Biće da je najbolji

Zato što Nikolić uporedo gradi šampionski mentalitet i prijateljske odnose sa ljudima koji ga okružuju. Probajte da nađete neku ružnu reč o njemu na adresama na kojima je radio – Gugl to ne prepoznaje. Probajte da se raspitate kako je moguće da oko sebe okuplja razne rase, nacionalnosti i veroispovesti i spoji ih u čeličnu pesnicu koja udara kad je najpotrebnije. To je snaga. Nijedan njegov tim nije atraktivan kao Barselona, ali je svaki takmičarski nastrojen i svaki se raduje u maju. Ionako je više puta isticao da lepotu u sportu ne priznaje, osim u ritmičkoj gimnastici.

Takav je bio i AEK. Koloritan, raznovrstan, ujedinjen i pobednički nastrojen. Koliko puta je tokom sezone gubio sa 0:1 i taj zaostatak pretvarao u pobedu, baš kao u nedelju uveče kad je nadmudrio Panatinaikos. Da ekipa ne veruje u ideje trenera, zaglavila bi se još u oktobru i ne bi se iščupala iz kritičnih situacija. Da nije bila spremna na žrtvu, gledala bi u leđa Olimpijakosu ili PAOK-u. Da nije bila fizički i mentalno spremna, mediji u zemlji Helena bi se naslađivali sumornim ambijentom u svlačionici. AEK je bio sve što šampionski sastav zahteva: siguran u planove stručnog štaba i odlučan da ga prati od prvog dana. To je prava vrednost.

Nikolić je okružen ljudima kojima veruje duže od decenije. Nije slučajno što su uz njega provereni znalci poput prvog saradnika Radoja Smiljanića ili kondicionog trenera Gorana Basarića. Znaju mesto i ulogu. A znaju i posao, jer AEK ima identitet, prepoznatljivost, sigurnost, jasne napadačke šeme i odbrambenu strukturu, uz skoro potpun odsustvo povreda. Čija je to zasluga?

(Guliver images)

Svaki pojedinac je u nekom delu sezone bio ključan. Luka Jović je plenio efikasnošću i preporodio se pod atinskim suncem; Abubakari Koita predstavljao tačku oslonca tokom plej-ofa; Barnabas Varga je doneo dimenziju više otkako je stigao zimus; Mijat Gaćinović, kao stari vuk dao ogroman doprinos i u Evropi i u prvenstvu; Harold Mukudi držao odbranu koja je verovala Tomašu Strakoši; Razvan Marin je bio ono što je Nikola Drinčić bio u Partizanu ili Miralem Pjanić u Moskvi; Orbelin Pineda motor ekipe, Petros Mantalos kapiten u izvornom obliku, Domagoj Vida se radovao svakom golu kao dete, a na kraju se i zaboravljeni Žoao Mario pojavio kao junak u derbiju sa Zelenima.

Ima li nezadovoljnih? Ljutih? Možda, ali samo možda. Čak i da postoje nesuglasice, ostale su u svlačionici, što je dodatna vrednost grupe koju je stvorio Marko Nikolić. Zato se mnogim ljubiteljima fudbala – naročito starijim generacijama koje pamte više od Gugla i koje ne zanimaju društvene mreže – čini da u telu Marka Nikolića stanuje duh Anta Mladinića, poznatijeg kao Biće. Dalmatinac koji je došao u Beograd izgradio je tim koji je poklonicima Partizana toliko prirastao za srce da ga smatraju jednim od najboljih u istoriji kluba.

Bilo je to usred sezone 1976/77. u kojoj su crno-beli branili titulu, ali su završili tek četvrti. Tomislav Kaloperović se otisnuo u Fenerbahče, nakratko ga je nasledio Zoran Miladinović, a onda je u januaru 1977. na klupu seo Biće Mladinić. Bio je avangarda po ponašanju, stilu, retorici i harizmi. Tako je ušao pod kožu Grobarima i ostao voljen iako se zadržao samo dve godine. Već naredne sezone Partizan je bio prvak sa tadašnjim rekordnim brojem bodova, pretrpevši samo dva poraza u velikoj Jugoslaviji.

Baš zato paralela sa Mladinićem odgovara Nikoliću. Mladinića su zvali Biće, jer su ga doživljavali kao ljudsko biće, dobrog čoveka koji je znao sa ljudima. Slično važi i za trenera AEK-a. Mostovi građeni decenijama sa prijateljima iz detinjstva i onima koje je upoznavao kroz karijeru i dalje su čvrsti. To su oni isti ljudi sa kojima je počinjao u čuvenoj Radovoj baraci na Banjici, isti oni mangupi sa Vračara, igrači koje je vodio od Novog Sada i Ljubljane, preko Sekešfehervara i Moskve, do Dubaija i Atine. Srbi, Slovenci, Hrvati, Makedonci, Albanci... Sve ih je imao u timu i svi su mu ostali odani.

Baš kao i saradnici Smiljanić i Basarić. Onakvi kakve je Mladinić imao u Miladinoviću, Profi Radovanoviću ili psihologu Vojkanu Stefanoviću. Svako je imao pravo da kaže šta misli, baš kao što i danas Nikolićevi saradnici šire vidike svom šefu.

Zato je oborio osvajača Lige Evrope Hosea Luisa Mendilibara, zato je trenutno bolji od Rafaela Beniteza, zato mu u leđa gleda i Razvan Lučesku sa svojim silovitim PAOK-om. Još samo da mu to neko u Srbiji prizna.

Biće da je najbolji.