Bili smo na Ubu... Rešili su da od Jedinstva naprave srpsku Atalantu i imaju ljude koji znaju kako

Bilo je poslednje kolo proleća 2016, Jedinstvo gostovalo je u Priboju, samo pobeda je igrala obema ekipama za opstanak u Srpskoj ligi „Zapad“. FAP je u 90. minutu pobedio golom iz penala i poslao Ubljane u četvrti rang takmičenja. Teško da je od toga moglo gore, ali...

Zapravo je tada je Jedinstvu iz Uba svanulo!

„Čujem li da ste nekome poklonili aut ili da ga je neko poklonio nama, povlačim se”, rekao je tada proslavljeni Ubljanin Nemanja Matić i preuzeo brigu o klubu u kojem je zvanično proveo samo jednu sezonu kao omladinac.

Iako igrački nije ostavio dubok trag, nema tih reči i brojki da se opiše šta Matiću znači Ubljanima i šta on znači njima.

Od tada je Nemanja prvi čovek kluba iako nema zvaničnu funkciju. Finansira klub, vodi računa o svemu sa saradnicima, porodicom, prijateljima… I od tada je krenuo uspon kluba krunisan nedavnim ulaskom u Mozzart Bet Superligu Srbije što je prvi plasman Jedinstva u elitni rang srpskog fudbala tokom sto i kusur godina duge istorije.

Manjeg mesta (25.000 stanovnika), a većeg fudbalskog doprinosa srpskom fudbalu, teško da ćete naći od Uba. Još kada su Ubljani u kombinaciji sa Obrenovčanima… Ub je srpskom fudbalu dao Dragana Džajića, Dušana Savića, Raću Petrovića, Nemanju Matića… Nikad nije bio dovoljno institucionalno i finansijski jak da fudbalski pedigre naplati igranjem sa najboljima. Niti je imao mnogo koristi od te istorije i znamenitih Ubljanja. Najviše što su dobili je da budu Zvezdina filijala u vreme Džajićeve i Savićeve vladavine na Marakani pa su tako na Ubu stasavali Boško Janković, Dušan Basta, Dragan Mrđa, Marko Perović, Boban Stojanović… Jedinstvo nije napredovalo dalje od tih dana. 

Sve do Matićevog dolaska. Svestan kroz šta je on prolazio kao dete i kao dokazan lokalpatriota je bez mnogo reklame i marketinga počeo da se pokazuje delima, a ne rečima.

Po ubskoj čaršiji ćete načuti da Nemanja finansira skoro ceo budžet kluba koji na godišnjem nivou iznosi oko 1.000.000 evra. Takav primer u srpskom sportu ćete teško da nađete ako nisu u pitanju politički ili vansportski interesi. A imamo i mnogo bogatijih sportista od Matića…

Od Matićevog dolaska na čelo, Jedinstvo je počelo da napreduje na terenu i van njega. Građenjem infrastrukture je stvaralo preduslove za ovo što se sada dešava, a Matić je sagradio i trening centar kakav nemaju ni mnogi superligaši. Dva puta je Jedinstvo za zelenim stolom preskakalo u viši rang srpskog fudbala i privlačilo pažnju. Prvi put 2017. kada mu se kao drugoplasiranom otvorilo mesto u Srpskoj ligi zbog nameštanja mečeva i kažnjavanja drugih klubova. Drugi put pre dve godine kada je kao trećeplasirani srpskoligaš dobio specijalnu pozivnicu FS Srbije da uđe u Prvu ligu Srbije.

Pomogli su tada i lokalni političari, ali suštinski je to bila dobra stvar za ceo srpski fudbal. Kao što bi neke klubove koji zagađuju fudbal trebalo dekretima izbacivati iz liga, tako valja i nagraditi sportsku priču kao što je ova na Ubu.

Pošle sezone je Jedinstvo u PLS završilo šesto, ove sezone je drugo i pobedom u Sremskoj Mitrovici zakazalo je feštu i krcate tribine u slavljeničkoj atmosferi protiv Smedereva. Koliko je porodica Matić zaslužna za sve uslove i ambijent, toliko je i Nemanjin kum Ivan Radovanović zaslužan za ono što se desilo na terenu ovog proleća.

Čovek sa 337 utakmica u italijanskoj Seriji A (od srpskih fudbalera je samo Dejan Stanković ispred) posle 15 godina igranja na Apeninima vratio se u Srbiju. Na Ub. Sa ogromnim iskustvom stečenim u Italiji, doneo je nešto novo i uspešno. A imao je prilike da vidi kako bi trebalo da se radi…

Radovanovićeva italijanska priča je započela u Atalanti, klubu koji je pre četiri dana osvojio Ligu Evrope i krunisao godine pametnog rada. Sa Radovanovićem smo na stadionu Jedinstva pričali dan posle finala i pokušali da povučemo paralele sa provincijom pored Milana i Beograda.

„Pre svega želim da im čestitam, pošto sam do juče igrao sa četvoricom igrača Atalante. Sa Edersonom i Ruđerijem u Salernitani, a Skamakom i Zapakostom u Đenovi. Video sam u prenosu tokom slavlja i ljude poput tim menadžera, ekonoma i drugih koji su bili tamo i pre 17 godina kada sam ja došao”, počinje Radovanović.

NEMANJA MATIĆ SAD SPAVA KAO BEBA

Ivan Radovanović (Star sport)

Da li Atalanta može da vam bude zvezda vodilja kako se razvija mali klub?

„To su zdrav klub i zdrava sredina. Kao što smo i mi ovde. Voleo bih da prenesem njihovu organizaciju kluba i način rada predsednika Luke Perkasija. Bio sam tamo kada je došao u klub i znam kako je krenuo. Slično kao i mi ovde. Od temelja, uslova za rad, opreme… I evo gde je došao. Velika sličnost Perkasija i Nemanje Matića je što su iz tog mesta odakle je klub i igrali su u njemu. Veže ih sličnost da su navijači tog kluba”.

Koliko se Nemanja zaista bavi Jedinstvom?

„Evo detalja… Mi se uglavnom čujemo svako veče kada nam prođu dnevne obaveze oko dece i svega. Pre neko veče sam ga zvao oko 11 posle finala i nije se javio. Bilo mi je čudno. Jutros sam ga opet zvao u osam i rekao mi je: „Već sam zaspao, veruj mi da posle Mitrovice spavam kao beba“ (gostovanje Radničkom, na kojem je Jedinstvo prošlog vikenda izborilo Superligu op.aut.). Do Mitrovice je bio pod velikim stresom. Govorio sam mu da se opusti, da smo mi ovde, radimo, pokušavamo sve… Da treba da se sprema za finale Kupa protiv Pari Sen Žermena… Govorio je: „Ne brini ti ništa za mene, samo da tamo bude sve OK“. Eto, koliko mu je stalo…”

Nije tajna da ste kumovi, prijatelji i da te je Nemanja letos nagovorio na povratak iz Italije u Srbiju. Ipak je bilo iznenađenje da se igrač tvog rejtinga vrati u drugoligaški fudbal.

„Imao sam dosta ponuda iz naše Superlige i inostranih klubova, ali nisam više imao motiva. Poslednjih godina sam se namučio u Italiji. U prethodnih pet sezona sam u četiri navrata ostajao u ligi u poslednjem kolu. To je veliki stres. Što u Kjevu, što u Đenovi, što u Salernitani… Opet, proveo sam 15 godina u Italiji, tamo sam osnovao porodicu, ćerke su mi rođene… Seo sam sa suprugom i razgovarali smo da li da nastavimo u Italiji ili se vratimo u Srbiju. Posle 15 godina odsustva, vukla me je kuća i Nemanja mi je rekao: „Ako hoćeš da igraš, možeš da igraš kod nas i da nam pomogneš“. Obećao sam mu da ću doći ako se odlučim za Srbiju i tako je i bilo”.

Nije ti bio šok posle Serija A da se pojaviš u PLS?

„Vrlo dobro poznajem ovaj kraj. Nemanju znam od sedme godine, provodili smo leta i zime zajedno i hteo sam da pomognem. Prvo sam mislio da mogu i kao igrač, a evo sad i kao trener. Sigurno da infrastruktura u Srbiji nije na zavidnom nivou i krivo mi je zbog toga, ali liga je kvalitetna i mislio sam da će biti lakše. Ima dosta dobrih igrača i trenera, radi se kvalitetno. Nije mi bilo teško da se naviknem. Fudbal je uvek fudbal. Da li u prvoj ili trećoj ligi. I ovde sam imao iste rituale kao kada sam igrao u Italiji. Istezanja, masaže, trening… Nisam pravio razliku u pristupu u odnosu na dane kad sam igrao u Seriji A”.

Koliko je razlika u stilu fudbala?

„Mi Srbi smo poznati da kao fizički jaki i tehnički dobri fudbaler. U Italiji sam za 15 godina najviše učio taktički. Otišao sam u Atalantu sa 17,5 godina i nisam igrao do 25. najviše iz taktičkih razloga. Sve dok nisam naučio taktiku do perfekcije. Nadam se da ću to što sam tamo naučio, sada preneti na igrače i da se u svakom trenutku zna ko šta radi. Pogotovo što sam igrao sa njima šest meseci i znam koje smo probleme imali na terenu”.

Sve je više dece na stadionu „Dragan Džajić“ (Star sport)

Šta misliš da si uspeo da promeniš?

„Svakodnevni rad. Fudbal koji daš igračima na treningu se kod nas često shvata kao gubljenje vremena. Tako sam i ja to shvatao. Ali u tom fudbalu može mnogo da se napreduje i da se nauči ako pristupiš kako trener zahteva. Mislim da sam momcima usadio pobednički mentalitet. U našem fudbalu je specifična situacija. Izgubimo utakmicu na strani i saigrači mi kažu: 'Ne brini, pobedićemo sledeću kući'. Meni se taj mentalitet nije sviđao. Ako želiš da uđeš u ligu, moraš da igraš isto kao domaćin ili gost. Na tome sam dosta radio”.

Kao što je bilo iznenađenje kada si se vratio kao igrač, još veće je bilo kada si posle samo šest meseci postao trener. Da li je sa Nemanjom bilo govora o tome kad si se vraćao kao igrač?

„Letos mi je rekao da mu je potreban igrač sa iskustvom kao ja. Znamo se dugo, kao braća smo… Rekao mi je da igram dokle budem mogao, jer je smatra da mogu još tri četiri sezone. Očekivao je da uđemo u Superligu i da igram i tamo. A posle toga da budem tu, da pomognem… To za trenera se izdešavalo preko noći”.

Kako?

„Nemanja je promenio trojicu trenera za četiri meseca. Poraženi smo od Tekstilca i sledili su nam Kolubara i mesec dana pauze. Rekao sam mu da idemo polako i da ne žuri, jer imamo dosta vremena i priprema. Taj dan je sleteo u Marselj gde je imao utakmicu i obećao sam mu da ću ja odraditi trening, pa ćemo da vidimo za dalje kad završi utakmicu u Francuskoj. Posle tog treninga me je pitao kako sam prošao i rekao mi da odradim celu nedelju kao trener. Pripremio sam ekipu, pobedili smo sa 3:1 i posle meča mi je rekao: 'Što se mene tiče, ti si trener'. Bio sam malo iznenađen. Nisam znao šta mi to donosi posle tri-četiri poraza, nisam nikad bio u toj situaciji. On je rekao da se opustim i da je sve što je potrebno video u toj jednoj utakmici. On je krivac za tu odluku. Odlučili smo da prekinem igračku karijeru, preuzmem ekipu pred pripreme i tako je sve krenulo”.

Da li si razmišljao da bi zbog odnosa sa Nemanjom mogao da imaš veći kredit nego što zaslužuješ?

„Ko poznaje Nemanju, zna da tako ne gleda. Da li mu to bio brat, kum, prijatelj… Uvek kaže sve što misli. Mnogi ljudi to možda ne vole… Znao sam od prvog dana šta želim, njemu sam to predstavio i dao mi je slobodu. Taj rad se na kraju isplatio i ispisali smo istoriju kluba. Ona sada ostaje samo istorija, okrećemo se odmoru i početku priprema za novu sezonu”.

TRENING „DESET NA NULA“ I LEKCIJE ANTONIJA KONTEA I TIJAGA MORE

Radovanovićeva porodica (Star sport)

Koliko ti je pomoglo što su učio od poznatih italijanskih trenera poput Malezanija, Kontea, Venture, Del Nerija i što si još 2011. počeo da zapisuješ treninge?

„Sad se svakodnevno susrećem sa mišljenjem ljudi: „Lako je tebi da postaneš trener, igrao si u Italiji“. Jeste, igrao sam, ali nisam bio trener. Svi misle da je lako postati trener, jer si igrao u Italiji. Tamo sam otišao 2008. i tada nije bilo interneta kao danas da ti je sve dostupno. U karantinu smo gledali filmove na kompakt diskovima, nije bilo Netfliksa. Tada sam uzeo papir i olovku i počeo da zapisujem treninge. Bilo mi je zanimljivo, u tome sam se video i što da ne iskoristim znanje velikih trenera. Prvo sam počeo da zapisujem od Luiđija Del Nerija”.

Tu se Radovanović vraća na igračke početke i italijansku opsednutost tatikom.

„Kada sam došao u Italiju, sećam se da je trener rekao da radimo trening pomeranja ‘deset na nula’. Gledam šta je to, nije mi jasno… Deset na nula?! On stavi plavi čunj, zeleni, žuti, crveni i kada prozove crveni, mi se svi pomeramo. Ja to u Srbiji nikada nisam radio i bilo mi je čudno. Posle sam video zašto se to pomeranje radi na treninzima. U Italiji je pola metra mnogo bitno. Ako se ne pomeriš pola metra kako je trener zamislio, trening se prekida i on te postavlja gde treba da stojiš. To mi je probudilo maštu i razmišljao sam o trenerksom poslu. Iako imam dosta kontakata, nisam bio za karijeru menadžera ili sportskog direktora, jer volim teren. Kada izađem na njega, volim taj adrenalin treninga i volim da prenesem nešto što imam. Ne samo igračima, već možda i ljudima oko kluba. Mislim da smo baš pored terena unapredili mnoge stvari što se tiče rada unutar kluba”.

Radio si sa zvučnim imenima, ali dva su danas posebno atraktivna. Antonio Konte i Tijago Mota. Pričaj nam malo o njima…

„Izgubili smo prva četiri kola u Atalanti i onda je došao Konte. Nisam igrao prvu njegovu utakmicu a sledeća nam je bila u Milanu protiv ekipe sa Sedorfom, Kakom, Pirlom, Ronaldinjom… Trenirao sam dobro tokom nedelje, kao i svaki put, da bi mi u petak rekao da postoji mogućnost da igram. Tad sam imao 19 i po godina. U subotu mi je rekao da počinjem. Uklizao sam Gatuzu, napravio žuti, a onda povukao Pata u kontri i dobio crveni karton. Na kraju smo odirgali 1:1 što je protiv takvog Milana bio sjajan rezultat…”.

Ali…

„Odmah posle toga sam pobegao za Srbiju gde sam imao poziv u mladu reprezentaciju. Nisam mu to najavio i on me zove: ‘Pa, gde si ti’. Kažem mu da imam jednu kvalifikacionu i jednu prijateljsku utakmicu, a on meni da se odmah vratim posle kvalifikacione, jer me čeka. I onda sam morao dodatno da radim i da istrpim malo kritika. To mi je dosta pomoglo. Rekao mi je da sam igrao protiv Milana samo zato što sam trenirao mnogo tokom nedelje i da je njemu rad na treninzima bitan. Od njega sam pokupio disciplinu, intenzitet treninga, detalje… Na primer, kod njega su povređeni igrači provodili više vremena u sportskom centru od zdravih. Moraš da dođeš ujutro, doručkuješ, odradiš terapiju, gledaš trening, ručaš sa ekipom, pa gledaš popodnevni trening… Disciplina”.

A Tijago Mota?

„Došao je u nezgodnom trenutku u Đenovu, bili smo poslednji na tabeli. To mu je bio prvi klub posle B tima Pari Sen Žermena. Bukvalno ima čoveka koji mu radi samo zagrevanje. Kod njega nema klasičnog zagrevanja, već se sve radi sa loptom. Tehnika i čuvanje lopte. Nikada nije dao da se lopta udara visoko. Rekao je čak i golmanu da će ga izbaciti ako bude napucavao lopte, ali mi smo u tom trenutku bili poslednji na tabeli, a Đenova ima specifične navijače i veliki je pritisak. Primili smo gol upravo iz akcije u kojoj smo hteli da igramo fudbal i ceo stadion je zviždao. Nije nam bilo svejedno. Otišao je posle četiri, pet kola i doveli su trenera koji je hteo duel igru, što se u Italiji se i traži kada hoćeš da ostaneš u ligi”.

Ove sezone Mota je napravio čudo sa Bolonjom i preuzeo Juventus.

„Ovo što sada igra je upravo ono za šta tada nije imao vremena. Ima jak karakter poput Kontea, ali ga pokazuju na različit način. Mota je smireniji i staloženiji. Od svakog trenera sam nešto kupio. Trenirali su me selektori Prandeli i Ventura, šest godina me je vodio Rolando Maran u Kjevu i možda sam od njega najviše pokupio”.

Šta to?

„Sa njim sam najviše sarađivao i igrao sam sistem koji primenjujem upravo sada u Jedinstvu 4-3-1-2. Od njega sam te neke svakodnevne stvari pokupio. Od svakog trenera ponešto. Balardinija, Nikole…”.

Sa njim si na čudesan način izborio opstanak pre dve godine.

„Zvao me direktor Sabatini i rekao mi: „Poslednji sam na tabeli, želim tebe, želim da ostanemo u ligi“. Imali smo stavrno dobru ekipu: Dijego Peroti, Federiko Facio, Radu Dragušin, bio je tu i Frank Riberi… Po prvi put sam otišao na jug Italije, jer sam uvek igrao gore na severu. Emotivno mi je baš prijala ta sredina”.

Uglavnom si se sa italijanskim klubovima uspevao da izboriš opstanak. To je nešto što se predviđa i Jedinstvu u debitnatskoj sezoni Superlige.

„A evo ovde sam odmah pobedio, tako da je velika razlika, ali Superliga je nešto sasvim drugo. Mi ćemo sigurno ući kako bi trebalo da se uđe u ligu. Znamo da smo debitanti, ali to ne mora ništa da znači. Svaku utakmicu ćemo dati maksimum kao što smo davali u drugoj ligi, tako da ćemo videti na kraju šta će biti”.

ZAJEDNO RUČAMO, PIJEMO KAFU I IDEMO NA TRENIRAMO

Star sport

Koliko je bilo bitno za psihu ekipe da se stabilizuje sa istim trenerom nakon tri promene za četiri meseca?

„Psiha je mnogo bitan faktor. Ja sam te igrače znao u dušu i to mi je bila velika prednost. Znao sam ko šta od može njih u svakom trenutku. Imao sam neke zahteve i gledao svakodnevni rad. Ko je mogao da me isprat, na kraju se pokazao. Ko nije mogao, sam je otpao. Momci nisu bili navikli na ovaj rad. Ne želim nikoga da omaložavam, ali video sam kako smo ranije radili. Momci su počeli da mi veruju pobedama na početku i videli su da to sve ima smisla. Odmah sam uveo obavezu da moramo da zajedno ručamo na sportskom centru pet sati pred utakmicu. Posle ručka se popije kafa i dolazimo svi zajedno na stadion koji nam je pet minuta od centra. Stvarno imamo fenomenalne uslove. Bitan mi je i preventivni rad, pošto je retko ko od njih sam radio prevenciju, koja je mnogo važna. Preventivni rad je sada obavezan. To su sve neke sitnice koje sam ubacio i na kraju su se ispostavile kao dobre”.

Koliko imaš saradnika i koliko si uspeo da primeniš ideje koje si imao u glavi?

„Imam dosta saradnika, ali oni su već bili tu i hteo sam da ih zadržim, jer poznaju ekipu. Nismo imali ni mnogo vremena da menjamo. Samo smo dodali mog drugara iz mlađih kategorija Rajevića. Nadam se da ćemo u sledećoj sezonu uči sa istim stručnim štabom, moćda i malo podići nivo”.

Na čemu će Nemanja insistirati?

„Nemanja voli da budemo prepoznatljivi. Gleda da nijednom igraču ništa ne fali, da uvek protivnika ugostimo lepo. On je tvorac ovoga svega i ovo se ništa ne bi desilo bez njega. Znam koliko mu je stalo do ovoga svega i koliko je ambiciozan”.

Kakva je budućnost u podmlatku. Ima li materijala da se Jedinstvo osloni na svoje resurse?

„Dosta je mali grad, ali može da se izvuče nekoliko igrača. Imali smo u Prvoj ligi omaldince, ali su ispali. Ima dosta kvalitetne dece… Kod mene su trojica, četvorica već igrali: Stevančević, Rakić, Runjajić, Cimbaljevića smo sada priključili… Videćemo na pripremama. Sve je na njima”.

NAŠA VELIKA RAZLIKA IZMEĐU SERIJE B I NAŠE DRUGE LIGE

Star sport

Promocija ekipe pratiće i rast kluba. Na svim nivoima. Dok se tim bude jačao igrački, zabrektaće oko stadiona mašine kako bi Jedinstvo probalo da tokom leta završi radove u nadi da će to biti dovoljno da dočeka rivale na stadionu „Dragan Džajić“, jer u sadašnjim okolnostima to ne bi bilo izvodljivo. Već u ponedeljak planirano je da počnu podizanje reflektora, brzo će na red doči instalacija VAR opreme, u planu je rekonstrucija novinarske i lože za goste i prijatelje kluba na zapadnoj tribni.

Vrhunac bi trebalo da bude nova zgrada, dijagonalno od sadašnjih svlačionica. Biće to moderan objekat sa više komfora za igrače, sudije, goste, kako propisuju standardi elitnog ranga. Niko se ne usuđuje da prognozira kad će taj objekat da nikne, ali na Ubu kažu da će početi da se zida ovog leta.

„Nismo spremni u ovom trenutku i moraćemo da renoviramo naš stadion, ali spremni smo za to. Od tih stvari mora da se krene kako bi se fudbalska slika propavila. Naš fudbal se ne razlikuje mnogo od nekih drugih evropskih liga, ali ambijent pravi razliku. Kada igrate pred 30.000 ljudi, pa navijači oba tima, one reklame… Drugačije je. Kao neko ko je igrao u Seriji A, mogu vam reću da naša Druga liga nije za potcenjivanje. Sigurno nije velika razlika u odnosu na njihovu Seriju B ili Seriju C”.

Ako se infrastrukura popravi, onda će se i čelnicima takmičenja staviti do znanja da Jedinstvo ne želi da se seli, iako se kao alternativna opcija pominje Loznica.

„Kad uđeš u ligu moraš da budeš domaćinska ekipa. Verujem da će Nemanja i ljudi iz opštine uraditi sve da ovde igramo od prvog kola. Ovo je naše mesto, naši ljudi, naš stadion i nadam se da ćemo ispuniti uslove. U suprotnom, to menja osećaj, svaka bi utakmica bila na strani, mada sam igračima ugradio mentalitet da ne biraju igraju li kod kuće ili u gostima, ako žele da budu pobednici“.

Osim promene mentaliteta, biće Jedinstvu potreban i huk sa tribina. Da se malo varoš trgne, jer ovi momci zaslužuju podršku. Teško će napraviti podvig u Mozzart Bet Superligi bez energije navijača.

„Malo smo probudili publiku, ali sam očekivao više“, priznaje trener. „Ovaj grad je izbacio veliki broj asova kroz istroriju i zaslužuje podršku. Ub je na 45 do 50 minuta vožnje od Beograda, verujem da će ljudima biti interesantno da dođu na bazen, u hotel, provedu ugodan vikend u našem mestu i pogledaju kako Jedinstvo kvalitetno igra protiv velikih ekipa“.

Biće to test i za Radovanovića, da proveri šta može u pozivu u kome se obreo iznenada, ali za koji se odavno spremao. Kako sam kaže, nema sve potrebne papire, jer je do pre šest meseci bio igrač, pa nije ni mogao da ih stekne.

„Planirao sam da se bavim trenerskim poslom, mada ne ovako brzo. Upisao sam školu i vidim sebe u tome, iako je stresno i odgovorno, međutim, osećaj je lep. U redu je kad kao igrač pobediš utakmicu, ali kad to učiniš pored klupe adrenalin je jači. Posedujem C licencu, sad pohađam kurs za sticanje B, bio sam na predavanjima u Kragujevcu i zabeležio dosta interesantnih detalja. Hoću da idem redom. Zato mi se sviđa put TSC-a i Žarka Lazetića, jer je kod njih sve postepeno“.

Pred kraj igračke karijere posavetovao se Ivan sa suprugom šta dalje, predočio da mu se sviđa trenerski poziv, ali emocije lome i njega, kao što bi svakog čoveka, kad se sretnu sa poslovnim izazovima.

„Moja starija ćerka je u prvom razredu, mlađe ide u predškolsko i to je nezgodno sa profesionalne strane, jer kad trener dobije otkaz odmah ide. Zato se mladi stratezi suočavaju sa dilemom da li da u sredinu odakle ga zovu povedu porodicu. Ako povedu i dobiju otkaz posle četiri kola, a deca pošla u školu, šta onda? Isto tako, pošto sam vezan za familiju, stalo mi je da vreme provodim sa ćerkama i suprugom, što nisam imao prilike tokom vikenda za vreme 15-godišnje karijere u Italiji“.

Kako to izgleda zna i Nemanja Matić, jer je maltene celu profesionalnu karijeru proveo u inostranstvu, deca su mu odrasla daleko od otadžbine, ali je i te kako vezan za rodni kraj.

„Njemu je bilo krivo što nije bio sa nama posle meča u Sremoj Mitrovici. Reče tad: „Nemoj slučajno neko da je proslavio plasman“. Predsednik je, ipak, sve organizovao, tako da ćemo morati još jednom da se skupimo kad se Nemanja bude vratio“, smeška se trener Jedinstva.

NISAM ZNAO ŠTA ME JE SNAŠLO POSLE REČI DA PODSEĆAM NA BANETA I VIDIĆA

Miodrag Pivaš (Star Sport)

Kao da je neko vremenskom mašinom vratio Ivana Radovanovića na početak profesionalne karijere. Tako bi moglo da se posmatra ono što se sad dešava u Ubu, ako bi se povukla paralela sa periodom kad je kao talentovano dete iz Partizanove škole (generacija Igora Spasića, u kojoj su bili Nenad Marinkoivć, Miralem Sulejumani, Marko Jovanović, Ivan Obradović, Nemanja Tomić) sa 19 godina poslat na kaljenje u Smederevo. Kasnije je preko Italije izrastao u reprezentativca i baš takav put se predviđa Miodragu Pivašu. U istom je životnom dobu stigao u sredinu koja mu nudi mogućnost da igra, šansu je zgrabio i više puta tokom proleća bio igrač utakmice.

„Ljudi upoznati sa Ivanovim razvojem rekli su mi da ima dosta sličnosti u načinu na koji ja gradim put. Obojica smo počeli kao zadnji vezni, prekomandovani na štopera, krenuli smo sa po 19 godina da igramo seniorski fudbal, u sredinama za koje nismo mogli da pretpostavimo da ćemo se naći“, otresito govori rođeni Novosađanin.

U situaciji je da uči i(li) upija, a ima od koga. Radovanovića kao prvog mentora, te Nemanje Matića kao čoveka koji je u Miodragu prepoznao ekstra klasu. Prema rečima prvotimca Liona „igrač sa ovakvim predispozicijama nije se pojavio još od Nemanje Vidića i Baneta Ivanovića“.

„Nisam znao šta me je snašlo kad sam to pročitao. Trebalo mi je vremena da te reči prihvatim i obradim valjano, ostanem pribran, a verujem da se nisam uzdigao. Hvala Nemanji što tako misli, njegovi saveti usmereni su ka tome da uvek pružim maksimum i nikad ne štedim protivnike. Više direktnih saveta dobijam od trenera Radovanovića. Znači mi što sam ga prvo gledao, zatim igrao uz njega na meču sa Kolubarom na kraju jeseni, a sad imamo odnos fudbaler-trener i tu mi je najviše pomogao. Baš sam napredovao slušajući koliko pažnje moram da obraćam na detalje. Prvo na taktiku! To je u Italiji presudni faktor. Kako je moja prirodna pozicija zadnji vezni, neprestano sam stajao ravno prema loptu i igri, a Ivan me naučio da se pozicioniram bočno“.

Ko je gledao Pivaša, makar i kratko na treninzima – uverli smo se tokom rada na sportskom kompleksu van Uba – da je miran na lopti, visoko podignute glave, snažan u duelima. Ako je takav sa 19 godina, možemo da zamislimo kakav će biti kad dodatno razvije telo i savlada lekcije bivših reprezentativaca.

„To što sam počeo kao vezni fudbaler pomaže u izgradnji akcija, jer Radovanović insistira da od golmana „ulazimo“ u igru. Sećam se kako sam razmišljao dok sam bio na sredini terena, a kako sad. Ogromna razlika. Vidim ceo teren, često ono što drugi ne primećuju. Odgovara mi ideja ofanzivnog fudbala, svakog protivnika pokušamo da napadnemo, nikad se ne skrivamo po terenu. Nećemo to učiniti ni kad na programu budu utakmice protiv najvećih klubova u zemlji, jedva čekam da igram protiv Crvene zvezde i Partizana“.

Kakav će to biti napredak za odbačeno dete Vojvodine. Ni prvo, ni poslednje. Čini se da su u Novom Sadu napravili još jednu grešku kad su se Pivaša odrekli, pa je morao karijeru da gradi u inostranstvu (zbog roditelja se preselio u austrijski Gredig). Ponosno kaže da nije Novosađanin, već da je iz Šajkaša!

„Da se zna! Jesam bio u Vojvodini, međutim, čelnici nisu prepoznali da bih jednog dana mogao da postanem prvotimac, iako mi je to bila velika želja. Ispostavilo se da je dolazak u Ub odličan potez. Na prvi pogled sam mislio da predstavlja korak unazad, ali posle razgovora sa Nemanjom Matićem i informacija koje sam dobio o klubu, shvatio sam da je sve suprotno. Ruku na srce, nije kliknulo sa prvom trojicom trenera, niti da ekipa bude konkurentna za vrh tabele, niti da ja igram. Zato mi dešavanja u poslednje vreme deluju nestvarno“.

KARIKARI: VIDIM SEBE JEDNOG DANA U ČELSIJU

(Star sport)

Ako je Miodrag Pivaš otkrovenje sezone u ekipi Jedinstva, dvojica Afrikanaca su se već uvkla pod kožu Tamnavcima. Kažu da su različitog temperamenta, životnih stilova, navika, ali da baš zato na terenu Kvaku Karikari i Ibrahim Zubairu deluju skladno. Nije za poređenje, ali u nižim rangovima takmičenja je to dozvoljeno, zbog čega se već o tandemu iz Gane priča da su za standarde Ubljana ono što su 90-ih godina prošlog veka u Mančester junajtedu bili Dvajt Jork i Endi Kol. Daju i nameštaju golove, često jedan drugom, zbog čega bi mogli da budu hit i u Mozzart Bet Superligi.

„Ljudi su donekle upoznati sa njihovim kvalitetima. Čak i širi auditorijom, jer su jesenas protiv Partizana u kup meču pokazali izuzetan potencijal. Kao njihov saigrač bih voleo da ostanu, potrebni su nam, ali možda i oni osećaju potrebu da je sad vreme za transfer“, objašnjava Dejan Milićević, kapiten Jedinstva.

Na osnovu učinka u dve sezone koliko su momci iz Gane u Srbiji takve reči imaju uporište. Zubairu je dao 19 i namestio deset, a Karikari ima još bolju biografiju oličenu u 28 pogodaka i 15 asistencija. Kad smo ga pitali da li može i u trećoj sezoni da bude dvocifren (u prošloj 13, u ovoj 15) iznenadio nas je širokim osmehom.

„Naravno da mogu! Ideja mi je da popravljam učinak u svakoj sezoni, a cilj da postignem 20 golova. Shvatio sam da moram da slušam trenere svakodnevno i želim sebe da podignem na viši nivo. Osim toga, u Srbiji su tereni brži nego u mojoj Gani, to je glavna razlika zašto uživam u ovdašnjem fudbalu. Omogućava mi da unapredim kvalitete“.

Možda će nekom biti interesantno da su Karikari i Zubairu, iako iz iste države, različite veroispovesti. Dva različita karaktera „pomirio“ je – teren!

„Ne mogu da kažem da imam omiljenog saigrača, da samo jednog izdvojim, ali se razumem dobro sa Zubairuom. Istim jezikom pričamo, lepo se dopunjujemo, kako vi kažete kao Jork i Kol, ha-ha-ha. Poenta je da napredujemo, između ostalo i zbog saveta Nemanje Matića, koji je na daleko višem nivou profesionalizma, ali pošto sam još mlad, vidm sebe jednog dana u Premijer ligi Engleske. Konkretno, u Čelsiju. Ne zbog Matića, nego zato što sam od malena podržavao Plavce“, smeška se Karikari.

SPREMA SE NEŠTO VELIKO, ŽELIMO PLASMAN U EVROPU KAO TSC

Dejan Milićević (Star sport)

Razlog da razvuče osmeh preko lica ima i Dejan Milićević. Sa dva kluba se plasirao u elitu. Sve što je doživeo sa TSC-om 2019. reprizirao je sa Jedinstvom. I na njegovom primeru se može povući paralela sa Bačkom Topolom. Klub van glavnog grada, okrenut isključivo sportu, sa jasnim idejama kako da napreduje, stigao je na cilj.

„Postepeno! Kad sam 2017. došao u TSC predočio mi je počivši Zoltan Sabo plan kako bismo mogli u Superligu. Slično je uradio Nemanja Matić kad smo pričali o angažmanu. U oba slučaja centar projekta je bio tim, a pratila ga je organizacija kluba. Ni u prethodnom, ni u sadašnjem slučaju nismo brzali. Sve je predstavljalo proces. Kad sam došao u januaru 2023. video sam kapacitete tima, onda smo prošlog leta sačuvali kostur, a čak i u trenucima kad smo tokom turbulentne sezone bili deseti na tabeli, govorio sam da smo najkvaliteniji u ligi. Na zimskoj pauzi niko nije verovao, ali je kvalitet isplivao“, u dahu priča Milićević, kome je poverena kapitenska traka ovog proleća.

Tu smo morali da ga prekinemo i upitamo da li je siguran u reči da je Jedinstvo najkvalitetnije u ligi, iako je završilo iza OFK Beograda, a triput izgibilo od Romantičara.

„Nego šta! Zato što sam svestan šta radimo na treninzima, znam kakav nam je pojedinačni kvalitet. Doduše, protiv OFK Beograda u prva dva meča nisam igrao zbog povrede, a u trećem, na Staroj Karaburmi, vodili smo do 82. minuta, pre nego što su nas okrenuli. Imaćemo priliku da im u najboljoj diviziji pokažemo da smo bolji tim. Verujem u to“.

Baš kao što je verovao i u sebe. I kad se „spustio“ u rang niže. I kad su ga povrede lomile. I kad su se menjali treneri. Ako je sve dileme i probleme prevazišao, možda ima osnova da mu svlačionica poveruje još jednom kad najavljuje, između redova, kvalitetna pojačanja i – još bitnije – da bi Ubljani mogli da budu naredni TSC i(li) kragujevački Radnički. Srpska Atalanta.

„Igrački je teže u Prvoj, nego u Superligi. Tamo je prisutno više taktičkih detalja, imaš prostora da primiš loptu, a ovde su ti odmah dvojica na leđima. Neće nam biti lako da se prebacimo, ali ćemo morati u najkraćem roku. Ovi momci su sposobni za iskorak, ima među nama superligaških fudbalera, šalimo se da će nam biti lakše, jer o rangu u kom smo bili je prisutnija duel igra, a tamo taktika. Zato sam po pitanju ciljeva jasan: u najmanju ruku opstanak, a očekujem i plasman u gornji deo tabele. Znam šta se sprema“.

Ponovo koristimo digresiju, pitamo momka koji ima skoro 100 utakmica u Superligi da nam šapne koje ime.

„Svašta se šuška, nezahvalno je da pričam, ljudi iz kluba će sigurno dovesti pojačanja, mogu samo da kažem da će biti atraktivna. Znaju šta nam je potrebno da u skorije vreme izađemo i na evropsku scenu, da budemo organizovani poput TSC, koji je ušao, osvojio četvrto mesto i odmah se plasirao u kvalifikacije. Zašto to ne bi moglo i Jedinstvo? Nije to nešto nedostižno“.

Završio je Milićević sezonu sa po četiri gola i asistencije, s tim da bi mu učinak bio uočljiviji da nije nekoliko uvodnih meseci propustio usled povrede (prvi put starter bio protiv Partizana u Kupu Srbije) i da je sve vreme igrao istu poziciju. Ovako je krenuo kao centralni vezni, sa zadatkom da prenese igru u polje protivnika, da bi se posle zimskog dijaloga sa Ivanom Radovanovićem približio golu i tu se oseća komfornije.

„Drago mi je što sam za kratko vreme stvorio lepu sliku o sebi i dobio kapitensku traku, jer su ljudi prepoznali da bih mogao da budem vođa mahom mladog tima. Nije mala stvar. I sad vraćam film na dane kad su me iz Uba zvali, jer sam znao da imam kvalitet za kategoriju iznad, bilo je ponuda iz Kazahstana i Uzbekistana, baš u to vreme moja supruga je bila trudna i nije mi se išlo na daleke destinacije. Prihvatio sam predlog da dođem u Ub i nijednog trenutka se ne kajem. Vidim koliko je ljudima, počev od Nemanje Matića, preko predsednika opštine Darka Glišića, do običnog čoveka, stalo da nas gledaju u Superligi. Pravi fudbalski ambijent“, pojasnio je Dejan Milićević.

Na njegove reči naslanja se konstatacija mladog Pivaša:

„Iznenadila me je prijatna atmosfera. Porodična, a ne kao u većini klubova – sterlina. Ovde svako sa svakim može da priča na bilo koju temu i to je velika prednost“.

Neko bi rekao – prazna priča. Sve dok se ne uveri na licu mesta kako generalni sekretar Bane Matić jurca na sve strane kako bi bio na usluzi svima, od dečaka iz podmlatka do stranaca iz prvog tima dok traže da im se sredi avionska karta; shvati kako Gavra i Sajke uživaju dok kose teren; spozna energiju kuvara Cipe (ujedno, najglasnijeg navijača) dok se spušta iz restorana da im donese obrok ili fizioterapeuta Jovane koju igrači gledaju kao da im je sestra i spremni su da se prema njoj ponesu zaštitnički, jer i ona brine o njima.

Prava familijarna atmosfera. U skladu sa imenom kluba – Jedinstvo.