Beseda Florina Radučojua: U Milanu nam davali sumnjive pilule, trošio sam 10.000 evra na flašu vina

Kao igrač bio je poznat po nadimku “Plavo čudo”, legendarni Mirčea Lučesku ga je pustio da igra kad je imao tek 16 godina. Vremenom je Florin Radučoju postao jedan od najpoznatijih rumunskih fudbalera. Neki bi rekli – oličenje fudbalera iz devedesetih godina. Duga, razbarušena kosa, odlične utakmice u dresu Breše, Barija i Verone u zlatno doba Serije A. Ali u isto vreme, bio je plejboj, bančio po milanskim klubovima do jutra, jurio za fotomodelima i pio vrhunsko vino.

Danas ima 56 godina i živi u Bukureštu, uživa status legende. Kako da ne bude kad je na Svetskom prvenstvu 1994. u SAD-u bio jedan od poluga tima uz Georgija Hadžija, Dana Petreskua i ostale. Na tom turniru je postigao četiri gola i dobio nadimak„Van Basten sa Istoka“, po njegovom idolu. Priznaje da je tokom karijere spiskao mnogo novca, često na alkohol, dok danas radi kao TV analitičar.

U Seriji A proveo je četiri godine, a najdublji trag ostavio je u Breši. Bila je to sezone 1992/93. Na klupi kluba iz Lombardije – Mirčea Lučesku, ta ekipa imala je nadimak “Rumunska Breša”. Pored Lučeskua i Radučojua, prepoznatljivi plavi dres nosili su Georgi Hadži, Joan Sabau, Dorin Mateuc i Danuc Lupu.

U razgovoru za Gazzeti dello sport, Radučoju je pričao o periodu koji je proveo u Italiji, O šamaru sudiji, pijančenjuu uz viski koje se završilo nesvesticom, misteriozne injekcije u Breši i pilulama za koje su mu u Milanu govorili da su to zapravo vitamini. Luda rumunska glava odlučila je da se otvori o svemu vezanom za period igranja u Italiji
“U Milanu smo pravili žurke u 'Holivudu' kada god je to bilo moguće, a Maldini je bio najpoželjniji. U Veroni sam, s druge strane, potpuno izgubio glavu za jednom rumunskom fotomodelom. Imamo sam 21 godinu, bio sam lep i bogat. Bio sam pravi cirkuski lik. Ta veza je trajala godinu dana i zbog nje nisam bio fokusiran na utakmicama. Na kraju te sezone smo ispali iz lige“, rekao je Radučoju.

U jednom trenutku, toliko je nekontrolisano trošio novac da mu je pretila opasnost da potpuno bankrotira.
„Kao igrač sam imao poroke. Dok sam bio u Monaku, bio sam lud za vinom: kupovao sam flaše od po 10.000 evra, pravio luksuzne večere u Monte Karlu. Živeo sam kao penzioner, zbog čega se malo i kajem. Mogao sam da uštedim nešto novca i da ga investiram. Bila su to vremena kada se zarađivalo i po 80.000 evra mesečno, što je tada bila ogromna cifra. Ipak, želim da naglasim da sam i danas finansijski potpuno obezbeđen“.

Tokom igranja za Milan imao je prilike da igra sa legendarnim Frankom Barezijem, čak su postali prijatelji.
„U leto 1993. Franko je otišao kod Berluskonija i rekao mu: 'Potreban nam je igrač kao što je Radučoju.' Praktično me je on doveo u Milan. To nikada neću zaboraviti. Želeo sam da odem na njegovu sahranu, ali sam bio na Mikonosu sa porodicom i nisam uspeo da stignem. Mnogo sam plakao. Franko je bio ljudski magnet: imao je harizmu koja je terala svakog igrača da ga sledi i poštuje. Kad smo u Tokiju izgubili Interkontinentalni kup od San Paola, te večeri smo Panuči, Jelpo i ja otišli u bar da pijemo, uprkos razočaranju. U jednom trenutku prišao nam je Barezi i rekao: 'Momci, idemo da osvojimo Ligu šampiona. Budite mirni.' I tako je i bilo”.

U jedinoj sezoni u Milanu (1993/94) osvojio je Skudeto, Ligu šampiona i Superkup Italije
„Za osvojeni Skudeto Milan nam je poklonio po Roleks. Za Ligu šampiona postojao je veliki bonus, čak do milion lira, naravno u zavisnosti od uloge igrača u timu. Ja sam odigrao svega 13 utakmica, ali mi je to ipak bila najbolja sezona u karijeri”.

Ubrzo nakon toga, još jedan veliki uspeh – sa reprezentacijom Rumunije dolazi do četvrtfinala Mundijala.
“Bili smo zlatna generacija: ja, Hadži, Dumitresku, Lupesku. Pepeljuga turnira koja je stigla do četvrtfinala. Šteta zbog onih prokletih penala protiv Švedske, mogli smo da sanjamo velike stvari. Postigao sam četiri gola i postao 'Van Basten sa Istoka'. Marko je bio moj idol”.

Upravo kad su se kvalifikovali za Mundijal u SAD-u desila se jedna od onih noći kad se Florinu “otvori dizna”.
“Posle utakmice Vels - Rumunija, koja nas je kvalifikovala na Mundijal '94, otišao sam u pab i napio se viskija toliko da sam se onesvestio. Čak sam povraćao u taksiju. Sutradan sam ustao i privatnim mlaznjakom se vratio u Milanelo”.

Dok je bio u Seriji A priznao je da su igrači imali posebne medicinske tretmane. U današnje vreme – veoma sumnjive.
“U Breši smo dobijali injekcije sa nekom ružičastom tečnošću. Nikada nisam tačno razumeo šta je to bilo. Niko nije bio primoran da ih prima. Lekari su govorili da su to mineralne soli, a tretman je trajao oko pola sata. U Milanu su nam, s druge strane, lekari davali pilule kome god je trebalo. Ponekad bih ih uzeo: govorili su mi da su to vitamini. Delovalo je kao da povećavaju kapacitet pluća i snagu tokom utakmice”.

Sam Radučoju je, iz nekog razloga, često bio među izabranima koji bi bili podvrgnuti antidoping kontroli.
“U Breši, Bariju i Veroni komesari za antidoping su često dolazili posle utakmica i mnogo puta sam upravo ja bio izabran. Nikada nisam imao nikakvih problema”.

Nestašluci ga prate još od mlađih dana. Dok je igrao za Dinamo iz Bukurešta – ošamario je sudiju.
“Bilo je to 1990. godine, na utakmici Kupa pobednika kupova protiv Anderlehta. Napravili su prekršaj nadamnom koji je bio za čist crveni karton, sudija to nije sankcionisao i ja sam mu opalio šamar. Dobio sam pet mečeva suspenzije, koje sam odradio tek u Milanu, tri godine kasnije. Kajem se zbog tog poteza”.

Za kraj, ko je za njega bio Mirčea Lučesku?
„Drugi otac. Uz njega sam postao i čovek i fudbaler. Organizovao je proslavu za moj 16. rođendan u vili sirijskog magnata, sa svim igračima prvog tima Dinama iz Bukurešta. Za mene je to bio san”, rekao je Radučoju.