Beše vedro pak se naoblači, ali Kragujevcu ostaje nada u evropsko sunce

Načomrdilo se sa svih strana. Praznik fudbala u Kragujevcu pritiskaju gusti oblaci i prilaze mestu gde jedino ne bi smeli da budu. Iznad Čika Dače je i dalje sunce ali već u obližnjem parku čak i prokapa. Ono čega su se svi u Kragujevcu plašili, neumitno preti…

Na oronulom stadionu se privode poslednje pripreme. Sve što su mogli da pokušaju i da ušminkaju, uradili su. Na stolicama je koreografija u bojama srpske zastave, postavljeni su mobilni toaleti da ljudi ne idu u žbunje, a prvi put u istoriji na nekoj fudbalskoj utakmici u Kragujevcu su zasijali veliki led displeji na kojima čovek sa tribine može da vidi koji je minut utakmice.

Ali nema tog fejsliftinga i hirurga koji će ovom starcu vratiti godine kad je bio mladić. “Čika Dača” je stadion kojem nema spasa. Za neke generacije verovatno tužna istina, ali tako je. Prekasno je za bilo kakva renoviranja, improvizacije i popravke. Kragujevac vapi za novim stadionom dok novi širom Srbije zvrje prazni. U obećanja skoro da niko više ne veruje… Prošli su brojni vozovi i tenderi. 

I opet, takav “Čika Dača” se polako pretvara u živahnu crvenu košnicu u kojoj sve vri od euforije, napetosti i strepnje. Prvi put se u Kragujevcu igra polufinale državnog Kupa. Starom momku Radničkom gostuje Stara dama iz Novog Sada. Istorijska utakmica.

Fudbalsko buđenje Kragujevca traje od jesenas kada je Feđa Dudić preuzeo simpatičnu ekipu sastavljenu od “naših” i “stranaca”, mladih i starih. Sa ciljem da izbori opstanak.

Padobranac i zastava Radničkog (©Starsport)

Sjajnim fudbalom ju je doveo u predvorje Evrope i digao Šumadiju na noge. Oživela su sećanja na neka stara vremena kada je i slavni Pele hteo da gostuje na Čika Dači, kada su padali najveći klubovi Jugoslavije, kada su tribine bile nakrcane desetinama hiljada ljudi.

Nekada je sve bile veće i novije, danas su standardi spušteni, ali kragujevački su daleko iznad srpskih fudbalskih prilika. Sat vremena pred utakmicu, ljudi pristižu na tribine. Ima tu i besplatnih karata, organizovanih dečjih dolazaka, ali suštinski je ovde najviše ljudi koji vole svoje. Kragujevac i Radnički. Ne žele da navijaju za klubove iz drugih gradova i po tome su uz Novi Pazar “incident” srpskog fudbala. Nešto što sve više počinje da smeta prestonici. Ovde bi se juče Zvezda i Partizan zaista osećali kao gosti.

Kako se crvenilo uliva u tribine, tako se i oblaci razilaze. Stvarno jeste tačna ona izreka o kiši oko Kragujevca…

ZA HIMNU ZASLUŽAN – NEBOJŠA ČOVIĆ?!

Publiku na noge diže kultna melodija “Sound of silence” u srpskoj rok verziji. I da, na Čika Dači stvarno možete da čujete dobru muziku koja diže atomsferu. Nema svadbarskog ambijenta. Rok i pank nekako idu uz tribinu svuda u fudbalskom svetu. Ovo je njihov pandan nekadašnjem 357 albumu “Pesme sa Severa” ili Partizanovoj grupi JNA.

Tu dolazimo do zanimljive istorije nezvanične himne navijača Radničkog. Za nju je zaslužan Nebojša Čović?!

“Pazi mali, da li znaš. Čijim ideš stopama…”, uvodne su reči pesme.

Nastala je zbog košarke i prelila se na stadion… Bilo je to ono vreme Dinkićevog Radničkog koji je kratko trajao i još brže propao.

“Čović je tvrdio da ga Kragujevačni mrze, a posebno je izdvojio dve grupe. One što ‘huču’ sa Zapada i one ‘kabaste’ sa Istoka koji su bili malo punije građe. Tako danas imate navijačku grupu ‘Kabasti’ koji u svojim majicama dolazi na utakmice. A lokalni bend ‘90. minut’ je napravio pesmu “Huk tribine” koja je postala nezvanična himna”, priča nam Slavica, legenda tribine u Kragujevcu.

Mnogi Kragujevčani kažu da ovde za Zvezdu i Partizan uglavnom navijaju ljudi koji su se doselili sa strane, ali Slavica je primer kako se poštuje domaćin. Hercegovka iz Ljubinja se doselila u Kargujevac iz Mostara kada je počeo rat i od tada je propustila retko koju utakmicu. Zavolela je Radnički, poštuje Kragujevac koji je njen dom. Samo je tvrdi hercegovački akcenat ostao… To se ne menja.

“Bio je maj 1992, mislim da je Radnički igrao sa Sutjeskom iz Nikšića i ljudi su me pitali za koga ću da navijam. Zbog mog ijekavskog izgovora. Rekla sam da ću navijati za njihov klub i grad koji je postao i moj. Utakmice u Kragujevcu sam od tada propuštala samo kad sam negde putovala. A bila sam i na brojnim gostovanjima, od prve do treće lige. Ta druženja su poenta cele priče. Bili smo klinci, srednjoškolci… I sve ove godine smo ostali drugari i zajedno gledamo utakmice”.

Kada je poslednji put bilo ovako?

“Protiv Čukaričkog 1998. godine. Nadam se da će sada grad još više da se probudi i da će deca da navijaju za svoj klub i svoj grad, a ne za beogradske klubove. Ljubav prema klubu se gradi od malih nogu. Tu nam je mnogo pomogao Feđa Dudić. Doneo je potpuno novu energiju”. 

CRVENI KAČKETI I VOZOM NA GOSTOVANJA

Par mesta od nje sedi Obradović Milovan. Sa njim su danas na tribinama sin, snajka, unučad… Tri generacije. Svi navijači Radničkog.

“Moj deda, moj otac, moj ujak, moj sin, unučad… Svi smo uvek bili samo navijači Radničkog”, kaže raspoložena starina u majici sa natpisom ‘Radnički i ništa više’.

Ništa Zvezda i Partizan?

“Ne pominji mi ih, dobijem alergiju kad čujem za njih!”

Kako vam ovo danas izgleda?

“Pratim Radnički od ’58, bilo je i boljih vremena od ovog kao kada smo ušli u prvu ligu sa Savom Paunovićem i ostalima… Bilo je dobro i 90-ih, ali od tada se nešto ovako nije desilo u Kragujevcu. Svaka čast Feđi Dudiću! Uradio je sve za nas”.

Ispričaše nam i zanimljivu priču iz tog vremena koje pamti Milovanova generacija. Naime, Radnički iz Kragujevca je bio prvi klub u Srbiji koji je imao navijače na gostovanjima. Radnici tadašnje Zastave su imali crvene fabričke kačkete i počeli da organizovano putuju vozom širom zemlje i bodre klub na gostovanjima. To je bilo u pomenuto vreme Save Paunovića i Slobodana Paunovskog zbog kojeg je, kažu, i filmska diva Tanja Bošković bila redovan gost u Kragujevcu. Toj generaciji je gostovao i Pele sa Santosom o čemu ste mogli već da čitate u Dučićevom Premotvanju, a Paunovski im je dao dva gola.

PREMOTAVANJE: Kad je Pele igrao u Kragujevcu...

Bilo je kasnije na Čika Dači još slavnih epizoda kao kada je 86’ pred 40.000 duša pao Partizan sa petoricom reprezentativaca. Gospodin u redu iznad nam kao iz topa diktira startne postave sa tog meča.

Stadion je u međuvremenu skoro pun, osim tribine sa gostujućim navijačima. Kažu da ima oko 12.000 ljudi. Na Zapadu nema igla gde da padne. Padobranci sa zastavama Srbije, Radničkog i grada Kragujevca sleću na centar pred početak meča, grmi pesma sa tri strane, boje srpske zastave dominiraju tribinama…

Ali na terenu od prvog minuta dominira Vojvodina. Feđa Dudić pored klupe nešto mirniji nego inače. Bez toliko vatrenih gestikulacija. Voša napada, a Radnički se brani. Iako su oba tima imala identično gust raspored, gosti deluju daleko odmornije i svežije, a domaći kao da su im na noge vezani tegovi. Da stvari za Šumadince budu gore, povredio im se “Crni” Vidosavljević na početku meča, u igru je morao roviti Ortiz i sa njim propada svaki plan o igri na kontre. Uz odsustvo najboljeg igrača Bevisa, previše je to uzak roster Kragujevčana. Ali nekako su odoleli do poluvremena, izbijali loptu i sa gol linije…

“SVI VELIKI SRBI, A SRBA SVE MANJE”

Najvatreniji navijači (©Starsport)

Zanimljivo, na tribinama u pauzi nema velikog nezadovoljstva. Većina navijača su prilično realni i svesni slike na terenu.

“Ne može se. Iscrpljeni su”.

“Kad bi Bevis mogao makar pola sata…”

“Mora Gluščević više da igra licem jedan na jedan”.

“Ma, i mi previše očekujemo. Treba se braniti”.

“Da mi damo gol, pa da se onda branimo. Ovo ništa ne valja”.

Samo su neki od komentara na Zapadu. 

Počelo je drugo poluvreme, a gostujuća ribina pali prve varnice transparentom: “Prokleta avlija, puna je Balija”. Poklopljeni su salvama zvižduka i uvreda, a na drugoj strani ide poruka: “Sve veliki Srbi, a Srba sve manje, pamet u glavu da ne bude s…e”.

“Ma nemaju ovi veze sa Vojvodinom. Ko zna odakle su došli u Novi Sad i nikad ga nisu shvatili”, ogorčeno komentariše stariji gospodin na Zapadu.

Policija je ubrzo “regulisala” sporni transparent… Za razliku od navijača, Vošini igrači na visini zadatka. Sve bolji kako meč odmiče.

“Vidi ovog Ortiza. K’o šifonjer, a ne može nijednu da zadrži”, otelo se nekom od domaćih navijača.

Kolumbijac je u centru pažnje u tim momentima. Crnomarković ga iskusno čupa i tuče, sudija Marković koji jedva trči, retko šta svira… Ali zato oprašta Ortizu crveni karton kada je glavom udario dosadnog čuvara. Par minuta kasnije, Ortiz pada kao pokošen sam od sebe. Drži se za butinu, a Dudić nemoćno širi rukle i pita se da li je kraj malerima. Nema pravo da ga zameni iako je izvršio samo četiri izmene. Na njegovu žalost, u tri intervala.

Ortiz ostaje da statira na terenu, a Radnički sa igračem manje da se grčevito brani i čeka penale. Voša napada sa svih strama, Bandović upumpava svežu krv sa klupe i Radnički sve teže odoleva. Taman kada je spikerka na stadionu pročitala da će se igrati tri minuta nadokande, štoper gostiju Seid Korać je krenuo napred i rešio sve pre penala.

“Lekooo!!! Pa mora tvoja da bude u pet metara”, očajno komentariše neko od domaćih na tribini.

“Ma nije mogao”, odgovara mu saborac pored, koji kao da sam sebe teši…

Popadali su domaći na kolena i na travu, gosti u ekstazi slave sa svojim navijačima, lete i baklje… Voša je u finalu. Na kraju i mali incident. Jedan od rezervnih igrača Voše se okrenuo prema domaćoj tribini i agresivno natezao mišiće pa je klupa zasuta svim i svačim sa tribina. Čak je neko i preskočio ogradu, ali je policija sve iskontrolisala i meč je priveden kraju.

Novosađani zasluženo idu u finale, Radnički je dobio bolnu lekciju posle hodanja po javi prethodnih meseci. Izgubio je utakmicu, šansu za finale, ali i nekolicinu bitnih igrača pred odlučujućih šest utakmica do kraja prvenstva u kojima juri istorijski plasman u Evropu.

Dok se akteri i publika razilaze, neki jezivo hladan vetar počinje da duva.

“Ovde ti duva i usred leta kad nigde nema daška. Ali vidiš kako je ispoštovalo tokom utakmice. Idealno! Sve sem rezultata… Šta ćeš, bolji su bili. Vratićemo im u prvenstvu. Ne treba ovu ekipu otpisivati…Izvešće nas Feđa u Evropu”, kaže jedan od redara dok čeka da razduži marker.

U pretposlednjem kolu za dvadesetak dana se isti rivali susreću na istom mestu. I mogao bi to biti direktan duel za Evropu. Biće još vatre na Čika Dači ovog proleća. Naoblačilo se Kragujevčanima, ali još su dobre šanse da ih sunce Evrope ogreje.