Bufon mu bio rezerva, odbranio penal Raulu za evropsko zlato, pa potrošio sve pare i odao se kokainu

Taj slučaj iz 2000. kategorički odbacuje, tvrdi da mu je neko podmetnuo.
“Imao sam tri testa uzastopce, a samo je drugi bio pozitivan. Čudno, zar ne? Otvorena je istraga, rekli su mi da je delo očigledno počinjeno, ali da nema oružja, odnosno saučesnika. Tog koji je zamenio uzorke. Da bi sakrili druge, udarili su po meni. U to vreme sam igrao malo, nisam nikome bio vredan. I imao sam ugovor na pet godina. Da sam priznao, suspendovali me na samo osam meseci. Ali nisam hteo, jer sam bio nevin. I počeo sam u Trstu od nule“.

Ti problemi su se naravno preneli i na privatan život. Prva žena ga je ostavila.
“Tražila je vreme za preispitivanje. Baš slučajno, tad kad sam ostao bez para. Tražila je da priznam krivicu kako bih sačuvao ugovor. Očigledno sam izabrao pogrešnu osobu“.

Pagoto se odselio prvo u Bordigeru, gde je prethodno kupio hotel sa majkom, tamo se oženio drugi put, dobio dvoje dece, zatim se oženio i treći put i sada sa tom Karolinom živi u njenoj kući u planinama Firence.
“Grad mi ne nedostaje. Ni saobraćajna gužva ni stalna jurnjava. Ovde mogu da upravljam svojim vremenom. Idem u teretanu, meditiram, berem pečurke“.

Slavne dane je već zaboravio. Posebno one u Milanu u sezoni 1996/1997.
“U tom trenutku Milano je bio previše za mene. Bilo je pametnije da ostanem u Sampdoriji, da sazrim, moj menadžer je pogrešio. Nije mi bilo lako da razumem tu svlačionicu. Franko Barezi i ostali Italijani su bili glavni, na terenu su tražili od nas mladih da radimo kako nam se kaže, a van terena nas nisu ni primećivali. Ali ako je bila greška da dođem u Milan, još veća je bila što sam odmah otišao. Trebalo je da ostanem, kao Ambrozini, koji je kasnije bio kapiten“.

Mada, nije lako bili odbiti Rosonere...
“Te sezone sam zaradio 350.000.000 lira (kada bismo preračunali u današnje evre, negde oko 180.000, ali dodajte inflaciju). Dan danas ne znam gde sam ih potrošio. Večere sa prijateljima, pokloni... Mogao sam sa tim novcem da kupim šest kuća. Odem u Via Montenapoleone i počnem da trošim. Versaće, Armani... Banka nam je dala i zlatnu karticu bez limita. Spucao bih 40.000.000 lira za mesec dana. Danas bih sam sebe pljunuo u lice zbog toga“.

Grešio je Pagoto tih dana naveliko. Još pre Milana zvao je Juventus...
“Bio sam na pozajmici, u Pistojezeu, rano ujutru zvoni telefon: ’Dobar dan, ja sam Lučano Mođi, moraš da dođeš u Juventus’. Spustio sam mu slušalicu, mislio sam da se neko šali. Posle sam zvao opet i prihvatio, ali sam se dvoumio, jer bi mi u Torinu konkurenciju pravio Anđelo Peruci. Izabrao sam Sampdoriju, jer je tamo Valteru Zengi ostalo još godinu dana ugovora. Ali Mođi nije voleo kad ga tako neko odbije, posebno neki klinac. Shvatio sam to kasnije, kad su mi se zatvorila sva vrata Serije A“.

U dresu Sampdorije (©Guliver)

Nije to vreme odmah došlo. Jer Pagoto je bio najzaslužniji što je Italija 1996. postala U21 prvak Evrope. U finalu sa Španijom je u penal seriji odbranio udarce Ivana De La Penje i Razula Gonzalesa i postao heroj nacije. Na klupi mu je rezerva bio Điđi Bufon.
“Nas dvojica smo tada bili najbolji mladi golmani Italije. Nedavno smo se čuli, zahvalio mi se što sam mu doneo to zlato, a-ha-ha. Taj tim je bio baš jak. Bufon, pa Toti, Nesta, Panuči, Kanavaro, koji me i dalje zove Big Džim zbog frizure koju sam tada imao“.

A, te optužbe za nameštanje?
“Dva puta su se pojavile. Prvi put dok sam bio u Peruđi. Predsednik Gauči se svađao sa mojim menadžerom, a to je bio Mođijev sin koga sam angažovao koji mesec ranije baš da bih popravio odnose sa njegovim ocem. I u prvenstvu izgubimo od Juventusa sa 3:4. Juventus aktuelni šampion, teren klizav, lopta klizava. Ja sam napravio jednu grešku, Peruci dve, ali moj predsednik je raširio tu glasinu“.

Drugi put...
“Bio sam u Trstu, predsednik me je hvalio: ’Pagoto je moj ferari, oko njega ću da napravim tim’. Tek smo se probili iz Serije A u Seriju B što je bila senzacija jer smo igrali samo s decom. I kažem: ’Gledaj, predsedniče. Ima nas 11 na terenu. Teško je ovako, moraš nekoga da dovedeš’. Ali nije hteo da troši i posle prvog poraza me optuži. Prijavio sam ga Savezu, ali ništa od toga nisam dobio. Moja reč protiv njegove. Pocepao sam ugovor pred njim“.

Posle toga još Areco, Torino, Groseto, Krotone... I kraj. Odnosno novi početak. Ne onakav kakav je zamislio.
“Brat od bivše žene je vodio piceriju u Nemačkoj, pa sam tamo emigrirao i radio kao pica majstor, posle i kuvar. To sam uvek voleo, mada je jedno kad kuvaš kod kuće za pet ljudi, a drugo za ceo restoran. Ostao sam tamo dve godine, ali sam se vratio kad je ćerka trebalo da krene u školu. A ni nemački mi nije išao. Onda mi je sestra našla posao u kompaniji koja se bavila odećom, brinuo sam se o pošiljkama...“

Na kraju, nije ni tako loše?
“Ja sam srećan. Imam pored sebe ženu koju volim, nadam se da ću da dobijem još jedno dete, iako mi je već 51 godina. I imam ciljeve od kojih ne odustajem“.

Kakve?
“Da se vratim u Seriju A kao trener golmana. Danas ih ima možda i previše, a neki nisu nikad ni igrali što je po meni ključno. Polažem kurseve, učim, radio sam već u Avelinu, sada sam trener golmana u Pratu. A, želim i da osnujem fudbalsku školu za klince. Gde ćeš da napreduješ samo na osnovu toga koliko si zaslužio, a ne samo zato što si platio. Bez žrtve nikuda nećeš stići“.