Bilo jednom u Grenoblu: Žiru, Regragi, Čava Dimitrijević, Vitakić i Rendulić - na pokeru sa polufinalistom Mundijala

Reprezentacija Maroka je upravo onaj razlog zbog kojeg i ljudi koje i ne interesuje fudbal nešto preterano počinju da prate kotrljanje lopte na TV ekranima na svake četiri godine, onda kad otkuca uspavani mundijalski časovnik. Kada kažemo Maroko, mislimo i na Saudijsku Arabiju i njen skalp Argentine na startu grupne faze, na Australijance u osmini finala, ali jedino su Marokanci uspeli da se o njima priča i u samoj završnici smotre u Kataru, te da ispišu istoriju kao prva afrička selekcija u polufinalima svetskih prvenstava.

Malo ko ne voli austajdere što prkose velikima i moćnima i zato čitava fudbalska i fudbalski novopečena planeta bruji o podvigu Marokanaca. Negde između redova najlepše katarske bajke, uhvaćen je interesantan detalj koji je otvorio nova, skrivena podglavlja. Naime, kada se u sredu u polufinalu budu sudarili Francuska i Maroko, na klupi jednog tima biće Valid Regragi, heroj afričke selekcije, a sa druge, na terenu, njegov nekadašnji timski kolega Olivije Žiru.

Leta 2008. godine proveli su dva meseca zajedno kao igrači francuskog Grenobla (Regragi 2007-2009, Žiru 2005-2008.) i 45 minuta delili teren u prijateljskom okršaju sa Strazburom. Аli to je tek šlagvort za priču "Bilo jednom u Grenoblu", jer su u ovom klubu istovremeno fudbal igrala još trojica srpskih igrača - Miloš Čava Dimitrijević (2007-2010), Milivoje Vitakić (2007-2010) i Zoran Rendulić (2008-2010) i sva trojica su u razgovoru za Mozzart Sport evocirala uspomene na period iz Francuske i nekadašnje saigrače čija imena ovih dana prati lavina hvalospeva.

"Čuo sam se sa Regragijem baš dan, dva nakon utakmice sa Portugalijom. Oduvek smo imali prijateljski odnos. Dobar je lik, voli da se šali, idealan je za ekipu i atmosferu. Samo sam mu rekao; 'Valide, da mi je neko rekao da ćeš da odvedeš ekipu u polufinale Svetskog prvenstva...' Nasmejao se i odgovorio sa: 'Miloše, da li možeš da veruješ?'. Poželeo sam mu sreću, rekao mu da navijam za njih. Mislim da mu je prijao razgovor jer se nismo previše bavili Svetskim prvenstvom i mogao je da razbistri malo misli i rastereti glavu", počeo je Dimitrijević.

Ko god da je pričao, Dimitrijević, Vitakić ili Rendulić, psihološki profil selektora Maroka se savršeno poklapa - da zaokružimo reči naših sagovornika u jednu sintagmu, bilo bi to marokanski šaljivždija.

"Sjajno druženje u Grenoblu. Igrali smo sezonu i obezbedili plasman u Ligu 1, kasnije i opstanak tamo. Atmosfera je bila sjajna, a Valid Regragi kolovođa. Nama mlađima u klubu je umeo da pokazuje fotke iz perioda kada je igrao u španskom Rasingu i da nam priča: 'Ej kako sam ja čuvao Ronalda, Ronaldinja...", priseća se Dimitrijević.

I on i Rendulić sećaju se pokeraških partija sredom, četvrtkom u organizaciji tadašnjeg vremešnog golmana Gregorija Vimbea, inače vrlo poznatog u francuskim okvirima. Veteran je najčešće okupljao ekipu, a Srbi i Regragi bili neizostavni članovi.

"Stalno me je zvao brate, brate... Pamtim ga kao večito nasmejanog tipa koji je umeo sa svima...", seća se Rendulić.

"Toliko je bio smešan, non stop se šalio, provocirao na pokeru", uz smeh priča Dimitrijević.

Kao fudbaler, Regragi ni blizu zvezdama koje vodi poput Ašrafa Hakimija, pa ni Hakima Zijeha, ali je pokazao da se može do uspeha i bez treniranja strogoće i želje da se bude bespogovorni autoritet. Zbog ovog drugog, ne mnogo uoči Mundijala, pala je trenerska glava Vahida Halilhodžića.

"Izuzetno je posvećen trener, a put do vanserijskog uspeha koji je napravio bio je sve samo ne lak. Krenuo je u manjem marokanskom klubu, sa njim osvojio kup. Radio je u Kataru godinu-dve, a potom se vratio u Maroko i jednostavno mu se otvorila prilika smenom Halilhodžića. On sve svoje igrače dobro poznaje. Sa nekima je igrao, neke poznaje iz Maroka. Dobar je stručnjak, ali pre svega psiholog, da im 'namesti' mozak, da ih motiviše, da pronađe zajednički jezik sa svakim igračem. Ima autoritet i kredibilitet. Dugo je bio reprezentivac, pa je vrlo cenjen je i poštovan. Ne čudi me što je dostigao ovaj nivo i napravio tako veliki rezultat. Verujem da ga čekaju neke lepe ponude inostranih klubova", objašnjava Dimitrijević.

Nećemo porediti Regragija sa Karlom Ančelotijem, jednim od najvećih trenera svih vremena. Italijan je tu samo da bismo naglasili važnog odnosa između trenera i igrača, nešto u čemu mu u elitnom evropskom fudbalu verovatno nema ravnog.

"Regragijeva najjača strana su upravo ti međuljudski odnosi. Ume sa igračima. Nisam upoznat sa njegovim trenerskim alatima, ali pamtim ga kao večito nasmejanog. Umeo je da priđe i mlađima i starijima od sebe. Oseća se neviđena hemija u selekciji Maroka. Mislim da je igračima prišao na prijatan, normalan način za razliku od Halilhodžića koji je ulazio u sukob sa zvezdama tima", primetio je Rendulić.

Otkako je postao selektor, osvajač afričke Lige šampiona sa marokanskim Vidadom (2021/22) ubedio je svoje fudbalere da su spremni za neslućene podvige, te poslednje tri nedelje igrao nerešeno sa Hrvatskom, savladao Belgiju, Kanadu, a onda u nokaut fazi na penale eliminisao Španiju, te jednim golom presudio Portugaliji. Zapravo, pokazao je čitavom svetu da izgovori ne bi smeli da postoje.

"Žao mi je zbog naše reprezentacije. Verujem da Srbija ima, ako ne istu, onda čak i kvalitetniju ekipu od Maroka, a nismo uspeli da izađemo iz te grupe. Ali kao što je Valid rekao, a pomno sam pratio njegove intervjue: 'Pokazali smo svima da je moguće.' Jedan od najboljih igrača Maroka Sofijan Bufal igra za Anže. A to je klub koji se bori za opstanak u Francuskoj. Ne treba imati kompleks od toga da li si reprezentacija sa Balkana ili iz Afrike. Ako se ekipa skocka kako treba, može da se napravi uspeh. Škola za nas za sledeći put", kaže Dimitrijević.

Posle osime finala protiv Španije, Regragi je pričao da njegovi momci nisu dali poslednju reč i bio je u pravu. Posle četvrtfinala, optimizam se očigledno samo dodatno povećao. "Afrički tim nikada nije osvojio Svetsko prvenstvo, ali zašto ne bismo to promenili. Zašto moji fudbaleri ne bi sanjali", zapitao se Regragi. I mnogi će reći da sada već preteruje, da je Francuska svetski šampion, da je nemoguće. Ali pre samo dve, tri nedelje, verovalo se da je neizvodnljivo okončati grupu sa Hrvatskom i Belgijom kao prvoplasirani, a o eliminaciji Španije i Portugalije da ne pričamo.

Ono što bi moglo da pravi problem Maroku jesu povrede. Bez štopera Najefa Agerda i beka Nusaira Mazrauija, Maroko je eliminisao Portugalce, a u toj utakmici se povredio i kapiten Roman Sais. Pitanje je kako će za sudar sa braniocem trofeja izgledati odbrana Lavova Atlasa.

"Najviše me plaši povreda kapitena i štopera Romana Saisa. On je držao tu odbranu na celom prvenstvu. Ali imaju sjajnog golmana. Čuo sam da je Sevilja dobila neku ogromnu ponudu za njega od jednog premijerligaškog kluba. Nisam ovo rekao Validu, ali plašim se, pošto mu je ekipa umorna, dosta je povređenih igrača, da im se Francuzi ne naklate, da ne prime puno golova i da malo bace senku na ovu predivnu bajku. Ja bih voleo da Maroko iznenadi ponovo, svakako navijam za njih i nikako ne bih voleo da izgube sa nekom velikom razlikom. Povređeni su, umorni, ali nastaviće lavovski da se bore", priča popularni Čava.

Miloš Dimitrijević (levo) i Valid Regragi (desno) na utakmici Milan - Inter na San Siru

Ali Maroko je na ovom Mundijalu navikao da igra protiv verovatnoće. Na krilima desetina hiljada navijača na katarskim stadionima i na pogon svih igrača u polju u kojem svi do jednog ne prestaju da rade dokle god traje utakmica. Naravno, i sa dva motora u punoj radnoj temperaturi, Sofijanom Amrabatom i Azedinom Unahijem.

"Regragi je godinama igrao u Francuskoj (Tuluz, Ajačio, Dižon, Grenobl) i pokupio je taj stil, tu čvrstinu. Ima na raspolaganju igrače sposobne da izdrže ogromne napore, koji mogu da trče po 15, 16, 17 kilometara po utakmici. Samo ih treba naštimovati, a on je uspeo. Niko ne može da priča da su imali sreće. Nije to jedna dobra utakmica Maroka. Oni su odigrali već pet odličnih utakmica i nastavljaju, puni su samopouzdanja. Ali teško će biti zaustaviti Mbapea i ekipu. Jasno se videlo da je ozbiljno pripremio utakmicu protiv Portugalije", objašnjava Milivoje Vitakić i priseća se kakav je Regragi bio kao fudbaler.

"On je kao igrač imao fudbalsku inteligenciju. Nije bio fizički naročito brz, niti jak, ali je mnoge stvari rešavao sjajnim postavljanjem. Još tada dok smo bili saigrači pokazivao je afinitete prema trenerskom poslu. Držao je govore pred utakmicu, bio je jedan od iskusnijih igrača u timu."

Nema sumnje da će za novo, najveće čudo do sada i eliminaciju Francuza biti potreban i motivacioni govor kakav do sada nije održao. I ta fudbalska inteligencija na maksimumu, da se sa ekipom na energetskim rezervama, osmisli način za neutralisanje Kilijana Mbapea, za hapšenje Olivijea Žirua.

Jer samo one koji ga ne poznaju Žiru je zavarao 70-minutnim nepostojanjem na terenu protiv Engleza, a onda je jednom trznuo glavom i poslao Francusku u polufinale. I to je uradio neposredno pre nego što je Didije Dešan pripremio Markusa Tirama da ga zameni.

Žiru trenutno naplaćuje sve one godine tokom koji je bio jedan od najpotcenjenijih špiceva Evrope. U karijeri je konstanto morao težim putem, ali to ga je očeličilo. Počev od trenutka kada ga je 2008. godine trener Mehmed Baždarević označio kao višak i poslao u Tur ne dozvolivši mu da tada oseti elitni rang francuskog fudbala.

"Igrači između sebe najbolje znaju ko treba da igra. Kada smo prošli letnje pripreme, nisam verovao da on ne igra. Po dolasku u Grenobl mislio sam da je on prvi napadač ekipe, ali kako je počelo prvenstvo neki mnogo slabiji, ali iskusniji igrači su dobili šansu pre njega. Tada je prvi špic bio Alžirac Nasim Akrur koji je u tom trenutku imao 33-34 godine. Meša Baždarević se oslanjao na iskusnije igrače, slao ga je dva puta na pozajmicu i očigledno nije verovao u njega. Ja sam ga izuzetno cenio. Mnogo je radio za ekipu, da pojuri defanzivca, ostane na lopti... Videlo se da će napraviti karijeru, možda ne baš ovakvu, ali ga je krasio smisao za igru", ispričao je Rendulić, a slične odgovore dobili smo i od Dimitrijevića.

"Dok je on igrao sa nama, ne mogu da kažem da je bio kao sada, ali videla se ta kvalitetna leva noga, igra glavom, bio je jako spreman fizički. Vrlo profesionalan. Mislim da je njegov brat nutricionista. I kao klinac je pazio šta jede i koliko spava. Ne čudi me da je napravio karijeru iako nisam očekivao da će biti ovako blistava. I tada se osećala ta njegova akrobatika. Koliko je skakao, kako je hvatao voleje... Bio je vrlo interesantan špic i ništa se nije promenilo u stilu kroz čitavu karijeru. Sada mi se vraćaju slike sa treninga. Koliko je jednostavno igrao. Daš mu loptu, on ti je ostavi iz prve i trči u šesnaesterac..."

Od momka koji nikada nije upisao nastup za mlađe selekcije Francuske, na ovom prvenstvu stigao je do rekordera Trikolora po broju pogodaka.

"Žiru je bio mršav, tek se razvijao. Francuska liga je teška, nekada su potrebne godine igračima da dođu do izražaja. Videli ste šta je uradio u Monpeljeu. U tom trenutku možda i nije bio za elitni rang francuskog fudbala i morao je da se dokazuje po drugoj ligi, dok nije sazreo", rekao je Vitakić.

"Možda je baš ovakav put bio najbolji za Žirua, da bi kasnije više grizao i napredovao", smatra Dimitrijević.

Napredovao je do legende francuskog fudbala koja juri drugi trofej šampiona sveta i izuzetno važnim golovima približava Galske petlove Zlatnom globusu. Do sada ih je postigao četiri, ali će biti na ultimativnom testu protiv najmoćnije odbrane ovogodišnjeg Mundijala.

Osim autogola Najefa Agerda protiv Kanade, Marokova mreža se još nije zatresla posle udarca protivničkog tima. Štaviše, od kada je Regragi 31. avgusta preuzeo kormilo, Marokanci su odigrali osam utakmica i primili samo taj jedan gol u meču sa Kanadom.

Možda Francuzi konačno otključaju marokanski sef, možda postignu i nekoliko golova, ali šta god da se dogodi u predstojećem polufinalu, Regragi i njegov Maroko su se zapljunuli u istorijske almanahe.

Detalj koji privlači pažnju jeste da od osam selektora koji su svoje reprezentacije doveli do četvrtfinala, nijedan nije bio napadač, odnosno da su većina bili defanzivci ili vezisti - Regragi, Didije Dešan, Geret Sautgejt, Lionel Skaloni, Zlatko Dalić, Tite, Luj van Gal, Fernando Santos.

"Postoji razlog zašto su defanzivci češće bolji treneri od napadača. Prvenstveno, kada igraš pozadi, vidiš ceo teren ispred sebe i celu karijeru ti se stvaraju određene slike i ideje u glavi. Nije slučajno što su treneri na najvišem nivou uglavnom bivši štoperi ili vezni igrači. Retki su vrhunski treneri koji su igrali u napadu. Primera radi, Ančeloti je bio zadnji vezni, Antonio Konte i Gvardiola takođe... Od naših trenera Vladan Milojević i Grof Božović su bili odbrambeni igrači, Slaviša Jokanović defanzivni vezni i štoper. I ja kada sam završavao karijeru već sam počeo da razmišljam o trenerskom poslu jer se iz odbrane najviše stvari vidi, nauči kroz samu igru. Mnoge situacije se ponavljaju i istovremeno vidiš i kako se braniš i kako napadaš", objasnio je Rendulić koji i sam peče trenerski zanat u mlađim selekcijama Crvene zvezde.

Već sutradan pred Regragijem biće ubedljivo najveći ispit njegove trenerske karijere. Moraće da zaboravi na sve što je do sada postigao i da za narednih 90 ili 120 minuta izmisli taktičko savršenstvo za šampiona sveta. Jer ta utakmica deli njegov Maroko do izazivanja taktonskih poremećaja u Dohi, ali i na severu Afrike. Kao onomad kada je 2018. godine u Meksiko Sitiju zabeležena blaža seizmološka aktivnost nakon što je Irivng Lozano postigao gol kojim je srušena Nemačka, samo mnogo, mnogo jače!