i Atalante. Bergamo je sredina bez frenetičnosti, medija spremnih na kritiku i frontalni napad posle jednog pogrešnog poteza ili odigranog meča, nema presije da se mora osvojiti trofej ili mesto u Ligi šampiona. Sve protiče mirno i regularno a jedini koji diže glas i širi „nemir i strast“ je trener Gasperini.

Istovremeno, Bergamo je postao prestižno mesto na fudbalskoj mapi Evrope, ne samo zato što je osvojio Ligu Evrope već i zato što je već osam godina u vrhu italijanskog fudbala i redovan učesnik evropskih takmičenja, uključujući i Ligu šampiona. Dakle, s jedne strane živiši i igraš u gradu i klubu koji ne proizvode više stresa nego što je potrebno, a istovremeno si u prestižnoj „evropskoj vitrini“.

U velikim italijanskim klubovima Samardžić bi bio zatvoren i morao bi da se bori sa „senatorima“ ili „štićenicima“ za svaki minut na terenu. U Atalanti se razvija, napreduje, stiče neophodni kontinuitet, zahvaljujući Gasperiniju i stilu rada u Bergamu.

Posle prvih mečeva na kojima je dobijao manju minutažu, Lazar je iz nedelje u nedelju učvršćivao poziciju, dizao formu i napredovao. Tako smo došli do toga da je u četiri dana protiv Bolonje spasao majstorskim golom Atalantu od poraza a u Gelzenkirhenu je dirigovao kao veliki maestro, iako ima samo 22 godine, orkestrom Boginjeu pobedi nad Šahtarom.

Nije čudo da su svi italijanski izveštači svrstali Lazara u najboljeg igrača meča zajedno sa Lukmanom.

DE ROSI JOŠ DRMA ROMU

Ne stišavaju se polemike u Rimu oko otkaza Danijeleu De Rosiju. Kapiten Lorenco Pelegrini je na konferenciji za novinare pre meča sa Elfsborgom u Ligi Evrope potvrdio ono što je javna tajna u Večnom gradu: fudaleri su bili protiv otkaza De Rosiju.

Naravno, jedno je kad novinari rekonstruišu događaje na osnovu informacija dobijenih od izvora, a sasvim drugo je kada glavni akteri smognu hrabrosti i pod imenom i prezimenom kažu šta se zaista dogodilo.

Pelegrinijeva javna potvrda da igrači nisu podržali odluku bivše generalne direktorke Line Suloku daju kredit teoriji da je Grkinja, iz samo njoj znanih razloga, predstavila Danu i Rajanu Fridkinu potpuno suprotnu situaciju i navela ih da donesu pogrešnu i pre svega, brzopletu, odluku. Da su sačekali samo 24 časa ili da su razgovarali sa drugim ljudima od poverenja u Rimu, Fridkinovi bi dobili sasvim drugačiju sliku i uštedeli bi 2.000.000 evra za platu Ivanu Juriću.

Ruku na srce, da se nešto dogodilo krupno bilo je jasno kada je Suloku umesto da dobije solidarnost zbog dobijenih pretnji bila primorana da podnese i sama ostavku. Dobro upućeni izvori kažu da je između Suloku i De Rosija posredi sukob lične prirode, jednostavno nisu bili kompatibilni i sa vremenom je ta nekomplementarnost pogoršavala odnose između njih. Ostaje ipak zapanjenost činjenicom da dvoje vrsnih profesionalaca, svako u svom domenu, kakvi su Suloku i De Rosi mogu da dozvole da lični afekti tako utiču na njihov poslovni odnos i odluke.

Takođe, kaže se da je Suloku pokušala da uvali vruć krompir sportskom direktoru Floranu Gizolfiju, ali da je Francuz odbio da bude „dželat“ De Rosija i pored toga što ga je u Romu dovela bivša generalna direktorka. Indikativno je da je Gizolfi na prvom susretu sa italijanskim novinarima od dolaska u Rim pre dva dana naglasio da je odlazak De Rosija bolan za sve u Romi a da će doći vreme kada će biti sve objašnjeno zašto i kako se dogodilo.

Ovde treba pohvaliti i Ivana Jurića koji je na veoma inteligentan način prihvatio novi posao i nije napravio grešku, kao neke njegove kolege, da postavi stvari kao da sve počinje od njega. Za razliku od Beniteza posle Murinja u Interu ili Garsije u Napoliju posle Spaletija, Jurić i pored toga što De Rosi nije ništa osvojio za razliku od Žozea i Lučana, pokazao veliki respekt i razumevanje za svog prethodnika što mu je omogućilo da uspostavi odličan odnos sa igračima Rome.