Bog zaboravio na Bergamo! Nejmarovo vaskrsenje i epski preokret PSŽ-a u nadoknadi! (VIDEO)

Delovalo je da će David uspeti da praćkom sruši džina sazdanog od planine para. Delovalo je da će lisabonski Stadion Svetlosti obasjati veličina božjog čuda. Ali Bog je izgleda zaboravio Boginju. Na sva stradanja u Bergamu. Pa i na ovo poslednje fudbalsko. Ludački tempo na početku meča skupo je koštao Đanpjera Gasperinija i njegovu Atalantu. Sve do 90 minuta imali su Italijani prednost i polufinale Lige šampiona na dohvat ruke. A onda tragičan kraj. Nejmarovo vaskrsenje i preokret Pari Sen Žermena u sudijskoj nadoknadi. Golovima Markinjosa u 90. i Erika Čupo Motinga u 93. minutu PSŽ je preokrenuo na 2:1 i izborio istorijski plasman među četiri najbolja u Evropi. U takmičenju čije su osvajanje prebogati Arapi sa Bliskog istoka zacrtali kao prvi cilj još kada su 2011. krenuli da troše budžete omanjih država ne bi li u Parizu stvorili najmoćniji tim na planeti.

Daleko su još od toga, ali večeras su barem zaličili na najveće. Ne u smislu lepog fudbala, toga je bilo ranije. Ono što je Svecima nedostajalo bila je mentalna snaga karakteristična za šampionske timove u utakmicama u kojima se šampioni stvaraju. I sve do pre kraj meča svim navijačima su se verovatno vraćale one slike iz skorije prošlosti. Onaj debakl protiv Barselone posle kog su gazde iz Katara i rešile da na sto istresu toliko novca da poremete tržište na celoj planeti. Pa tri uzastopne eliminacije u osmini finala. Koja su, istini za volju, igrali bez povređenog ili uvređenog ili neraspoloženog Nejmara.

I taman što se učinilo da će se igrač čija je godišnja plata veća od primanja svih Atalantinih šljakera zajedno još jednom ogrnuti kožom žrtvenog jagnjeta, nezaboravna dva minuta u kojima su se svi snovi Italijana raspršili. Ako je Pari Sen Žermenu u godinama unazad falila psihološka snaga, Atalanti Đanpjera Gasperinija falila je snaga da potrče. Bič strogog stručnjaka ovog im je puta iz tela izbio i poslednji atom snage. Da sve bude gore, Remo Frojler je pred sam kraj mogao samo da statira na terenu u trenucima kad Gasperini nije mogao da ga tako povređenog zameni.

Nije bilo snage, možda ni pameti, ali ključni razlog Atalantinog posrnuća bio je – Nejmar. U 90. minutu odmeren pas do Markinjosa za izjednačenje, u 93. lopta koja je pocepala odbranu Italijana i dozvolila Kilijanu Mbapeu da Erika Čupo Motinga izdigne do statusa neočekivanog heroja. Čak i rovit, spreman za svega pola sata igre, Mbape je svoje obavio.

Utakmica puna paradoksa. Počevši od toga da je Atalanta u uvodnih pola sata izgledala kao da će samleti PSŽ, mada se i tad dalo naslutiti da će hazarderski početak uzeti danak. Pa onda od same Nejmarove partije, jer on je utakmicu otvorio promašenim zicerom koji je automatski označio početak kolektivnog podsmevanja čitave planete. Pa do toga što je baš Čupo Moting odlučio pobednika, iako smo sasvim sigurni da su i mnogi navijači francuskog šampiona, kad je on u 80. minutu zamenio Maura Ikardija, sebi u bradua promrmljali: gotovo je.

Atalanta je od starta krenula agresivno kao roj besnih stršljena. Pritisli su poslednju liniju rivala toliko da je čak i tehnički superioran tim kakav je Pari Sen Žermen imao problema sa iznošenjem lopte na protivničku polovinu terena. Naravno, tako ostavili i rupu pozadi kakvu sebi verovatno ne bi smeli da dozvole da je Tomas Tuhel mogao da od početka računa na sasvim spremnog Kilijana Mbapea.

Međutim, Mbape nije mogao da odigra više od 30 minuta, nije bilo ni suspendovanog Anhela Di Marije, povređenog Marka Veratija, pa ni uvređenog Edinsona Kavanija, koji nije želeo da ostane u Parizu nakon što je PSŽ odbio da mu ponudi ugovor po njegovim očekivanjima.

Zato je sav teret pao na Nejmara, koji je prvi put od 2017. i transfera vrednog 222.000.000 evra dočekao šansu da u jednoj velikoj utakmici pokaže zašto ga je PSŽ učinio najskupljim fudbalerom svih vremena. Velikoj, iako je samo Nejmarova plata veća od zarade kompletne Atalantine ekipe.

Ali kao što staro izreka kaže: ne igra novac, već igrač, a igrači Atalante su ga baš igrali. Trčali su kao da im život zavisi od toga, protivnicima nisu davali ni milimetar prostora. Ređali su se šutevi Papua Gomeza, pa Hansa Hatebura, Matije Kaldare, istina iz ofsajda, u tim trenucima fenomenalni refleksi Kejlora Navasa držali su PSŽ u životu.

Sa druge strane, sve se vrtelo oko Nejmara. Ali u dve situacije kada je on jednostavno morao da opravda status igrača koji je kandidat da se ugura u društvo Lionela Mesija i Kristijana Ronalda šutirao je Brazilac kao uplašeni ili neozbiljni dečačić. Već u drugom minutu je imao brisan prostor i samo Marka Sportijela pred sobom, ali je tukao dva metra pored gola. Pred kraj poluvremena, posle Hateburove greške, još jedna dobra pozicija, istina iskosa, prešla mu je lopta preko noge i otišla na drugi nivo tribina Luža.

Negde tačno između ta dva Nejmarova poniženja, jedna brza akcija Atalante, malo sreće i Duvan Zapata je nekako proturio loptu do Marija Pašalića, a Hrvat je iz prve neodbranjivo tukao iza Navasovih leđa i ljubitelji fudbala širom Evrope skočili su toliko jako da je Stari kontinent na par trenutaka podrhtavao. I zato što svi vole taj beskompromisni stil Atalante. I zato što, da se ne lažemo, niko ne voli bogataše koji u jednom prelaznom roku izdvoje 400.000.000 evra za Nejmara i Mbapea.

Nije naravno Atalanta mogla svih 90 minuta da kidiše kao da je pronašla način kako da od igrača napravi perpetuum mobile. Mada su i posle tog gola gazili ka Navasovom golu i kad su imali loptu i kad nisu. Imao je PSŽ te dve Nejmarove šanse, nije mogao ni da očekuje da će dobiti mnogo više od toga.

Ne bi ipak bilo fer sav teret svaliti na Nejmarova leđa, on je bar nešto i pokušavao, nosio se često sam sa dvojicom ili trojicom igrača. Međutim, ostali jednostavno nisu bili na visini zadatka. Ako je neko i mislio da je vezni red Ander Erera – Markinjos – Idrisa Gej kadar da napadne titulu prvaka Evrope večeras se uverio da nije. Mauro Ikardi je bio gotovo neprimetan, Pablo Sarabija – eto još jedne otklonjene dileme – jeste dobar igrač, ali ne i vrhunski.

Problem Parižana postao je posebno očigledan u drugom poluvremenu. Prvu šansu Sveci su napravili tek u 74. minutu kada je Sportijelo zaustavio udarac Kilijana Mbapea iskosa. Na drugoj strani je pre toga zapretio Berat Đimsiti, volej sa šest metara nije bio dobar. Uhvatio je Sportijelo kasnije i mlak pokušaj Nejmara, tukli su ga Italijani kao da je džak za udaranje, pa opet Mbapea, pa još jednom uz pomoć Hosea Luisa Palomina...

I baš kad su svi pomislili da je gotovo, Nejmar i Pari Sen Žermen su demonstrirali da su ipak prošla vremena kad su se plašili sopstvene senke i umeli da se zalede kad im se uspeh ukaže pred očima. Nisu još stali rame uz rame sa najvećima u Evropi, ali svako je imao svoj prvi put. I svako je imao tu jednu utakmicu kad je učinio nemoguće i probio barijeru koja deli dobre timove od šampionskih. I možda baš ovo veče u Lisabonu bude baš ta prekretnica za PSŽ.

A Atalanta? Mislima smo uz Bergamo. Nije mu ovo trebalo posle svega. Ali ako ako su preživeli najgori udar korona virusa, ako su uspeli da smognu snage da i večeras ispune gradske trgove kako bi mislima bili uz miljenike – preživeće i ovo. I opet će igrati Boginja taj božanstveni fudbal. Mnogo im je falio Josip Iličić. Falila je i sreća. I snaga. Pa i taj šampionski gen. To se jedino gradi teže od igre.

ATALANTA – PARI SEN ŽERMEN 1:2 (1:0)

/Pašalić 26 – Markinjos 90, Čupo Moting 93/

Atalanta: Sportijelo – Toloj, Kaldara, Đimsiti (od 59. Palomino) – Hatebur, Frojler, De Ron, Gosens (od 82. Kastanj) – Papu Gomez (od 59. Malinovski), Pašalić (od 70. Murijel), Duvan Zapata (od 82. Da Riva).

PSŽ: Navas (od 79. Riko) – Kerer, Silva, Kimpembe, Bernat – Erera (od 72. Draksler), Markinjos, Gej (od 72. Paredes) – Nejmar, Sarabija (od 60. Mbape), Ikardi (od 80. Čupo Moting).