Bernar Tapi - razbojnik kog su voleli

Francuski poslovni mogul kog su često nazivali "većim od života" i jedan od najkontroverznijih fudbalskih ljudi prošlog veka - Bernar Tapi, preminuo je jutros posle teške bolesti u 78. godini. Bio je simbol svega najboljeg i najgoreg u kapitalizmu, pa tako i u fudbalu. Voleo je sport, ulagao u njega, stvarao velike timove i šampione, a onda maltene svaki i svakog uspeo da ukalja aferama - mito, korupcija, nameštanje utakmica. Naposletku i zasluženi zatvor.

Kroz biznis, sport, politiku i umetnost Bernar Tapi prolazio je put od vrha do samog dna. Uspevao da zaradi milijarde i sve da izgubi. I tako nekoliko puta u krug.

"Ako nešto znam da radim to je pravljenje novca", kazao je jednom prilikom dok je bio na vrhuncu moći.

Pre šest godina, međutim, bio je prinuđen da prizna: "Definitivno sam uništen. Nemam više ništa".

Mada se po elitnim pariskim kvartovima "zametnula" još poneka vila, Tapi je bio rešio da konačno "izađe iz posla". Ostali su repovi u vidu suđenja oko poslednjeg skandala u koji je bio upleten zajedno sa Kristin Lagard, sada šeficom Evropske centralne banke, odnosno dijagnoza lekara: rak želuca i jednjaka u terminalnoj fazi.

Tapi je pred sudijskim većem trebalo da se pojavi u maju, kada je već bio hospitalizovan. Tužioci su u njegovom odsustvu zahtevali novu petogodišnju kaznu zatvora uz 300.000 evra. Presuda je trebalo da bude izrečena 6. oktobra. Nije je dočekao.

Francuski mediji na dan smrti prenose njegovu poslednju izjavu: "Ideja o umiranju uopšte mi ne smeta", kazao je za Le Mond kad je uvideo na koja će vrata uskoro zakucati. "Morao bih da budem totalni ludak pa da ne budem zadovoljan onim što sam proživeo".

Bernar Tapi rođen je u okupiranom Parizu 1943. godine. Prodica skromna, ali njegov preduzetnički duh izražen. Miks urođenog, nemalog talenta za biznis, zanimljiva poznanstava iz najranije mladosti i grad koji nudi široku lepezu mogućnosti ispostaviće se kao dobitna kombinacija.

Počeo je prodavajući televizore u radničkom kraju Belvil. Preko dana trgovac, preko noći šansonjer. Mali bistroi i tamni vilajeti Pariza, prva značajna poznanstva i prvi zarađeni novci. Od 25. do 30. godine meteorski uspon. Stvorio je ozbiljno carstvo spasavajući male porodične firme od bankrotstva. Postao stručnjak specijalizovan za oporavak preduzeća u stečaju.

I tako od piljare u Belvilu do grandioznog Adidasa! U jednom trenutku Tapi je pod svojom šapom imao pedesetak firmi, s tim što je veliki igrač definitivno postao kada je uz pomoć države (zajma od oko milijardu i po franaka) kupio jednu od najpoznatijih nemačkih kompanija.

Nije Adidas ostao dugo u Tapijevom vlasništvu pošto nije mogao da servisira kredite, no tada je već ceo svet znao za kontroverznog francuskog biznismena. Uslediće naslovne strane svetskih tabloida i magazina, ulazak u politiku (godinu dana proveo u vladi Fransoa Miterana) i sport (kupio biciklistički tim što će dva puta osvojiti Tur de Frans), prve velike afere...

Ali ništa kao fudbal nije "proslavilo" Bernara Tapija. U proleće 1986. godine (samo nekoliko dana nakon što će Silvio Berluskoni ući u Milan), zamoljen od strane gradonačelnika Marselja da spase od propadanja klub sa Velodroma (sezonu ranije završio 17. i jedva se spasao ispadanja), novopečeni tajkun preuzeo je Olimpik. Dve godine kasnije Marselj je postao šampion Francuske i vladaće sve do 1993, kada postaje šampion Evrope.

Tapijeva era najslavniji je i najsramniji period istorije Olimpika iz Marselja. Mada je šakom i kapom kupovao velike zvezde i stvorio jedan od najmoćnijih timova na svetu (Žires, Ferster, Papen, Vodl, Alofs, Frančeskoli, Abedi Pele, Dešan, Boli, Desai, Feler, Kaskarino, Kantona...), na sve Tapijeve trofeje pašće velika senka usled dokazanih nameštaljki.

U sezoni 1989/90. Olimpik je zaustavljen u polufinalu Kupa šampiona od Benfike i prvi čovek kluba rešio je da sve uradi kako bi svoj tim "pogurao" do toliko željenog finala. U domaćem šampionatu premirao je ekipe da "ne zapinju" previše i "ne povređuju mu igrače", a na evropskoj sceni najveći skandal dogodio se u četvrtfinalu Kupa šampiona iduće sezone, kada je u revanš utakmici protiv Milana (pri rezultatu 1:0 za Marselj), dok je gol Rosonera "visio u vazduhu", na Velodromu nestalo struje. Švedski sudija Bo Karlson (do tog momenta naginjao domaćinskom suđenju, podelio pet žutih kartona Italijanima, što je rane devedesete bio pravi raritet) tada je prekinuo utakmicu. Pauza je potrajala petnaestak minuta, međutim Adrijano Galijani nije dozvolio Milanezima da se vrate na teren, tvrdeći da je nestanak struje i prekid meča podlo maslo francuskih TV emitera.

Nadao se Galijani da bi Milan mogao da se izbori za ponovljenu utakmicu, ali ispostavilo se da je Tapi bio "jači" tih godina u Uefi. Marselj je dobio službenim rezultatom 3:0 i prošao u polufinale, gde će kasnije tući moskovski Spartak.

Dobro su poznate i priče o uveriti susreta sa Crvenom zvezdom u finalu. Navodno, Tapi je navodno slao svoje ljude u Beograd da ponude "nagodbu" golmanu crveno-belih Stevanu Stojanoviću, o čemu je ovaj pre nekoliko godina govorio:

"Zvali su me da dođem u hotel, pomislio sam da hoće da pregovaraju u vezi s transferom, a ispostavilo se da su hteli da me potplate kako bih omogućio Olimpiku da trijumfuje u finalu. Rekli su mi da će, uzeo novac ili ne, oni pustiti priču da sam potkupljen. Imao sam samo jedan izlaz – da budem najbolji igrač na meču. Na kraju sam odbranio penal i podigao pehar. Ne postoji novac koji bi mogao da kupi taj osećaj".

Iduće godine Marselj nije prošao kvalifiakcije, ali trofej je dočekao u prvom izdanju Lige šampiona u sezoni 1992/93. Opet Milan i opet 1:0. Junak je bio Bazile Boli. A Tapi je kao vrhovni patron za navijače Marselja postao mali bog. Ikona.

Bio je to prvi i (za sada) jedini trijumf nekog francuskog kluba u elitnom takmičenju...

Opštenarodno slavlje, međutim, kratko je trajalo. Klupko je počelo da se odmotava. Trojica igrača Valensijana tokom 1993. godine u procesu protiv Tapija i Marselja priznali su nečasne radnje.

"Trebalo je da igramo opušteno i da izbegavamo grube startove"...

Olimpiku titula prvaka Evrope nije oduzeta, ali mu je zato zabranjeno učešće naredne sezone u LŠ, u evropskom Superkupu, Interkontinentalnom kupu. I kao najveća kazna - Marselj je morao u drugu ligu, a Bernar Tapi na dvogodišnju robiju!

Marselj je od njegovog odlaska samo jednom postao šampion.

Kada je izašao iz zatvora Tapi nije imao ništa. Bankrot. Rad u fudbalu bio mu je zabranjen. Nije mogao ni u politiku, stari prijatelji iz tog miljea odrekli su ga se kao kužnog. Tako je ušao u svet pozorišta i filma. Imao je nekoliko filmskih uloga i jednu zapaženu pozorišnu za koju je dobio sjajne kritike. Amerikanci su o njemu snimili dokumentarac.

Od 2001. do 2005. igrao je u popularnoj francuskoj seriji Valens.

Znate koja je bila njegova uloga? Šef policije?!

"Ideja o umiranju uopšte mi ne smeta. Morao bih da budem totalni ludak pa da ne budem zadovoljan onim što sam proživeo".

Bernar Tapi - razbojnik kog su voleli.