U kom god kontekstu da pomenete Jamajku, prva asocijacija će uvek biti rum, rege muzika i Bob Marli. Fudbal? Ko vas još za njega pita ako u sportu imate face kakve su Jusein Bolt i Asafa Pauel. Neverovatno je koliko su ljudu iz ove karipske zemlje nadareni za atletiku. Od početka 20. veka osvojili su 40 zlatnih medalja na Svetskim prvenstvima i 27 na Olimpijadi. Nestvarna brojka za zemlju od 2.850.000 stanovnika.

Fudbal ima svoju publiku, ima popularnost, a ima i – Srbe. Doduše nije ih bilo mnogo, ali jedan je ostavio poseban trag. U zemlji gde godišnje ima oko 3.000 sunčanih sati posebno upečatljiv bio je Dejan Bajić. Momak rodom iz Beške nije mogao ni da sanja šta će sve videti u gradu pod nazivom Montigo Bej. Došao je u sredinu koja nije fudbalska, a doživeo je najunikatnije životno iskustvo koje nikad ni pre, ni posle nije osetio.

Na mnogo načina je Bajke kako mu tepaju prijatelji obeležio dve godine igranja na Jamajki, ali pre toga, prošao je kroz razne životne etape. Krstario je niželigaškim terenima u Srbiji, igrao za OFK Beograd u dva navrata i to u potpuno različitim periodima čuvenog kluba sa Stare Karaburme. Kroz razgovor za Mozzart sport, Dejan se maksimalno otvorio i dozvolio nam da prođemo kroz njegovu vrlo intersantnu i živopisnu karijeru. Sve je počelo 2011. godine kad je, tada mladi krilni napadač, obukao dres Donjeg Srema.

Klub iz Pećinaca je tada bio u drugačijoj poziciji nego danas. Igrali su elitni rang takmičenja, neretko znali da budu kamenčić u cipeli mnogo jačima od sebe, a sve pod palicom Bogića Bogićevića, trenera koji je mnogima ostao u sećanju po brkovima i britkom jeziku prilikom davanja intervjua i izjava.
„U Donji Srem sam došao kao klinac i to posle pripremne utakmice. Imao sam 16 godina kad sam sa Hajdukom iz Bešle došao u Pećince i toliko sam dobro odigrao da me je neko od ljudi iz Donjeg Srema zaustavio posle utakmice i pitao me „Mali, ko si ti, odakle si? Nikad nisam video da je neko sa 16 godina ovoliko brz“. Uspeli smo da se dogovorimo oko prelaska, ali bio sam premlad, nije bilo prostora da igram i već posle nekoliko meseci otišao sam u Železnik koji je tad igrao Srpsku ligu Beograd. Toliko sam se dobro snašao da sam posle pet utakmica dobio poziv iz Francuske od skauta Amijena“, priseća se skromnih početaka Dejan Bajić.

TRPEO SAM BOLOVE DA BIH SE DOKAZAO, DVA MESECA SAM TRENIRAO SA ADRIJENOM RABIJOOM

Kako ste reagovali na taj poziv, nije baš čest slučaj da klubovi iz Liga petice krstare nižim ligama u Srbiji i traže igrače?
„Mislio sam se neko šali sa mnom, kad sam čuo šta mi nudi odgovorio sam „Daj bre druže, mene si našao!“. Trajalo je to obeđivanje i čovek me posle dva dana zove i kaže „Dolaziš na nedelju dana, imaćeš probu“. Prvu utakmicu sam igrao protiv tima Pari Sen Žermena do 19 godina. Izgubili smo, ali sam odigrao baš dobro i bio sam asistent kod gola. Na kraju je Amijen Železniku platio obeštećenje od 50.000 evra. Počeo sam čak da treniram sa seniorskim timom, proveo mesec dana na pripremama i bio mrtav umoran. Ipak je ogroman skok otići iz Srpske lige Beograd u Francusku. Trenirali smo triput dnevno, ujutru, poslepodne i uveče. To je za mene bio neverovatan napor. Imali smo teretanu pomešanu sa suvim trčanjem, penjali smo se na planinu i tek na kraju radili sa loptom“.

Baš dok ste bili u Francuskoj doživeli ste prvu ozbiljniju povredu u karijeri?
„Na istim pripremama doživim povredu lože i oporavljao sam se mesec i po dana. Kad sam se vratio, radio sam sa B timom i povremeno igrao utakmice. Da nesreća bude veća, povreda nije zalečena kako treba, oporavak nije tekao prema planu, čak i kad sam se vratio, trpeo sam bolove da bi se dokazao ljudima iz kluba. Dodajte na to da se desio nesporazum između Amijena i mog tadašnjeg menadžera – sve je otišlo do đavola i morao sam da se vratim u Srbiju, a imao sam ugovor na tri godine. Sve na stranu, imao sam prilike da upoznam dobre ljude, a jedno vreme sam za saigrača imao Adrijena Rabioa. Trenirali smo dva meseca zajedno pre nego što ga je uzeo Pari Sen Žermen. Već tad se videlo da odskače od ostalih. Ona njegova leva noga – čudesna“.

DOLAZIM NA AERODROM I DOČEKUJE ME ČOVEK SA PAPIROM NA KOJEM PIŠE "NIKOLA TESLA"

Kako danas gledate na angažman u Francuskoj i da li ste bili nestrpljivi?
„Jesam, ali u tom trenutku to je bila mnogo dobra finansijska ponuda. Hteo sam da pomognem porodici da ima lagodniji život. Razmišljao sam o tome da igram fudbal i da živim od njega. U tom trenutku Amijen je bio klub čija je omladinska škola bila na dobrom glasu i to sam video kao dobru priliku da napredujem. Zapravo, tek sam tad video koliko moraš da budeš fizički spreman da bi igrao na vrhunskom nivou“.

Posle završetka odiseje u Amijenu i oporavka od povrede, odlazite u Drugu ligu Grčke. To takmičenje je poznato kao ne baš poželjna destinacija zbog činjenice da dosta klubova ne plaća redovno
„Doveo me je Apolon Pontu. U tom momentu, bili su četvrti na tabeli. U početku je sve bilo idealno, plata na vreme, svi troškovi uredno servisirani, ali posle nekoliko meseci, vidim da su počeli da kasne. Odlazim do predsednika i pitam ga kad će da mi legne uplata on mi samo odgovori „Avrio“, to znači sutra. To čuveno „Avrio“ sam dobio još četiri ili pet puta pre nego što mi je stigla poruka da imam uplatnu na račun“ Znam mnogo igrača koji su imali loše iskustvo sa plaćanjem u Grčkoj, često ostanu dužni. Kašnjenja jeste bilo, ali su mi uglavnom isplatili sve. Predsednik kluba me je baš voleo. Često je menjao klubove i gde god bi došao, uvek bi me zvao da dođem. Na kraju krajeva, ni novac koji sam dobijao nije bio bog zna koliki“.

©Lična arhiva

Dolazimo do 2015. godine i Vašeg transfera na Jamajku. Ispisali ste istoriju tamošnjeg fudbala, postali ste prvi fudbaler za koga je plaćeno obeštećenje. Montigo Bej je iskeširao 30.000 evra. Kako je sve izgledalo na početku?
„Prvo što me je interesovalo, to su stadioni i kakvo je stanje u državi. To uvek radim kad idem van Srbije. U tom trenutku imam 23 godine, na stolu mi je jako dobra ponuda iz Superlige, ali je odbijam. Stigla mi je karta, spremam se za put. Naravno, idem sam. Krećem iz Beograda, presedam u Minhenu i nastavljam do Kube gde treba da se sipa gorivo i posle idem još pola sata do Jamajke. Stižem u Montigo Bej i prvi utisak mi je da sam stigao u totalno nenormalnu sredinu. Vrućina takva da ne može da se diše, velika vlažnost vazduha, lete neke čudne bube oko tebe koje pomalo liče na muve. Na sve to, provalim da me na aerodromu niko ne čeka, a mrtav sam umoran, putovao preko 12 sati. Gledam po aerodromu i u ćošku vidim čoveka koji drži papir na kome piše „Nikola Tesla“. Ja mu prilazim, on je bio taj koga je predsednik kluba poslao. Seli smo u auto i odveo me je do hotela gde sam bio smešten“.

STIŽEMO NA SAHRANU, A ATMOSFERA KAO NA VAŠARU

Kakav je bio prvi utisak kad ste došli u grad, ipak je to nešto totalno drugačije od onoga što ste imali prilike da vidite ranije?
„Utisak mi je bio da su me svi gledali kao da sam pao s Marsa. Zamisli molim te, došao neki belac u Jamajku. Svi bulje u mene i čude se „Ko si ti, šta si ti, kako si došao“? Njima je još jači utisak bio taj što je klub platio obeštećenje za moj transfer, što je bilo u svim novinama i na televiziji. Mislio sam da nema šanse da ostanem duže vreme, sve mi je izgledalo haotično, pa i divlje“.

Odmah ste bačeni u vatru, nije bilo kao danas da igrač odmori nekoliko dana i da se upozna sa ekipom. Izašli ste na teren i od Vas se očekivao instant doprinos?
„Sleteo sam u četvrtak, a u subotu imao debi. Utakimca se igrala u dva popodne, na temperaturi od 42 stepena i sa velikom vlažnošću vazduha. Zamislite da u takvim okolnstima morate da trčite, ali ko te pita. Pobedili smo, a ja sam upisao gol i asistenciju, međutim, u 60. minutu, ostajem bez vazduha. Bio sam dehidrirao skroz. Tamo nema pauze za osveženje, svo vreme se igra, a pogledate njihovog domaćeg igrača koji je toliko spreman da se maltene ne znoji. Dolazim do trenera i tražim izmenu, on odbije i prebaci me na desnog beka. Uspeo sam nekako da izdržim do kraja. Navikao sam se na takmičenje, odmah počeo da dajem golove, bio sam najbolji strelac ekipe, osvojili smo titulu“.

Kako izgleda noćni život na Jamajki?
„Vodili su me saigrači i tamo nema kao kod nas – restorani i kafići, nego je sve u kućicama. Montigo Bej je prilično bezbedan grad, dok je recimo Kingston jako opasan i rečeno nam je da nikada ne idemo noću sami. Prvo što si belac, drugo – stranac si i treće – tamo svi misle da imaš neki novac, a Jamajka je siromašna država. Tu su i drugi problemi, na primer, desila se pucnjava ispred KFC-a. Ljudi su ubijeni, policija je došla i samo očistila mesto zločina – nikom ništa. Ne petljaju se sa mafijom. Često se dešavaju udesi sa motorom gde mnogo ljudi pogine. Baš su ludi. Tamo se marihuana prodaje kao kod nas krem bananica i naravno – svima su oči crvene i trešti rege muzika“.

©Lična arhiva

Imali ste prilike da vidite kako izgledaju njihove sahrane, što je takođe, poseban doživljaj.
„Jednom od drugara je preminula majka i mi kao ekipa smo svi otišli. Dolazimo tamo, a atmosfera kao na vašaru. Peče se roštilj i ko zna šta još, pušta se glasna muzika, mislim se u sebi „Jel se ovom rodilo dete, ili mu je umrla majka?“. Ništa mi nije bilo jasno. Posle mi je da oni zapravo slave što njegova majka ide na bolje mesto. Čak im je i stil odevanja bio čudan. Nije kao kod nas, da su svi u crnini. Tamo kad neko umre i voze ga zaprežnim kolima, takođe se pušta muzika. Baš čudno iskustvo“.

ŠETAO SAM GRADO, UBIJAO VREME I U JEDNOM TRENUTKU...

S obzirom da je poznato da je marihuana legalizovana u Jamajki, da li su je i Vama nudili?
„Jesu. Igrali smo meč polufinala Kupa i meni niko ne dodaje loptu, a ja sve vreme trčim gore-dole kao lud. Pet minuta pre kraja drugog produžetka, odbija se lopta, hvatam volej i pogađam dalji ugao. Posle utakmice u svlačionici svi skaču na mene od radosti, ulazi neki lik sa dredovima, daje mi paketić i kaže „Ovo ti je znak zahvalnosti od mene, ponesi kući svojima“. Otvorim paketić, unutra trava. Još mi kapiten u autobusu kaže da slobodno mogu da je iznesem iz zemlje. Zamislite šta bi bilo da sam otišao na aerodrom. Ko zna koliko bih robijao“.

Tokom boravka u Montigo Beju desila se zanimljiva situacija. Zaustavio Vas je čovek na ulici za koga niste znali ko je, a ispostavilo se da je važna faca?
„Šetao sam gradom, ubijao vreme i u jednom trenutku, zaustavlja me čovek. Kaže on meni „Hoćeš da ti izvadimo zelenu kartu?“. Šta je zapravo zelena karta? Dozvola da mogu da živim na Jamajki za stalno, oni bi mi pronašli ženu i da se vodim kao Jamajčanin i igram za njihovu reprezentaciju. Mislio sam da me sprda, izgledao mi je neozbiljno. Nekoliko sati kasnije, ispričao sam to ljudima iz kluba, mislio sam da je to neki navijač, a oni mi kažu da je to čovek koji radi u njihovom Fudbalskom savezu. U tom trenutku sam već dve godine na Jamajki, a ako ste stranac, pasoš dobijate posle pet. Ko zna, možda bih obukao njihov dres“.

🎁🎁🎁

Predstavljamo ti nešto potpuno novo - free to play igru! Tipuj potpuno besplatno i osvoji do 10.000 RSD.

🎁🎁🎁

Doživeli ste nezgodnu povredu, ali niste morali da idete na operaciju, niti da pijete lekove. Šta se tu izdešavalo.
„Bila je utakmica, ne znam protiv koga smo igrali, međutim, ja krenem da dam gol glavom i golman mi uleti kolenom i bukvalno me nokautira. Doživeo sam blaži potres mozga, dan-danas zbog tog starta nemam pola jednog zuba. U datom momentu ne znam gde se nalazim, samo vidim saigrače koji skaču preko mene i čestitaju mi. Od bolova nisam mogao ni da spavam, kamoli da igram. Objasnim treneru kakva je situacija i on mi kaže „Ništa ne brini, vodim te kod čoveka na pregled, bićeš kao nov“. Ispostavilo se da mi je sredio lečenje kod travara i to preko reda. Reče mi čovek da ide po šumama skuplja biljke, stavi malo kanabisa i od toga napravi kremu. Namazao mi je tu kremu na desni i to je toliko bolelo da sam mislio da će svi zubi da mi otpadnu. Nisam mogao da zaspim celu noć, ali ujutru kad sam ustao, nisam osećao nikakav bol. Posle sam tog čoveka danima tražio kako bih mu se zahvalio, ali nisam mogao nikako da ga pronađem. Verovatno je bio u šumi i opet skupljao biljke i travu“.

Kakva je zarada u njihovoj ligi, da li može normalno da se pregura mesec?
„U vreme kad sam ja igrao, nisu to bili neki veliki ugovori, otprilike 1.500 do 2.000 dolara mesečno za domače igrače i nešto više za strance i one koji igraju za reprezentaciju Jamajke. Sad može da se uzme i do 5.000 ako si domaći fudbaler. Generalno, ne mora mnogo novca da se potroši, zato što je na Jamajki sve jeftino. Na početku sam dosta trošio, jer nisam mogao da se naiknem na njihovu hranu. To su pohovane banane, jako začinjena piletina, dosta sosova, nema tu neke protienske ishrane koja meni prija“.

ZAMISLITE TAJ PUT - JAMAJKA, MEKSIKO, IRAN. LJUDI BI POMISLILI DA SAM TERORISTAM A NE FUDBALER

Misija na Jamajki je bila okončana 2017. godine, postigli ste 40 golova za dve sezone i rešili da je vreme za promenu. Dobili ste ponudu iz Meksika da igrate za Tihuanu.
„To je bila primamljiva opcija jer sam razmišljao da, ako tu odigram dobro, mogu da se nadam transferu u MLS ili neku ozbiljniju ligu u Evropi. Putovao sam, bukvalno, tri dana. Išao sam rutom Beograd-Frankfurt-Meksiko Siti-Tihuana. Šta se dešava u Meksiko Sitiju? Čim su u pasošu videli da sam bio na Jamajki, odmah su mi otvorili kofer, uzeli su mi jednu kopačku i počeli da otvaraju krampone, da vide da slučajno nešto nema od zabranjenih supstanci. Još ja došao u nekoj čudnoj majici, pitaju me ljudi šta sam radio na Jamajki, kad sam im rekao da sam igrao fudbal, mislili su da se šalim sa njima. Morao sam da vadim telefon i pokazujem im slike sa utakmica.

Ispostavilo se da situacija u klubu nije dobra, pa ste se zadržali mnogo kraće nego što ste očekivali?
„Dogovor je bio da me pogledaju 10-15 dana, ali zadržao sam se malo duže. Vremenom sam skontao da oni imaju ogromne dugove. Tužili su ih neki igrači zbog neisplađnih zarada i da zbog toga Tihuana ne može da registruje nove igrače. Na kraju sam odlučio da se vratim u Srbiju, video sam da od toga nema ništa. Imao sam i problema sa povredom, trenirao sam sa bolom u prednjoj loži, primao sam injekcije protiv bola, išao na akupunkturu. Jednostavno, nije mi bilo suđeno da ostanem u Meksiku“.

©Lična arhiva

Kad već niste mogli u Centralnoj Americi da se probijete, rešili ste da odete u Aziju i to u ne baš mirnu sredinu kakva je Iran.
„Zamislite taj put – Jamajka, Meksiko, Iran. Ljudi bi pomislili da sam terorista ili kriminalac, a ne fudbaler (ha,ha,ha). Bio sam u klubu Naft iz Teherana i tu sam doživeo najtežu povredu u karijeri. Bili smo na utakmici i dešava se situacija da se momak zagradio, ja sam ispružio nogu u nameri da mu oduzmem loptu i on pada meni na koleno. U početku me nije toliko bolelo, ali sutradan, vidim da mi je koleno oteklo, dolazim na trening, ali hramljem. Ovi iz kluba se uhvatili za glavu kad su videli koliki mi se otok pojavio. Odmah su me poslali kod doktora na snimanje i saopšteno mi je da su pukli prednji ukršteni ligamenti. U tom momentu, imao sam potpisan predugovor i sve je bilo spremno da potpišem definitvinu saradnju, ali eto, desila se ta povreda i sve pokvarila. Inače, šta je zanimljivo, u Iranu je u to vreme bilo zabranjeno da žene gledaju fudbal, smatraju da je to samo za muškarce. Dešava se da neka devojka, ipak, dođe na stadion i ona pred masom ljudi skida nikab (vide se samo oči). Odmah su je linčovali i izbacili. Na kraju, žene su uspele da se izbore za to da im bude dozvoljen dolazak na stadion i gledanje fudbala“.

U OFK BEOGRADU SAM IMAO 20.000 DINARA ZA PUTNE TROŠKOVE, A PLATA - KAD BUDE

Vratio ste se u Srbiju, oporavili od povrede i 2020. Dešava se Vaš prvi angažman u OFK Beogradu. Bila su to potpuno drugačija vremena za klub sa Karaburme. Finansijska kriza je toliko uzela maha da je postojanje dovedeno u pitanje, a kamoli nešto drugo?
„Moj dobar prijatelj Stefan Radisavljević „Piksi“ sadašnji pomoćnik u omladincima Partizana, a tada deo stručnog štaba OFK BEOGRADA me zove i kaže „Potreban nam je igrač tvog profila“. Ono što malo ljudi zna, ja sam kao kadet bio na probi u OFK Beogradu i nisam prošao, a mnogo volim taj klub, kad sam bio klinac, redovno sam dolazio na utakmice. Te sezone kad sam došao, klub se borio za opstanak u Srpskoj ligi Beograd. U stručnom štabu su pored Stefana bili Miodrag Anđelković i Stevica Kuzmanovski. Igrali smo neku utakmicu na Adi Ciganliji i oni su bili prezadovoljni. Pitaju me koliko tražim, kad sam im spomenuo cifru, rekli su „Možemo da ti damo 20.000 dinara za putni trošak, a plata kad bude“. Eto kakva je bila situacija u klubu. Nismo imali struje, bilo je mnogo hladno u svlačionici“.

Tad je bilo teško, ali još teže je bilo 2022. godine kad je klub bio možda i najbliži tome da se ugasi. Kako je to bilo preživeti?
„Predsednik kluba postao je Dejan Vuksanović, jako bizaran lik. Zvali smo ga Amerikanac. Obećavao nam je plate od 1.000 ili 2.000 evra, plus 4.000 na ruke. To u Superligi nema, a ne u trećem rangu. Obećavao je neke milione. Sećam se da smo trening imali u deset, a počnemo sa sat vremena zakašnjenja jer slušamo priče predsednika o tome kako ima svega, a para, zapravo, nigde. Trener je bio Nenad Grozdić, divan čovek koji nije bio ništa kriv, prosto se našao u situaciji koja nije normalna. Sećam se koliko je sve teško padalo Dušanu Plavšiću, koji klub obožava i bio je jedan od kapitena naravno i svima ostalima. Bilo nam je muka od svega“.

©OFK Beograd

Baš u trenucima najvećeg beznađa, ukazali su se navijači. Plava Unija je maltene jedina ostala uz klub.
„Oni su ti koji su oterali Vuksanovića. Vođe su preuzele sve i bukvalno spasili klub u poslednji čas. Jedan od njih je preko prijatelja uspeo da nabavi novac i uspeo da nam obezbedi, ako ništa drugo, bilo kakvu platu. Niko nije imao više od 50.000 dinara. Nije ni tad bilo lako, neki igrači su imali porodicu, decu, a maltene su igrali za džabe. Niko nas nije pitao kako smo, jedino su navijači bili uz nas. Igrao sam preko svojih granica. Sa rupturom zadnje lože, povređenim prstom, igrao sam bolestan. Vrhunac je bila utakmica protiv Borca iz Lazarevca. Oni poslednji na tabeli, a mi jedva izvukli bod, a ja sam dao gol kojim smo izbegli poraz. Ušao sam u svlačionicu i tresnuo kopačke o pod, hteo sam da polomim prozore. Toliko me je cela situacija u klubu frustrirala i nervirala“.

Ipak, posle svega lošeg što ste prošli u OFK Beogradu, dočekali ste bolje dane kluba i povratak u Mozzart Bet Superligu.
„U klub su došli Andrej Mrkela, Kostadin Terzić i Simo Krunić na mestu trenera. Prvi put kad sam pričao sa Andrejem video sam da je ozbiljan u ideji da se klub vrati tamo gde mu je mesto. Sima mi je na prvom treningu rekao da ozbiljno računa na mene i da neće dovoditi drugog igrača na mojoj poziciji. Otišli smo na pripreme u Kučevo i tu samo napravili fenomenalnu hemiju u ekipi. Postali smo svi kao jedan, išli smo na ručkove, družili se međusobno, pričali svaki dan, podržavali se. Na kraju je došlo i čuveno gostovanje Zemunu gde smo pobedili i plasirali se u Mozzart Bet Prvu ligu Srbije. Utakmicu ranije, povredio sam zadnju ložu, ali nisam nikome hteo da kažem. Ko se seća utakmice u Zemunu, Ognjen Mimović je dobio crveni karton u prvom poluvremenu i posle vodećeg gola Andrije Kaluđerovića smo se branili celu utakmicu i odneli ogromnu pobedu. Kad sam došao kući, sve me je bolelo, grčevi, ali toliko mi je bilo drago. Vratilo nam se za sve ono loše što smo prošli, a dosta momaka iz te ekipe je bilo tu kad je bilo najgore. Zbog toga je bilo još slađe, zaokružio je priču Dejan Bajić.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Bogat putopis bivšeg Romantičara: Trpeo sam bolove da bih se dokazao, zamalo zaigrao za Jamajku

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

Odbojka

Rukomet

eKošarka

Hokej na ledu

Bejzbol

Stoni tenis

Futsal

Snuker

Badminton

Dota

eFudbal

Najava mečeva