Bez zvezda, bez igrača u Ligi šampiona, bez sistema... Idu na EURO, jer imaju dva slavna prezimena

Otišli su Srbi na EURO, otišli su i neki od suseda. Hrvati, po običaju, Mađari, zbog rasta; Rumuni – iznenađujuće! Malo ko je očekivao na početku kvalifikacija da bi Trikolori mogli do Nemačke, ali predstavljaju jedno od pozitivnih iznenađenja takmičenja i kako to obično biva već se debatuje koliko mogu narednog leta kad se opet pojave na završnoj smotri.

Za takve prognoze je rano, jer se još ni sastavi grupa ne znaju – mada su naše istočne komšije pobedom nad Švajcarskom (1:0) osigurale mesto u drugom šeširu pred žreb u Hamburgu 2. decembra – ali se mora čestitati ekipi koja obitava u skoro šizofrenom ambijentu, karakterističnom za balkanske države, u kome zavlada eufroija kad ide (a dugo nije išlo) i histerija kad ne može na veliko takmičenje.

A Rumunije nije bilo na Mundijalu u Rusiji, prepustila je i Svetsko prvenstvo u Kataru, nije igrala ni 2021. na prethodnom Prvenstvu Evrope, čak je ispala u C diviziju Lige nacija i delovalo je da nezadrživo grabi ka reprezentativnom proseku. Onda joj se dogodio – Eduard Jordanesku. Doslovce dogodio, jer o nekom sistemu, da se ne lažemo, baš i nema smisla govoriti u zemlji u kojoj se i na selekciju gleda kroz klupske interese, a selektor napada iz svih oružja. Samo što je Edi, kako mu sve češće tepaju, uspeo da izdrži rafal kritika maltene od prvog dana kad je nasledio Mirela Radoja (prethodnog selektora, neuspešnog u mundijalskim kvalifikacijama), sa kojim se suočavao najpre tokom Lige nacija, pa i kad su počele tek završene kvalifikacija za EURO.

„Ako ima gram razuma, Jordanesku će podneti ostavku“, pisali su mediji u Bukureštu juna 2022. kad je u razmaku od deset dana njegov tim pretrpeo dva portaza od Crne Gore (0:2, 0:3), što je kasnije dovelo da se iz B divizije preseli u C.

Kad se jednom otvori „sezona lova na selektorsku glavu“ skoro da ne prestaje. Čak ni u danima kad je postalo jasno da je Rumjunija uspela (minulog vikenda pobedom nad Izraelom izvadila vizu, kasnije sa Švajcarcima igrala samo za raspored u šeširima) gledali su ga ispod oka, pa je tako legendarni Mirčea Lučesku rekao da plasman na EP „i nije neki uspeh“, da je „imao dosta sreće“, uz ocenu kako je „grupa bila laka“.

U redu, nije bilo giganata poput Francuske, Engleske, Španije, međutim, Švajcarska od 2012. nije propstila nijedno veliko takmičenje, Izrael je uvek ambiciozan, Belorusija i Andora su topovsko meso, a takozvano Kosovo pokazalo da može da otkine neki bod. Teško da je Lučesku bio u potpunosti u pravu, jer je grupa bila ako ništa drugo ujednačena. U takvom društvu jedina selekcija koja u deset utakmica nije poražena je – Rumunija. Pritom je primila najmanje golova (svega pet) i podsetila na neke ranije generacija.

Eduard Jordanesku (© Reuters)

Ova nema zvezde kao što su devedesetih bili George Hadži, Dan Petresku, Dorinel Munteanu, George Popesku... Ima grupu koja funkcioniše skladno i u kojoj, za divno čudo, nema afera. Čudno, jer su se one lepile za Rumune decenijama, em što su igrači bili vragolani, em što su mediji uglavnom senzacionalistički i taj spoj često nije bio dobar za ambicije na velikim takmičenjima. Ispostavilo se da Eduard Jordanesku poseduje dovoljno potencijala da vodi grupu, iako je njegova igračka biografija poporilično tanka, a trenerska skromna. Tek na poziv Iliea Dimitreskua – još jednog člana zlatne generacije sa Mundijala u SAD 1994. godine – prihvatio je da radi u Steaui 2010. kao saradnik u stručnom štabu. I u dve utakmice ga menjao. Kasnije je bio angažovan u nekim manjim sardinama, dogurao do Kluža sa kojim je bio prvak države i tako se kalio, ali je ključna figura u njegovom trenerskom razvoju bio je otac.

Anhel Jordanesku je čak u tri mandata sedeo na klupi Trikolora (1993-98, 2002-04, 2014-16) i za njega se vezuju neki od najvećih uspeha rumunskog reprezentativnog fudbala. Na Mundijalu 1994. stigao je do četvrtfinala, tako što je eliminisao Argentinu, 2016. sa njim na čelu učestvovala je selekcija na poslednjem Prvenstvu Evrope i kad je reč o međuljudskim odnosima, načinu vođenja tima, balansiranju između zahteva čelnika Saveza i klubova sigurno je Eduard imao od koga da nauči.

Zato je mirno, kao da iglice pikada lete pored njegove glave, čitao kritike bivših asova. Jedan od najžešćih bio je George Hadži, spreman da na početku kvalifikacionog ciklusa zameri selektoru što na okupljanja nije zvao Janisa Hadžija. Jordanesku bi odmahivao rukom i podsećao da je tadašnji ofanzivac Glazgov Rendžersa tek zalečio povredu kolena zbog koje je odusustvovao godinu dana. Obećao je da će kad bude došlo vreme sigurno Janis biti na spisku. Ne samo da ga je zvao, nego ga je učinio bitnim faktorom, do te mere da je upravo sadšanji prvotimac Alavesa postigao gol koji je Rumuniju kvalifikavao u Nemačku, minulog vikenda za 2:1 protiv Izraela. Tako je ispalo da je selektor bio mudriji od često glasnog, a ponekad argumentima neutemeljenog Hadžija seniora.

Na sličan način se nosio sa zamerkama i(li) osporavanjima Ćiprijana Marike, bivšeg reprezentativca, sada većinskog vlasnika Farula:

„Selektor ne voli naš klub! Zaslužujemo više igrača na spisku“.

Ili, kad se javio Valeriju Iftime, vlasnik Botošanija:

„Nemojte da se zalećemo i ludujemo. Imali smo dosta sreće u kvalifikacijama“.

Te bivši reprezentativac, Mariuš Lakatuš:

„Ako ne pobedimo Belorusiju i Andoru ne zaslužujemo da odemo u Nemačku“. A sa Belorusima je bilo samo 0:0.

Sve i da su tokom kvalifikacijama bili u pravu, na kraju su morali da promene retoriku, jer je Edi Jordanesku, narodski, napravio pitu. A nije baš imao bogzna kakav materijal.

Ako pogledate ko su mu nosioci igre, nijedan reprezentativac nije u najjačim evropskim klubovima. Nema fudbalera u Ligi šampiona, ni u Ligi konferencije, a na poslednjem spisku bio je samo jedan iz tima koji se takmiči u Ligi Evrope. Reč je o Bogdanu Rakovicanu iz poljskog Rakova, a čak ni on nije prvi izbor u selekciji!?

Janis Hadži (© Reuters)

Ko su, onda, nosioci? Tu se opet vraćamo na ulogu selektora, jer je Jordanesku formirao zdravo jezgro od igrača spremnih da se podrede reprezentaciji i stvarno uživaju da igraju za državni tim, za razliku od nekih ranijih generacija, čije su mogućnosti nagrizale trule jabuke i afere. Ovako, od startera koji su počeli meč sa Švajcarskom u utorak veče čak trojica za fudbal zarađuju u arapskom pesku. Napadač Denis Alibek, strelac odlučujućeg gola, u Kataru; kapiten Nikolae Stanču i štoper Andrej Burka su u Saudijskoj Arabiji, ali ne u tamošnjim najboljim ekipama, već je vezista član Damaka, a defanzivac u Ohdodu. Dodajte na to njegovog kolegu iz odbrane Radu Dragušina (Đenova), desnog beka Andreja Racijua (rezervista Rajo Valjekana), Marius Marina (vezistu italijanskog drugoiligaša Pize), Aleksandrua Čikaldaua (turska Konja) i Olimpiju Morucanua (Ankaragudžu) i shvatićete da je to prosečan nivo ili da je reč o igračima koji su prešli zenit. Početnih 11 na Nacionalnoj areni u Bukurešti kompletirali su momci iz rumunske Lige 1: branio je Horaciju Moldovan iz Rapida, levi bek je kapiten Univerzitate iz Krajove Nikušor Banku, a levo krilo je član FCSB-a, Florinel Koman.

Svaka reprezentacija koja je otišla u Nemačku ima makar jednu veliku zvezdu, a Rumuni – nijednu!? Vreme kapitena Stančua je prošlo, Dragušinovo još nije došlo, iako igra sve bolje u Seriji A i za pohvalu je što na prvih 12 utakmica u sezoni nije dobio nijedan karton, a osim prvotimca Đenove, koji je oduševio tokom kvalifikacija, velike zasluge za plasman Rumuna idu na adresu golmana Moldovana. Njegov Rapid konačno liči na nešto u prvenstvu (treći na tabeli), a Moldovan sigurno predstavlja najprijatnije iznenađenje selektora, koji je imao na raspolaganju Jonuca Radua iz engleskog Bornmuta, kao i Florina Nicu iz turskog Gacijantepa, ali je sve vreme verovao Horaciju i ovaj mu je vratio tako što je na osam utakmica, koliko je branio u kvalifikacijama, matiran samo četiri puta.

Tako dolazimo do strateških odluka Edija Jordaneskua: izbor golmana praćen je formiranjem štoperskog tandema Dragušin – Burka usled činjenicie da nije mogao da računa na povređenog Vlada Kirikeša. Kao vrhunac selektorovih poteza smatra se promocija talenata iz mlade reprezenatcije. Iz generacije koja je 2019. na turniru u Italiji i San Marinu dogurala do polufinala sad su u A timu Aleksandru Čikaldau, Darius Olaru, Florinel Koman, George Puškaš, Denis Man (igrao tokom kvalifikacija, nije ga bilo na poslednjem okupljanju) i neizostavni Janis Hadži.

Ovaj poslednji je na ramena natovario ogroman teret očevog prezimena, opterećenje da ni na jednoj adresi u inostranstvu dosad nije uspeo (Fjorentina, Genk, Rendžers, Alaves), velika očekivanja javnosti i kad je napokon nešto bitno uradio za državni tim posle tog gola Izraelcima dao je sebi za pravo da citira Margaret Tačer:

„Kad bi me videli kako hodam preko reke, rekli bi da ne znam da plivam“.

Bila je to replika onima koji su ga kritikovali. Istim onima koji su se obrušili i na Eduarda Jordaneskua. Pred EP u Nemačkoj umesto pesimizma ispoljenog pre samo godinu dana možda bude euforije. Balkanci su ionako tome skloni.