Željko Rebrača za MOZZART Sport: Bajke postoje

Uspomene na 16. april 1992. godine evocirao je i legendarni centar Željko Rebrača. Bio je jedan od najmađih članova zlatnog tima Partizana kada su se crno–beli popeli na krov Evrope. I za Rebraču je ta sezona bila ključna jer je karijera posle toga dosegla nebeske visine. Igrao je za Beneton, Panatinaikos, Detroit, Atalantu, Kliperse, Valensiju, uz veliki broj odličja u dresu nacionalnog tima, ali se za MOZZART Sport prisetio i kako je to sve izgledalo na samom početku.

Naravno, fokusirali smo se godišnjicu od osvajanja evropske titule u Isanbulu.
“Bajke postoje i ljudima uvek pričam da veruju u bajke. Da je nemoguće moguće. To smo dokazali pre 28 godina”, ističe Rebrača.

Da li možete da se prisetite nekih detalja?
“Pripremama Partizana priključio sam se nešto kasnije. Nikola Lončar, Mlađan Šilobad i ja smo bili na Svetskom prvenstvu za juniore u kanadskom Edmontonu. Bilo je to krajem jula 1991. godine. Praktično poslednji zajednički nastup košarkaša stare Jugoslavije. U šampionskom timu Partizana Lončar i ja smo bili najmlađi. Ukoliko me sećanje služi”.

Kako se treniralo?
“Radilo se puno, naporno… Radili smo neke osnovne košarkaške stvari, abecedu, i to smo ponavljali do beskonačnosti. Kao kad prvaci krenu u školu i uče slova. To mi je puno pomoglo za sve naredne godine”.

Na koji način pamtite saradnju sa Žocom Obradovićem i Aleksandrom Nikolićem Profom?
“Aca Nikolić je testirao naše krajnje granice, a kad se iznervira zvao nas je po brojevima. Na jednom treningu, ja sam se iznervirao i zapitao Profu, da li ima još neki igrač na treningu osim Rebrače. Naredna dva dana zvao me je jedanaest”.

Svi potenciraju da su lideri te generacije bili Aleksandar Đorđević i Predrag Saša Danilović...
“Slažem se apsolutno. Međutim, dodajem da je Stragi Stevanović takođe bio ključni igrač. Sigurno treći u ekipi. Igrao je četvorku, a bio je sve. Šarić je bio najstariji igrač, naš prosek godina bio je oko 21 godine. Teško da je neko pre i posle toga pokorio Evropu sa takvom mladošću”.

Čega se još sećate?
“Stalnih putovanja. Putovalo se utorkom za Madrid preko Ciriha. Mislim da smo upoznali svaki kutak aerodroma u Cirihu. Iz Madrida smo imali još 40 minuta vožnje do Fuenlabrade. Sreda je bila rezervisana za trening, četvrtak takođe, a uveče je bila utakmica. U petak smo se vraćali, pa smo za vikend igrali domaću ligu i tako stalno. Sezona nam je prošla u stalnim putovanjima”.

Potencira se vaše veliko prijateljstvo u ekipi?
“Pa da. Tad nije bilo telefona, društvenih mreža… Mi smo razgovarali, družili se… U ekipi smo imali šmekera Ivu Nakića, potom Vladu Dragutinovića, oni su nas edukovali u prestonici. U timu je vladala strašna hemija”.

Imali ste značajnu podršku Španaca. Koliku?
“Toliku da smo se osećali kao da igramo kod kuće. Stanovnici su navijali za nas i kad smo igrali protiv španskih ekipa. Konekcija je bila maksimalno uspostavljena”.

Da li možemo da očekujemo novu evropsku titulu nekog našeg kluba, možda novu od Partizana?
“Pa, Partizan se našao na Fajnal foru 1998. godine, tada sam bio u Benetonu. Nisam igrao finale sa Benetonom, ali tokom karijere trudio sam se da zaboravim na poraze. Potom, crno-beli su bili 2010. godine na završnici u Parizu. Znači da može, da je realno. Moraš da veruješ, moraš da veruješ u bajke”, konstatovao je Rebrača.

Piše: Đurđe Mečanin
djurdje.mecanin@mozzartbet.com