K. MlađenovićBio je Tanjga Vošin, ali Voša nikada nije bila samo Tanjgina
Vreme čitanja: 3min | sub. 25.07.26. | 20:17
Iskusni sportski radnik previše personalizovao klub, na kraju morao da podnese i najveću odgovornost
Sa Miroslavom Tanjgom na čelu Voša je posle 17 godina ponovo zauzela drugo mesto u šampionatu Srbije. Pobedila je Zvezdu na Karađorđu posle 12 godina posta, u Beogradu nakon osam, upisala jednu od najubedljivijih pobeda u 21. veku – protiv Mladosti iz Lučana (5:0), oborila rekord po broju pobeda na strani, izjednačila onaj po broju osvojenih bodova u prvenstvu…
Ali, najveći pečat koji je Tanjga ostavio na Karađorđu, i ono što mu niko ne može osporiti, jeste da je pod njegovom palicom Stara dama ponovo postala relevantna. Prvi je zaustavio trenersku vrtešku koja je od dolaska nove garniture na čelo kluba izbacila čak šestoricu stratega. Autoritativno je seo na klupu, uprkos skromnom iskustvu u ulozi šefa struke i vodio ekipu sa samopouzdanjem kao da iza sebe ima trenerski CV svog kuma Siniše Mihajlovića. Delovao je uverljivo, barem dovoljno da igrači, ali i funkcioneri Novosađana, poveruju u njegove strateške i liderske sposobnosti. Uspeo bi iskusni sportski radnik da ubedi i vojvodinašku i širu javnost, da nije imao jednu slabost koju dele gotovo svi očevi.
Izabrane vesti
Morao je Miroslav Tanjga ranije da uvidi da će igranje njegovog sina u Vojvodini doneti i njemu i Siniši Tanjgi više štete nego koristi. Ili, ako mu je pogled već bio zamagljen očinskim instinktom, neko sa strane morao je to jasno da mu predoči. Ali, u neku ruku, Tanjga je bio rob svog inata – i time podsetio na kuma Mihajlovića - a onda je popustio kada nije semo i dozvolio da mu drugi kroje tim za međunarodnu scenu. I jedno i drugo na kraju su ga koštali klupe Vojvodine.
Zato – a i zbog činjenice da se na kraju ipak najviše pitaju oni koji igraju na terenu – ne može se kompletna krivica za ovogodišnje izdanje Novosađana u Evropi pripisati Tanjgi. Treba istaći da se doskorašnji Vošin šef struke usaglasio sa svega tri od pet pojačanja koja su ovog leta stigla na Karađorđe i da je u toj meri morao da menja tim sa kojim je izvojevao istorijsku sezonu na domaćoj sceni. Drugo, 62-godišnji stručnjak i uprava Stare dame nisu uvek bili na istim talasnim dužinama, koliko god se obe strane trudile da pred kamerama predstave drugačiju sliku.
Istina je da je Tanjga nekoliko puta pobegao sa „panja“. Kraj se nazirao još kada je trener Novosađana prvi put ušao u sukob sa navijačima, posle četvrtfinalne utakmice Kupa Srbije protiv Trajala iz Kruševca. A zna se, bar na ovim prostorima – ko se jednom okrene protiv navijača, pre ili kasnije zalupiće i vrata kluba. Međutim, lisac iz Jankovaca bi se svaki put na sebi svojstven način izvukao iz neprilike, zabeležio rezultat koji bi mu vratio poverenje tamo gde se najviše računa. Ali, kada bi trebalo da na tom talasu poentira, omanuo bi. Najčešće zbog sopstvene svojeglavosti. Utisak je, međutim, da mu ni ljudi kojima se okružio nisu dovoljno pomogli. Morao je neko da pronađe put do uha šefa struke, kako bi manje patili i Vojvodina i porodica Tanjga. Na kraju, situacija koja se dogodila ne odgovara nikome.
Miroslav Tanjga, četvrti strateg Novosađana u ovom veku koji je na klupi izdržao duže od godinu dana, ispraćen je pogrdnim skandiranjem dela navijača na svojoj poslednjoj utakmici na Karađorđu, a Voša je ostala bez stratega u veoma delikatnom trenutku sezone, pred gostovanje Crvenoj zvezdi, i na neki način ponovo se vratila na početak. Tamo gde je bila posle smena Rastavca, Bataka, Bandovića, Lalatovića… Ako budu pametno rezonovali, a ne srljali kao što su umeli u prošlosti pri izboru novog trenera, u Vojvodini bi iz ove situacije mogli čak i da profitiraju. Da postave svežu krv na klupu i usmere sezonu u dobrom pravcu, jer „osim“ Evrope još ništa nije izgubljeno.
S druge strane, teško je reći mogu li se odnosi između Miroslava Tanjge i navijača Stare dame popraviti. Da li je vojvodinaška javnost spremna da okrene novi list, sada kada je, na neki način, i sam Tanjga ostavkom priznao da je grešio? To bi bilo najbolje za obe strane, jer je Miroslav Tanjga mnogo doneo svojoj Vojvodini, i kao igrač i kao trener. Možda je na kraju najviše pogrešio, što je pomislio da je Voša stvarno njegova.
