BOMBER IN SERBO: Konte mora da bude ljut da ne bi završio kao Garsija i Spaleti

Trener Intera Antonio Konte, posle poraza od Barselone, ne bi smeo da imitira  Rudija Garsiju i Lučana Spaletija koji su bili zadovoljni kada su sa Romom gubili  dostojanstveno od velikih evropskih kluba. Naproitv, morao bi da bude besan kao ris i da sledi primer Fabija Kapela, kada je posle poraza upravo od Intera u šampionatu 2000-2001 rekao svojim igračima: Da li ste sada shvatili da možete da osvojite Skudeto?

 Konteova porukaa bi trebala da bude nakon Kamp Noua: Da li ste sada shvatili da možete da igrate na svakom stadionu i da pobediti svakoga?

Činjenica da Handanović, najbolji igrač Intera u Seriji A, nije napravio nijednu paradu tokom 90 minuta, dovoljno govori o utakmici. Inter je izgubio na Kamp Nou kao što su timovi iz bivše Jugoslavije, pogotovo Crvena Zvezda, gubili u Evropi tokom osamdesetih godina prošlog veka: igrali su 60-70 minuta vrhunski, stvarali šanse, postizali golove i onda su u poslednjih 20-30 minuta padali i ruinirali sve što su kreirali.

Ako je neko imao sumnju da li ovaj Inter može da se nosi sa Juventusom, dobio je odgovor na Kamp Nou, iako su Inter, praktično srušila trojica igrača koji su već zagazili u četvrtu deceniju: Vidal, Mesi i Suarez.  Barela je u velikom uzletu. Uprkos optrerećenju žutog kartona, Nikolo je igrao kao da ima deset godina iskustva u Ligi šampiona a ne da mu je ovo bila prva utakmica koju je počeo od prvog minuta. Ohrabrujući signali su stigli i od Lautara Martineza, ne samo zbog postignutog gola: tek drugog u ovoj sezoni u dresu Intera.

Ne možemo da tvrdimo da je Sarijev plan da pokaže da njegov Juve može da igra i da bude efikasan i bez doprinosa Ronalda, ali je upravo ono što se događa, s namerom ili ne šefa stručnog štaba Stare dame. Promena sistema igre Bjankonera je valorizolvala nekoliko igrača koji se nisu najbolje snalazi u formaciji 4-3-3: Dibala, Iguain, Bernardeski, ali i Kvadrado čiji kvaliteti dolaze još više do izražaja kada dolazi iz drugog plana. I Pjanić je među onima koji su na dobitku sa novim sistemom  4-3-1-2 jer mu daje više rešenja u konstrukciji igre i omogućava da bude opasniji iz drugog plana što je i pokazao golovima na poslednjim utakmicama.

SA PRVIM RONALDOM JUVE BI DOBIO 7:0

Juve je protiv Bajera demonstrirao tipičnu snagu velikih timova kada se sretnu sa prtoivnicima koji nisu u njihovom rangu. Dozvolio je Bajeru da pomisli da može da igra a onda ga je surovo kaznio. Da je Ronaldo onaj od pre par godina, meč bi se završio verovanto sa 6:0 ili 7:0.

Napoli ima ozbiljan problem sa realizacijom. Na poslednja tri meča protiv Kaljarija, Breše i Genka, igrači Karla Anečelotija su stvorili preko 25 stopostotnih šansi za gol, a zatresli su samo dva puta mrežu. Sa takvim postotkom pretvaranja šansi u golove Napoli ne može daleko da dogura. Drugi problem je sintonija između Kulibalija i Manolasa, odnosno Maksimovića kada uskoči da zameni jednog od dvojice startera.

Rotacija Karla Ančelotija je davala dobre rezultate u prvih para kola, međutim u poslednjih 10 dana nešto se poremetilo. Nisu svi igrači isti. Na neke klupa deluje stimulativno, kao i konkurencija i neizvesnost, za druge je uzrok nesigurnosti, gubitak samopouzdanja, depresije. Na Ančelotiju je da shvati koje igrače može da rotira a koje ne. Pogotovo što je posle dva kola u grupi Ligi šampiona postalo jasno da Napoli mora da bude orpezan sa Salcburgom. Takođe, Azuri moraju da razbiju tabu gostovanja. Nije lako proći fazu po grupama bez pobede u gostima, a Napoli ne zna za pobedu u Evropi daleko od San Paola već tri godine.

ATALANTA DOBILA LEKCIJU IZ ISKUSTVA

Iskustvo je veoma bitna stvar. Talenat, uigranost, kohezija u timu nisu dovoljni, ako se jedno tako važno takmičenje, kao Liga šampiona, igra prvi put u svojoj karijeri. Tu lekciju uči ovih nedelja Atalanta. Ne smemo da zaboravimo ni činjenicu da Dea u ovoj sezoni sve svoje mečeve igra, praktično, u gostima jer se njen stadion u Bergamu renovira.

Pravilo da utakmice koje ne možeš da dobiješ probaš bar da ne izgubiš, ima ukus filozofije Vujadina Boškova, ali je ono prilično validno, posebno u Ligi šampiona. Da igrači Atalante imaju malo više iskustva u LŠ, verovatno nikada ne bi izgubili u Zagrebu 4:0 od Dinama a na San Siru u poslednjem minutu od Šahtjora 1:2 Atalanta je sa dva startna poraza kompromitovala i Ligu Evrope a ne samo Ligu šampiona. Na mestu Rome i Lacija koji imaju ambicije, kao i Dea, da se nađu na četvrtom mestu na tabeli na kraju sezone, bili bi veoma zabrinuti. Atalanta bez obaveze u Ligi šampiona i Ligi Evrope postaje prilično gadan klijent u trci za jedno mesto u najprstižnijem klupskom takmičenju.

Roma menja rukovodioce, direktore, šefove stručnog štaba, kondicione trenere, lekare,  igrače ali jedna konstanta je uvek prisutna: povrede. Tek je oktobar mesec a Roma već ima u biltenu devet povreda od kojih su sedam mišićne prirode. Odsustvo Lorenca Pelegrinija, barem dva meseca, i Mhitarjana, tri nedelje, su težak udarac, bez obzira što su Zaniolo, po potrebi i Kristante, pouzdane alternative a tu su i Florenci i Spinacola koji mogu da budu rešenaj za slučaj nužde.

Večeras će Fonseka protiv Volfzbergera napraviti veliku rotaciju. Predah je potreban i senatorima, poput Džeka i Kolarova. U Lećeu se videlo da kada Edin i Aleksandar nemaju dana Roma nailazi na dosta prepreka. Džeko je postigao pobedonosni gol, ali je na stadionu Via del Mare odigrao najlošiju utakmicu u ovoj sezoni, baš kao i Kolarov. Takođe, mladi lavovi Đalorosih, poput Klajverta i Zaniola, nemaju više opravdanje mladosti i neiskustva. Ovo im je druga sezona u Seriji A i pojedine greške i egoizmi ne bi trebalo da se ponavljaju, odnosno ništa ne vrede driblinzi i prodori ako se ne završe asistencijom ili dobrim udarcem na protivnički gol.

Protiv Đenove je potvrđeno još jednom nepisano pravilo: kad Simone Inzagi izvede na teren, od prvog minuta, petorku Milinković, Lejva, Luis Alberto, Korea i Imobile, Lacio po pravilu pobeđuje i gotovo nikada ne gubi. U Formelu kažu da su predsednik Lotito i sportski direktor Igli Tare eksplicitno tražili od Inzagija da proširi grupu igrača koji imaju značajniju minutažu u sezoni, odnosno da ne igra s 13-14 igrača. Ako je to tačno, Inzagi je previše bukvalno shvatio tu sugestiju i preterao je sa menjanjem tima.

Prethodnih godina Inzagi je u Ligi Evrope, posebno u grupnoj fazi, davao šansu takozvanoj drugoj liniji igrača. Ta rotacija je funkcionisala jer su Nebeskoplavi, po pravilu, bez većih peripetija, prolazili u nokaut fazu Lige Evrope.  Ne vidi se razlog zašto to nije primenio i ove godine.

Večeras protiv Rena neće biti povrđenog Koree, možda preskoči i meč sa Bolonjom. Ipak, ako postoji igrač koga Inzagi, od pomenute petorice tenora, može bezbolno da zameni onda je to Korea. Na mestu Argentinca mogu da igraju Milinković i Luis Alberto, kao i Kaisedo a Parolo je tu da zapuši rupu na sredini terena koju bi otvorilo pomeranje Luisa Alberta ili Sergeja.

Milan je u magli, bez ideje kako da iz nje izađe barem sa aktuelnim trenerom. Stiče se utisak da se samo čeka oktobarska pauza u prvenstvu da dođe do smene na klupi Rosonera. Čak ni pobeda, eventualno buđenje ekipe i dobra igra na Marasiju ne daju garancije da bi Đampaolo mogao da ostane na kormilu.

Maldini i Boban su postali svesni da više nije samo u pitanju fotelja Đampaola već i njihova. Đampaolo je dobar trener ali nije za Milan, pogotovo ovaj Milan. Što pre ode to će biti lakše sanirati štetu i usmeriti sezonu.  Rosonerima je potreban trener - remorker. Teško je poverovati da Alegri i Spaleti mogu da preuzmu u ovakvim okolnostima Milan, previše je rizično za renome i jednog i drugog trenera a oni ne smeju, pogotovo Spaleti, da pogreše u izboru sledećeg kluba. Pravo rešenje je Klaudio Ranijeri. Sa iskusnim stručnjakom se ide na sigurno, nema eksperimenata i nema velikih rizika. U slučaju da se u Milanu tvrdoglavo vežu za projekat Đampaola, Rosoneri ne bi rizikovali ispadanje iz lige,  ali prilično nemirnu i nategnutu sezonu. Sa 20 timova u Seriji A  veliki klubovi pratkično ne mogu da se presele u niži rang takmičenja, čak i kad imaju najgoru sezonu. Drugim rečima, sada je nezamislivo da tim sa D’Amikom, Laudrupom, Batistom, Đordanom, Manfredonijom ispadne u Seriju B, kao što se dogodilo Laciju kada je Serija A imala samo 16 ekipa tokom osamdestih godina prošlog veka.

PIŠU: Roberto Pruco “Bomber” i Željko Pantelić