Adama Traore iz Blokova: Zvali su me u bande, gledao sam tuče s noževima, pištolje...

Poslednjih godina Adama Traore je pažnju fudbalske javnosti privlačio najčešće zbog fizičkih predispozicija, tek kod Nuna Espirita Santa u Vulverhemptonu je nekada velika nada Barselone pokazala da nisu u pitanju samo mišići, već da ima tu i znanja. Međutim, nekad kad ga vidite nekad kako bez dresa slavi gol vrlo je lako zamisliti ga i u ulozi člana neke ulične bande. On sam u intervjuu za katalonski Sport otkriva da to i nije bilo tako nezamislivo s obzirom da je odrastao u Floridi, naselju Hospitaleta, gradskom delu Barselone koji nije na najboljem glasu. Traore je bio komšija mnogih doseljenika koji su u Kataloniju stigli u potrazi za boljim životom. 
“Rođen sam u Barseloni, blizu Nou Kampa. Veći deo života proveo sam u delu Hospitalet koji se zove Blokovi. Poput malog grada sa dosta ljudi iz inostranstva, imigranata, različitih kultura. Brat i ja smo počeli da igramo fudbal na ulicama, sa prijateljima u Blokovima, sa Ciganima, mnogi od njih su živeli tamo“, počinje Traore svoju priču.

Ne ističe sugrađane romske nacionalnosti sa bilo kakvom lošom namerom. Ceo kraj je vrveo od različitih kultura i nacija. Fudbal ih je sve zbližio.
“Imali smo terenče u Blokovima, sad ga više nema. Svi su poznavali mog brata i mene jer sam ja već igrao u Barsi, a on u Espanjolu i ceo kvart je hteo da igra protiv nas. Ljudi su dolazili iz Santa Julalije, Koljblanka, sa svih strana. Organizovali smo male turnire, naša ekipa protiv svih ostalih. Mi smo pobeđivali, a ljudi su se šalili i govorili kako ima u kraju ’dve brinete’ da dobro igraju“.

Još je sve bilo igra, ali roditelji su imali i drugih razloga zbog kojih su toliko insistirali na sportu. U nezgodnom kraju sve je dobro samo ako dečake odvoji od ulice.
“Roditelji su želeli da nas nauče disciplini kroz sport koji volimo. U kraju je bilo dosta tuča, bandi, problema. Nas sve, mog brata i mene i grupu sa kojom smo igrali, bez obzira na to ko je odakle ili čak iz koje bande dolaze, nas je sve fudbal spajao.“

Ulični fudbal u Blokovima imao je i svoja pravila.
“Mešali smo se. Drugovi i ja smo igrali sa Ciganima, Marokancima, ostalim Afrikancima, Dominikancima, Špancima. Onog za koga smo mislili da je dobar dovodili bismo u naš tim. Atmosfera je bila dobra, svako je donosio piće. Da bi ušao u igru, morao si da upoznaš nekog, ali kada te jednom prihvate više nema problema. Dešavalo se da dovedemo i sudije ako su postojale nesuglasice.“

Sam Traore je mogao da postane “opak“ momak, ali  za njega to nikada nije bio cilj.
“Više puta su pokušavali da me ubede. Mene, mog brata, prijatelja iz Dominikane, sve nas. U to vreme, biti deo bande je bilo popularno. Mi smo međutim imali drugačiji mentalitet, hteli smo da budemo fudbaleri, nismo želeli da budemo deo bande ili učestvujemo u tučama koje smo viđali svakodnevno. U nekima sam se našao i ja, u školi u koju sam išao bilo je dosta bandi i redovno su se sukobljavale... Viđao sam i pištolje, tuče noževima, bejzbol palicama, flašama, apsolutno sve. Uradili su u međuvremenu sjajan posao u Hospitaletu, sve se mnogo smirilo”.

Dok je Adama odrastao ipakpredrasude o Blokovima “kačile“ su momcima iz tog kraja epitet loših.
“Često nam se dešavalo kad izađemo, da neće da nas puste u klub kad vide nam u ličnoj karti piše da smo iz Hospitaleta. To nikako nije dobro, ja sam primer da te mesto odakle si ne definiše, već te definše kako si odgojen, kakav je tvoj mentalitet i ciljevi.“

Ciljeve su imali i drugi. Ali ne i glavu da ih ostvare.
“Igrao sam sa mnogo igrača neverovatnog kvaliteta u Blokovima, ali činjenica je da su ih droga i bande odvele na pogrešan put, izgubili su se. Bande su se formirale po zonama. U zavisnosti od toga gde ideš, govorili su: ’Iz koje si bande, odakle si, zašto si ovde?’ Ako ih ne znaš, mogu da ti naprave problem. To te naljuti i odlučiš da postaneš član protivničke bande. Mnogo puta se dešavalo upravo to, zbog toga je komplikovano, moraš da znaš šta želiš, da budeš fokusiran. Odakle god da dolaziš, čak iako je tvoj kvart opasan, uvek postoje plemeniti ljudi kojima su stvari jasne.“

Traore je izdržao i ostao u svetu fudbala. Doduše, nije mu se ostvario san da zaigra za prvi tim Barselone.
“Imao sam neke probleme u Barsi, radije bi ih zadržao za sebe, ali nismo se rastali na najlepši način. Morao sam da odlučim. Ako Barsa, tim koji sam voleo, ne može da mi pruži priliku, morao sam da odem. Nisam imao problem da odem i u Madrid. Barselona je moj dom, ali moj cilj je da budem bolji iz dana u dan i sve što mora da dođe, doći će.“

Otud Engleska i Vulverhempton. A tamo se Traore “razbacao“. Neverovatnu je fizičku transformaciju prošao momak s korenima iz Malija.
“Još kao dete sam bio brz, ali kako sam se razvijao dosta sam patio. Imao sam pubalgiju, tendinitis i morao sam da treniram kako bi mišići mogli da izdrže moju eksplozivnu igru. Radio sam specifične vežbe. Bez tegova, iako znam da mi ljudi ne veruju. Treniram u teretani, ali znatno drugačije od normalnog. Uvek su morali da me zaustave jer sam želeo više“, pojašnjava Traore.

Kad premota film, sav taj trud se isplatio. Samo kad je glava na mestu.

Piše: Stefan STANKOVIĆ
Foto: Reuters