BOMBER IN SERBO: Dekadencija rimskog fudbala

(Pišu: Roberto Pruco “Bomber” i Željko Pantelić)

Broj povreda ne može da bude opravdanje za očajnu igru Rome portiv Sampdorije na Marasiju. Ako jedan tim koji pretenduje da stigne do Lige šampiona uputi jedan – i opet – jedan udarac u okvir gola ekipi koja ima najgoru odbranu u Seriji A i koja se nalazi na poslednjem mestu, znači da nešto duboko ne funkcioniše u Trigoriji. Teško je setiti se ružnijeg i dosadnijeg prvog poluvremena od onog koji smo gledali u Đenovi prošle nedelje.

Taktika Sampdorije je bila razumljiva i očekivana tim pre, ako se zna, da je to bila prva utakmica novog trenera Klaudija Ranijerija. Njegov kolega Paulo Fonseka bi morao dobro da se zamisli nad činjenicom da je najbolji igrač na terenu bio Bertolači. Bivši igrač Rome, Đenove i Milana je bio bez kluba i par dana pre utakmice protiv Đalorosih je potpisao za Samp, prethodno je proveo celu sezonu na klupi Milana ili na tribinama San Sira.

Roma je na poslednjih pet utakmica postigla samo tri gola, od kojih je jedan bio autogol a drugi s penala. Od vremena Luisa Enrikea Đalorosi u šampionatu nisu postigli tako malo golova posle osam kola. Ako ne prorade krilni napadači i ofanzivni plejmekeri ne počnu da tresu mreže sa određenom regularnošću, Romi preti debakl u prvenstvu. Džeko ne može sve sam: čak i da postigne 30 golova to nije dovoljno ako Klajvert, Under, Zaniolo, Peroti, Pelegrini, Mhitarjan, zajedno ne postignu, barem isto toliko golova.

Lacio nema problema sa povredama kao Roma, ali ih ima sa identitetom. Tim Simonea Inzagija se vidi samo na momente. Bljesne tu i tamo. Nekad odigra dobro prvo poluvreme, nekad drugo, nekad samo par desetina minuta. U ovoj sezoni Lacio je uspeo samo protiv Sampdorije, Parme i Đenove da pruži partije bez velikih oscilacija.

Utakmica protiv Atalatne je pokazala da se tim Nebeskoplavih drži na nogama zahvaljujući odličnim pojedincima, pre svih, Imobilea, Sergeja Milinković Savića, Hoakima Koree i Luisa Alberta kada imaju dana. Radu, Parolo i Lulić ne mogu više da budu starteri, fizički ne mogu da izdrže ritam igranja svaka 3-4 dana. Njima se pridodao i Lukaš Lejva. Brazilac je neprepoznatljiv u ovoj sezoni. Protiv Atalante nije igrao, ali teško da bi uradio nešto više i bolje od Parola.

Mislilo se da je Lacio sa Lacarijem i Vavrom pronašao adekvatna rešenje u odbrani i na sredini terena. Rano je za konačni sud, ali prva dva meseca nisu ohrabrujuća za bivšeg igrača SPAL-a i reprezentativca Slovačke. Na kraju, poslednji, ali ništa manje ozbiljni hendikep Lacija je golman. Strakoša praktično nema konkurenciju u timu, Proto je već u poodmaklim godinama, Gverijeri bez iksustva i albanski čuvar mreže, koji ne spada u red vrhunskih golmana, je limit Inzagijevog tima.

Ima pravo Mauricio Sari kada ispoljava svoje nezadovoljstvo i ne dozvoljava da ga opije činjenica da u ovoj sezoni njegov tim nije osetio gorčinu poraza. Juventus je samo protiv SPAL-a i Bajera iz Leverkuzena zatvorio utakmice pre poslednjeg sudijskog zvižduka, sve ostale pobede su sa jednim golom razlike i često su Bjankoneri, kao protiv Bolonje, pravili od gotovog veresiju.

Problem Juventusa je efikasnost. Zvuči paradoksalno, ali od prva četiri tima na tabeli, Stara dama je postigla najmanje golova i pored toga što je, uz Napoli, proizvela najviše šansi za gol. Jasno je da Kristijano Ronaldo, i pored toga što je i dalje najjači fudbaler sveta uz Mesija, nije onaj od pre par godina. Prošla su vremena kada je CR7 postizao preko 40 golova po sezoni u klupskom dresu.

Dibala i Iguain, dvojica otpisanih koji nisu bili prdviđeni da nose dres Juvea u ovoj sezoni, se pokazuju, iz nedelje u nedelju, kao dobitne karte Mauricija Sarija. Rotaciju koju primenjuje trener Juvea za dvojicu Argentinaca funkcioniše i biće zanimljivo videti da li će toskanski stručnjak uspeti da ukomponuje Dibalu, Iguaina i Ronalda dovoljno dobro da taj trio postane startni.

Miralem Pjanić i Leo Bonuči igraju u životnoj formi. Ovo je možda i najbolja sezone dvojice senatora u dresu Bjankonera. Pjanić je sa Sarijem napravio kvalitativan skok koji mu je nedostajao prethodnih godina i sad je u najužem krugu najboljih metronoma na svetu. Bonučijeva druga fudbalska mladost je providencijalna pošto De Lihtova “mladost” uzima danak i potrebno je vreme da se Holanđanin adaptira.

U Ređo Emiliji smo videli ponovo “ludi Inter” iz prethodnih godina i to se nije dopalo Antoniju Konteu koji želi regularan, a ne “šašav” tim. Lautaro Martinez i Lukaku su se raspucali na Mapei stadionu, ali ne bi trebalo da zavaraju postignuti golovi. Lukaku je još uvek daleko od centarfora koji može da bude. Lautaro i dalje pravi početničke greške koje veliki golgeter sebi ne bi smeo da dozvoli.

U nedelju smo videli i da Galjardini ne može da bude validna alternativa na sredini terena, baš kao što Biragi i Lazaro moraju još dosta da rade da bi mogli da budu dostojne zamene Asamoi odnosno Kandrevi i D’Ambroziju. Bastoni pokazuje da ima više štofa od drugih rezervi, ali i on mora još dosta da radi na sebi. Brozović i dalje redovno pogreši nekoliko dodavanja koji se pretvaraju u stopostotne šanse ili potencijalno velike prilike za protivnički tim.

Sensi je fundamentalno važan za igru Inter. Bez njega Nerazuri gube na maštovitosti, probojnosti, raznovrsnosti ideja, nepredvidivosti. Bivši igrač Sasuola se odlično kompletira sa Barelom koji je nepresušni izvor energije. Nikolo trči za dvojicu i dobija na svakom meču “batine” za trojicu. Na svakom meču zbog faula na Bareli barem jedan ili dva igrača protivničkog tima dobiju kartone. Istini za volju, i Barela zna da uzvrati. Upadljivo je da kada Inter primenjuje visoki presing, gotovo je matematički sigurno da će Barela biti taj koji će uspeti da otme loptu protivniku.

Vredi napomenuti i da smo protiv Sasuola videli Inter sa petoricom Italijana u startnoj postavi. Tako nešto se nije viđelo od vremena kada je na snagu stupilo tzv. Bosmanovo pravilo.

Arkadijuš Milik je doneo malo vedrine u Napulj sa dva gola protiv Verone, ali, ruku na srce, Verona je mnogo više zaslužila da odnose bodove sa San Paola nego što je to bio slučaj sa Kaljarijem pre par nedelja. Pobeda je za Napolitance došla kao melem na ranu posle vrlo zapaljive nedelje u kojoj predsednik De Laurentis nije štedeo svoje igrače i u kojoj je bilo nekoliko vrlo napetih sastanaka u Kastel Volturnu.

Prekid golgeterskog posta Milika je došao u poslednji čas za Ančelotijev tim. Još jedan pogrešan korak bi bio fatalan po ambicije kluba da ostane u trci za skudeto. Prošle godine su u Napulju gotovo filozofski prihvatili poziciju svog kluba: nije mogao da ugrozi Juve, ali niko nije mogao da dovede u pitanje drugo mesto Napolija. U ovoj sezoni nije imperativ da se osvoji skudeto ali svi u gradu podno Vezuva, od predsednika De Laurentisa pa do navijača, očekuju da Napoli barem do aprila prati korak Bjankonera.

Veliki klip u točkovima za Ančelotija su nedefinisane pozicije nekoliko ključnih igrača, počev od Mertensa, Kaljehona i Insinjea pa donekle do Zjelinskog iako ima nagoveštaja da je pronađeno rešenje za poljskog veznog igrača. Ako Mertens, Kaljehon i Insinje budu i dalje opterećeni razmišljanjem gde će i kako će nastaviti karijeru, Ančeloti će teško od njih moći da izvuče maksimum, bez kojeg će biti prakitčno neizvodljivo držati priključak sa Juveom i Interom.

Milan je promenio trenera, ali nije narav. Stefano Pioli je, kako ga u Italiji zovu, “normalizator” nije čudotvorac. Ne ulazi u grupu trenera koji imaju harizmu i kapacitet da kod igrača proizvedu osećanje da bi bili spremni i da poginu za svog “mistera”. Protiv Lećea su se videle linije igre koje želi da praktikuje Pioli i imaju i one imaju svoju logiku i pored toga što je Rosonerima izmakla pobeda.

Koliko je za Ančelotija bila važna deblokada Milika još je važniji je za Piolija pogodak Pjonteka. Rosoneri imaju velike probleme sa realizacijom i uticaj poljskog centarfora je ravan onom koji ima Džeko u Romi. Pjontek, nema adekvatnu alternativu u Milanu. Leao ima veliki potencijal ali je teško poverovati da on može da postigne više od 10 golova u sezoni, baš kao i drugi napadači Milana, Suso, Rebić, Čalhanoglu, Kastiljeho. Dakle, ako Pjontek ne zatrese više od 20 puta mrežu u ovom šampionatu, šanse Milana da se nađe u Evropi lige, a kamoli u Ligi šampiona, biće na nivou teorije.

Piše: Željko PANTELIĆ