Bilo jednom u gradiću Salto

Izlizanim rečnim bi se to moglo nazvati čudom. Manje produhovljeni bi rekli da je to sudbina ili karma, oni skeptici bi to nazvali neviđenom koincidencijom. Treba biti preduzetljiv pa naći pravu reč koja bi opisala to što je urugvajski grad Salto, 17 puta manji od Montevidea, iznedrio dvojicu vrhunskih špiceva današnjice. Rođenih u razmaku od 21 dana u istom kvartu. Sa potpuno drugačijim životnim pričama.

Ovo je priča o detinjstvu. Ovo je priča o slučajnosti. O vezivnom tkivu ljudi kojima se divi ceo svet. O korenima. O Edinsonu Kavaniju i Luisu Suarezu. O tom prašnjavom, blagorodnom gradu Saltu.

...

Na reci, na samoj granici sa Argentinom. Salto, grad sa oko 100.000 stanovnika. Grad koji je uvek služio kao polazna tačka, a ne odredište. Fasade nisu uglađene. Nema ni grafita. Umesto toga, dva najpoznatija sina stoje u izlozima. Na fotografijama se vide oni, još kada su bili deca, ali vrlo lako prepoznatljivi. Dva klinca rođena u tri sedmice razmaka sa istom strašću, a opet toliko različiti.

Neverovatno je samo pomisliti da bi dva igrača takve klase mogla da potiču iz Salta. Centar grada je kompaktan, prolaze oni kamioni što iza sebe ostavljaju oblak crnog dima. Poljoprivreda je glavna delatnost. Tu u centru, oko reke, postoje veliki trgovi i zgrade. Kako se odmičete razmaci između kuća postaju sve veći, počinje prašina i polako stižete na selo.

U Saltu ne postoji fudbalski tim, iako je FK Salto proveo dve sezone u drugoj diviziji 2000-ih godina. Ali postoji ljubav prema fudbalu, mnogo terena i lokalnog rivalstva. Iz Salta je i Žoze Leonardo Andrade, osvajač Svetskog prvenstva sa Urugvajem 1930. godine.

Zapravo, očevi Kavanija i Suareza su igrali fudbal u Saltu i igrali jedan protiv drugog mnogo puta. Luis Kavani je bio napadač za Salto Urugvaj dok je Rodolfo Suarez bio stameni defanzivac Deportivo Artigasa. Kažu da je bio prgav i prljav igrač (baš iznenađujuće), ali i u šali dodaju da nikada nikoga nije ujeo.

Prava se debata vodi u Saltu oko toga kada su njihovi sinovi prvi put zaigrali jedan protiv drugog. Tokom devedesetih se svakog februara održavao turnir za petogodišnjake i šestogodišnjake. Tu su igrali i klubovi Kavanija (Nasional) i Suareza (Artigas). Verovatno su tu igrali jedan protiv drugog, ali niko u Saltu se ne seća tačno. I nema nikakvog zapisa da su se susreli.

Deset godina posle toga su se sigurno sreli. U junu 2006. Kavani je dao gol za Danubio protiv Suarezovog Nasionala i slavio s 2:1. Za godinu dana obojica će biti u Evropi. Kavani u Palermu, Suarez u Groningenu.
"Poslednjih godina smo sazreli i poravili naš odnos. Kao da imamo malo rivalstvo između nas koje nam pomaže da naša reprezentacija igra bolje. On je otišao u Montevideo kada je imao sedam godina tako da nam se putevi nisu ukrstili. Koincidencija je da potičemo iz istog mesta. Salto nije veliki grad, ali ni preterano mali. Slažem se da je jako retko da dva momka koja su rođena tako blizu dođu tu gde jesu u isto vreme".

DEČAK KOJI JE VOLEO PTICE

Kavani je uvek voleo ptice. Voleo je kako se kreću, kako žive, kako sporo rastu. Mnogima je u pamćenju ostalo kako je mali Edi jurio ptice po Saltu, trčao po ulici, nestao bi satima, uživao u svojoj strasti.

Otac mu je radio na održavanju puteva i Edi bi često išao sa njim. Dok bi njegov otac radio, mali Kavani bi postavljao zamke okolo, uhvatio ptice i onda ih nosio kući da ih hrani i brine o njima. Kuća je ubrzo počela da liči na golubarnik.

Išao je u ribolov sa ocem, a kasnije i u lov. Lovio je jelene i divlje veprove. Voleo je vazduh, prirodu, da diše punim plućima. Nikada nije bio sjajan đak. Uvek je razmišljao o odmoru. Bio je stidljivo dete, ali su ga drugari voleli.

Kada je imao 12 godina njegov razred je trebalo da ide na obilazak Urugvaja. A Kavani nije imao novca za to. Njegovi drugari iz odeljenja su prodavali pastu kako bi skupili novac i pomogli mu da im se pridruži. Ali sve je to nestajalo kada bi Kavani stao na teren za fudbal. Bio je vrlo borben. Šta god da se igralo, želeo je da pobedi.

Sve mu je to otac usadio.

DEČAK BEZ OČEVE PODRŠKE

Kada je imao sedam godina, mali Suarez je imao veliku raskrsnicu. Njegov otac je završio vojne dužnosti i morao je da se preseli u Montevideo kako bi tražio posao. Cela porodica je otišla, osim Luisa. Nije želeo da se preseli. Svi njegovi drugari su bili u Saltu. Njegov život je bio u tom gradu. Mesec dana je ostao kod bake pre nego što ga je ona konačno ubedila da se pridruži porodici.

Bilo mu je teško. Salto jeste drugi najveći grad u Urugvaju, ali je 17 puta manji od Montevidea. Salto je u suštini ruralna sredina. A Montevideo je sve suprotno.

Sve je bilo teško i za njegove roditelje koji su se razveli kada je Suarez imao devet godina. Težina situacije bila je jača. Luis je od slobode u Saltu sada morao da prolazi kroz jednu od najopasnijih četvrti kako bi mogao da ode na trening. Dani bosonogog šutiranja lopte su prošli.

Toko 20. veka Montevideo je toliko porastao da je usisao polovinu stanovništva Urugvaja koji su stigli tu kako bi potražili posao i bolji život. Na autobuskoj stanici u Montevideu piše "Cela nacija pod jednim krovom". Tu je Suarez provodio dosta vremena jer je njegova majka tu radila kao čistačica. Život u tom kvartu je očvrsnuo Suareza.

Kada mu se otac odselio, Suarez je osetio da nema tačku oslonca u životu. Bio je ljubomoran na drugare i podršku koju oni dobijaju od roditelja. Osetio je da je prepušten sebi i frustracije su prokljulale. Bilo je perioda kada je bio apatičan po pitanju svega i svakoga. Bio je u opasnosti da izgubi mesto u mlađim kategorijama Nacionala.

Njegov život bi bio drugačiji da nije bilo dve svetle tačke. Prva je Vilson Pirez, direktor Nacionala. Drugi je njegova devojka, danas supruga, Sofija.
"Srećom, sreo sam Sofiju. Ona mi je pokazala pravi put".

…

Prvi put kada je Kavani otišao van Salta imao je 14 godina. Ali želeo je da se vrati sa fudbalskih proba. Nedostajala mu je porodica, selo, njegove ptice. Nedostajao mu je Saltu. Njegov brat, Kristijan, može to da razume. On je išao istim putem kao i Edi. Bio je snažan defanzivac.

Ali, nije uspeo.
"I ja sam trenirao tamo. Ali mi je uvek nedostajao Salto. Uvek sam se vraćao. Iznova i iznova. Sve dok se jednom nisam vratio i zauvek ostao. U tom smislu - Edi je bio jači od mene", kaže Kristijan.

On i dalje živi u kvartu gde je odrastao. Samo jedan običan član zajednice. Njegov život je verovatno ono što bi Kavani živeo da nije poostao to što jeste.
"Za mene je Salto sve. Kao i za Edinsona. Danas on ima svoj posao. Posvetio je pažnju karijeri. Ali uvek razmišlja o povratku. Nedostaje mu to svakoga dana. Uvek to nosi sa sobom", kaže Kavanijev brat Kristijan.

Od njegove kuće se kratko šetado Serhija Suareza, Luisovog ujaka i prvog trenera. On prodaje drva za ogrev, ali brojni trofeji koje ima govore i o drugom pozivu kojim se bavio.
"Bio je dete koje voli loptu. Uvek je bio sa loptom. Imao je mnogo energije. Bio je neumoran", priseća se Suarezov ujak koji kaže da je ostao u stalnom kontaktu sa Luisom koji mu je slao dresove i potpise na svom putu od Groningena, preko Ajaksa do Liverpula i Barselone.

Ima, kaže, dugo kako Suarez nije bio u Saltu.
"Samo smo ja i njegova baka još u Saltu. Drugari su otišli dalje. Siguran sam da će doći jednog dana, ali mu to ne tražim. Samo me je nekoliko puta baka pitala da li će doći, ali sam prećutao odgovor". Ako ništa, postoji statua Suareza u centru grada, na uglu ulice Urugvaj i Amorim. Naravno, u dresu Urugvaja.

Dva dečaka iz istog mesta, sa drugačijim životnim putevima. Koji su se, srećom - ukrstili na vreme. Dve devetke svetske klase na 100.000 stanovnika. Nije loše…

Foto: Action images